Piše: Mark Krutov
Ruska invazija na Ukrajinu traje već godinu dana uz desetine hiljada mrtvih, milione raseljenih lica i milijarde dolara štete. Ipak, ne nazire se jasan kraj, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.
Dopisnik Ruskog servisa RSE-a Mark Krutov razgovarao je s vojnim analitičarem Robom Lijem (Lee), višim saradnikom na američkom Institutu za istraživanje spoljne politike (Foreign Policy Research Institute - FPRI), o tome kako rat se razvijao dosad i koji činioci mogu uticati na njegov dalje tok.
RSE: Kada je invazija pokrenuta pre godinu dana, da li ste mislili da će trajati ovoliko dugo?
Rob Li: Mislio sam da će verovatno biti kraća, ali sam mislio da Rusija pokušava da ostvari ograničenije ciljeve. Ono što smo međutim saznali jeste da ruski lideri nisu bili voljni da se povuku iz ovog rata. Oni i dalje imaju veoma ambiciozne ciljeve koje žele da ostvare.
Jasno je da ovaj rat podupiru razne lažne pretpostavke o ruskoj vojsci, o ukrajinskoj vojsci, o Ukrajincima generalno – šta oni žele, a šta ne žele.
Tako da se vraćamo na pitanje zašto rat traje ovoliko dugo. Mislim da je rusko rukovodstvo živelo u odvojenom svetu, bilo je toliko nesvesno što je bilo moguće, nesvesno činjenica na terenu, da je njihovo donošenje odluka bilo zasnovano na zaista lošim informacijama. I mislim da je to verovatno i dalje istina.
Ne mislim da će se rat uskoro završiti. Rusija je toliko toga uložila u njega. Ona je pretrpela velike žrtve. Želi da završi s nekim ostvarenim ciljem. Ali nije mi jasno čime bi Rusija bila zadovoljna u ovom trenutku. Ako se vojna situacija popravi, očigledno želi više. Želi ceo Donbas, pa i više. Od Ukrajine želi velike ustupke.
RSE: Hajde da se okrenemo trenutnoj vojnoj situaciji, posebno u Donbasu. Koji činioci sada drže situaciju koliko-toliko stabilnom i kako bi se mogli promeniti u budućnosti?
Li: Ukrajina je od početka tamo uvek imala prilično jake odbrambene pozicije. Uvek je očekivala da će u Donbasu doći do neke eskalacije rata. Tako da je rat ponovo počeo da se fokusira na Donbas, to znači da je Rusija u osnovi napadala pozicije, područja za koja je Ukrajina razmišljala kako će ih braniti. Dakle, za razliku od drugih područja gde nije imala pripremljene položaje i plan za njihovu odbranu, u Donbasu je to imala.
Ako pokušavate da napadnete protivnika koji se brani, a on se brani duboko i ima dovoljno snaga, artiljerije, osmatranja – i ako nemate nadmoć – teško je izvršiti proboj. Ovo nije novo, to datira iz Prvog svetskog rata.
I sada vidimo, ako pogledate šta se desilo u Hersonu i Harkivu tokom tamošnjih uspešnih ukrajinskih ofanziva, ruske snage su bile izuzetno slabe. Nisu bile dobro pozicionirane za odbranu i odnosi snaga na liniji fronta nisu bili baš dobri. Tako da je Ukrajina mogla da je probije, našla je slabu tačku u liniji i iskoristila je.
Kada pogledamo liniju fronta, sada je slučaj da su napadačkoj strani potrebne određene prednosti da bi prevazišla prednosti odbrane. Tipično, to može biti brojčana nadmoć ili nadmoć u artiljeriji – i kvalitet i kvantitet artiljerije i municije. Takve stvari.
Sada je problem što nijedna strana nema dovoljno da ostvari takvu nadmoć. Nijedna strana nema dovoljno prednosti u ofanzivnim kapacitetima da ostvari dovoljnu nadmoć na uskom delu linije fronta da se probije i iskoristi je.
Drugi veliki problem je što se obe strane oslanjaju na dosta mobilisanih vojnika. Na ukrajinskoj strani, vojnici su željni borbe i imaju dobar moral, ali je ipak potrebno vreme za obuku vojnika i jedinica. Međutim, lakše je nekoga obučiti da se brani nego da napada.
Dakle, za obe strane, čak i da imaju dovoljno ljudstva, teško je to pretočiti u ofanzivnu snagu, jer je potrebno vreme da se obuči i razvije kohezija jedinica i takve vrste stvari.
Sada Rusija pokušava niz skupih ofanziva duž linije fronta. U Bahmutu već mesecima sprovodi iznurujuću ofanzivu. Imala je nekog uspeha prošlog meseca, ali su stvari usporile. Drugde, u Vuhledaru, izgleda da je imala prilično neuspešnu ofanzivu. Ukrajina je uspela da zadrži teritoriju. Jednostavne stvari poput mina, osmatranja, artiljerije otežavaju napredovanje na takvim pozicijama.
Za Ruse, jurišne snage – mornarička pešadija, padobranske divizije, specijalne snage koje se sada na neki način loše koriste kao jurišne snage – mnogo su manje od ukupnih snaga. I neke od elitnih Vagnerovih jedinica. To su jedinice koje mogu efikasno da sprovode operacije kao vodeća jedinica, ali većina ruske vojske u ovom trenutku to ne može efikasno da radi.
Ako Ukrajina može da oslabi te početne napadačke snage a sledeće jedinice nisu sposobne da održe ofanzivu – to je problem na ruskoj strani.
Na ukrajinskoj strani ne mogu da ponove hersonsku ofanzivu jer je Herson bio pomalo skup. Čak i ako imate mnogo uspeha, a pretrpite mnogo gubitaka dok napredujete, to će osigurati da svaka ofanziva posustane.
Čini se da im SAD govore da treba da ostvare dobitke u narednih šest meseci jer podrška u budućnosti nije tako izvesna kao do sada. Zato je za Ukrajinu važno da ne izvodi male, skupe ofanzive. Njoj je važnije da se usredsredi na opcije s velikim dobicima, da ekonomično koristi resurse dok pokušava da pronađe slabu tačku u ruskim linijama ili mesto gde može da ostvari proboj koji može da iskoristi i povrati što više teritorija.
Mnogo toga zavisi od Rusije. Ako nastavi da napada i ima ova skupa napredovanje gde trpi velike gubitke, a Ukrajina ne – kao u Vuhledaru – to bi moglo da podstakne Ukrajinu za ofanzivu na proleće. Međutim, u oblasti Bahmuta je drugačiji scenario gde obe strane snose gubitke i to otežava Ukrajini zato što neće imati te snage na raspolaganju za ofanzivu kada kasnije odluči da je sprovede.
RSE: Često se čuje da je ovo rat brojeva i da Rusija ima prednost u skoro neograničenom ljudstvu. Da li je ovo zaista tako značajan problem za Ukrajinu?
Li: Da. Rusija je sada mobilisana. Mobilisala je 300.000 vojnika, ako je to tačan podatak koji su Rusi dali i nastavili su mobilisanje od tada. Ljudi govore o "drugom talasu", ali ja mislim da je to samo mobilizacija koja traje. Oni samo stalno mobilišu ljude da nadoknade gubitke koje imaju.
Rusija ima dovoljno ljudi da mobiliše i, za sada, izgleda da nema dovoljno snažne reakcije u Rusiji koja bi na bilo koji način ugrozila Putinovu poziciju. Sve dok je tako, Putin može da nastavi mobilizaciju i to Rusiji daje prednost u ljudstvu.
RSE: Šta Ukrajini najviše nedostaje pre nego što krene u novu ofanzivu? Tenkovi? Ljudi? Municija?
Li: Mislim da je to mnogo stvari. Municija je deo toga. Na nekim delovima fronta Rusija i dalje svakodnevno ispaljuje daleko više artiljerijske municije nego Ukrajina. Ne svuda, ali na nekim delovima fronta Rusija i dalje ispaljuje mnogo više municije nego Ukrajina. To je problem.
Uvek je teško sprovesti ofanzivu bez vazdušne nadmoći, tako da je to problem Ukrajine. Međutim, ofanziva je operacija kombinovanog naoružanja, tako da nije samo jedan faktor, već svi zajedno. Da li Ukrajina ima dovoljno artiljerijske municije za operaciju? Da li ima dovoljno precizno navođene municije? Da li ima dovoljno bespilotnih letelica srednjeg dometa da locira ciljeve na 20 ili 30 kilometara iza linije fronta? Mislim da je to kritična stvar o kojoj nismo mnogo čuli.
Njoj nedostaju ofanzivni kapaciteti dugog dometa. Za sve što je izvan dometa od 80 kilometara, Rusi mogu biti nemarni, s poređanom i grupisanom opremom, što ne bi radili da Ukrajina ima oružje većeg dometa koje može da ih pogodi.
Mislim da će dolazak zapadnih tenkova biti koristan, ali sam po sebi neće prekinuti pat poziciju, koja će zavisiti od niza stvari koje bi Ukrajini mogle dati veći ofanzivni potencijal.
RSE: Vašington je navodno upozorio Ukrajinu da bi, zbog unutrašnjih političkih razloga, podrška Kijevu iz SAD mogla opasti u narednim mesecima. Može li Ukrajina zadržati trenutnu liniju fronta ako se to dogodi?
Li: To zavisi. Mislim da bi dostupnost artiljerijske municije mogao da bude najveći odlučujući faktor o tome kako će se rat odvijati ove godine. Za odbranu vam je potrebno manje municije nego za napad. Kada napadate, potrebna vam je da biste suzbijete protivničku vatru i pogodili razne stvari da biste sebi dali veće šanse za uspeh.
Rusija je još u proleće i rano leto u Donbasu ispaljivala ogromnu količinu artiljerijske municije svakog dana. Više ne ispaljuje toliko, ali i dalje dosta ispaljuje. Masovna paljba tada je bila glavni faktor koji je doprineo uspesima koje je tada postigla – što je bilo malo, ali su to ipak dobici.
Mislim da zato govore Ukrajini da sada koristi što je više moguće, zato što će, ako se smanji broj artiljerijskih projektila koje dobija svakog meseca, to ograničiti njenu sposobnost za ofanzivne operacije i potencijalno će morati da usvoji defanzivniju strategiju do kraja rata.
Takođe je pitanje, kao što sam rekao, protivvazdušnih raketa.
Opet, mnogo zavisi od Rusije. Ona proizvodi artiljerijsku municiju, ali je istrošila i dosta zaliha. Od Irana dobija dronove i rakete i to joj pomaže da nadoknadi manjkove. Navodno dobija artiljerijsku municiju iz Severne Koreje i to bi moglo da nadoknadi neke od zaliha koje je već potrošila.
RSE: Mnogo se govorilo o nedostacima koje je ruska vojska pokazala tokom rata, ali je možda glavni problem stari problem – nemogućnost ljudi da nadređenima saopšte loše vesti. Da li se stvari poboljšavaju?
Li: Poboljšale su se generalno, ali ne dovoljno. Ne mislim da se ta kultura mnogo promenila. Teško je reći koliko to proizilazi iz fundamentalnih problema ruske vojne kulture, a koliko iz stvari koje Putin zahteva i na koje vojska reaguje.
Čini mi se da je prilično jasno da Putin ne želi da dobije loše vesti i ruski generali žele da mu donesu dobre vesti. To znači da ruski generali žele dobre vesti od svojih pukovnika – i ceo taj proces ide dole vertikalno. To znači da će ponekad ljudi samo lagati kako bi zadržali svoje pozicije. Dakle, neki od problema dolaze s vrha.
Druge stvari, međutim, dolaze iz same ruske vojske i mislim da se to nije toliko promenilo. I dalje vidimo iste greške i sistemske probleme koje smo viđali ranije. Mislim da u ruskoj vojsci postoje procesi odlučivanje odozgo nadole koji nisu od velike pomoći, i mislim da ne reaguje ili da se prilagođava veoma brzo.
I dalje mislim da je laganje konstantan problem i sumnjam da će to uskoro biti popravljeno.
RSE: Imate li predstavu šta bi Moskva smatrala pobedom? Mnogi analitičari, uključujući vas, rekli su da ovaj sukob možda neće biti završen ove godine. Šta bi mogla biti pobeda za Rusiju? I, s druge strane, za Ukrajinu?
Li: Pobeda za Rusiju? Ne znam. Rat bi se mogao nastaviti i možda ćete imati proširenu liniju kontrole u poređenju s vremenom pre 2022. Verovatno će postojati neka vrsta linije fronta. Nisam siguran da je bilo koja strana spremna za pregovore u skorije vreme. Možda neće biti spremne do sledeće godine; može biti potrebno i više od toga.
Ne mislim da bi Rusija bila srećna da se povuče. Rusija je počela rat veoma ambiciozno i nikada nije odustala od tih ciljeva. Ona je na neki način pomerila fokus na ostvarive ciljeve, ali ako misli da Ukrajina ima poteškoća da vodi rat, ona će ga nastaviti i pokušati da postignu više – više teritorija ili veće ustupke od Ukrajine.
Ona očigledno želi mnogo više nego što ima sada. Kopneni most nije bio cilj – to je bila okupacija cele Ukrajinu i želela je promenu režima i uspostavljanje pokornog režima.
Sada je Ukrajina više neprijateljski raspoložena prema Rusiji nego što je bila pre početka rata, i mislim da je to bilo suprotno od onoga što je Rusija nameravala.
Mislim da sada nije moguće reći šta bi Rusija smatrala pobedom. Ako bude videla da ne može da ostvari svoje prvobitne ciljeve, pitaće se s čime bi mogla da završi i šta Putin može da proda Rusima da je vredelo ovakvog rata.
Ali čak i ako završi bez ostvarivanja ciljeva, ne mislim da je to nužno pretnja po Putina. Mogao bi da ostane na vlasti samo zato što je konstruisao sistem u kome se kažnjava neslaganje, a ljudi su podsticani da ne govore i naučeni su da misle da ne mogu doneti promene.
Na ukrajinskoj strani žele da povrate svu svoju teritoriju. Uključujući sav Donbas i Krim, ali u najmanju ruku žele da vrate situaciju od 23. februara 2022. Glavna stvar za Ukrajinu je bila da ostane suverena država i u tom pogledu je već pobedila.
Rusija neće zauzeti Kijev, izuzev ako ne dođe do potpunog prekida isporuke municije sa Zapada. To je samo po sebi pobeda – Ukrajina još postoji. Da li može da povrati svu teritoriju koju je Rusija okupirala, ne znam. Možda će morati da prihvati – zbog iscrpljenosti – da ne može da povrati svu teritoriju, ali ne znam kako bi mogla da izgleda konačna linija fronta.
Međutim, sasvim je jasno šta su ruske okupacione snage radile u Ukrajini i to daje veoma snažan podstrek Ukrajini da pokuša da povrati što je moguće više teritorije. To je veoma snažan motivacioni faktor. Ne mislim da ćemo uskoro videti da Ukrajinu traži pregovore. Ona je rekli da je polazna tačka za bilo kakve pregovore povratak na granice od 24. februara.
*Intervju je priređen radi dužine i jasnoće.
Facebook Forum