„Diktat kapitala“ - najkraći je odgovor stanovnicima velikih gradova koji su se ikada zapitali otkud toliko šoping molova po Srbiji. Bujanje tržnih centara na najatraktivnijim lokacijama, kažu sagovornici RSE, polako ali sigurno uništava urbane sredine, a jedini motiv je novac.
Ako je grad projekcija društva u prostoru, onda bi glavno mesto u njemu trebalo da imaju objekti koji su mu najvažniji.
Kada pogledamo Beograd, kaže za RSE sociolog Vladimir Vuletić, jasno se očitavaju današnje vrednosti.
„Vidimo da centralna mesta danas u gradu imaju tržni centri. Da je prioritet koji oni imaju nešto što je gotovo neupitno. Činjenica je da je novac ključni pokretač toga.“
Pod pritiskom interesa bogatih, pitanje da li su Srbiji najpotrebniji bezlični gigantski trgovinski objekti postavljaju samo još pojedina stručna udruženja i malobrojni građani na društvenim mrežama.
U kakvom okruženju ćemo živeti upozorio je još pre petnaest godina Mileta Prodanović, profesor beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, koji je propadanje glavnog grada devedesetih sumirao u knjizi „Stariji i lepši Beograd“.
„Odjavljujući svoj glas iz te knjige rekao sam da nastupa novo vreme u kojem će uništavanje grada dobiti sasvim druge oblike i modalitete. Već tada sam predvideo da će ta ničim ograničena snaga kapitala dalje vršiti uništavanje urbanog tkiva. To je ono što se desilo u Srbiji i gotovo svim zemljama koje su prošle kroz tranziciju.“
Dominacija profita i manjka interesa za drugačiju koncepciju danas se u najkraćem najbolje očitava u činjenici da Narodni muzej ne radi više od dvanaest godina, da je Muzej savremene umetnosti jedna od najpoznatijih ruševina u večnoj rekonstrukciji u glavnom gradu, da su mnoge ustanove kulture pod katancem, i da govoriti o nekadašnjim idealističkim planovima da se izgradi zgrada opere u Beogradu najčešće izaziva samo podsmeh.
Rezultat takve politike, kaže Vladimir Vuletić, je konzumeristička masa.
„Vidimo da su najmasovnija okupljanja upravo u tržnim centrima. Ti objekti postali su neka vrsta svetišta. Ono što danas predstavlja vrednost i gde se ljudi prepoznaju je stil života, način odevanja, kako su obučeni... Dakle, šta je na njima, a ne šta je u njima.“
Za mase građana bez mnogo izbora, pretvorene u kupoholičare bez interesovanja za bilo šta što ima veze sa kulturom, pitanje u kakvom okruženju žive na kraju je liste prioriteta. Tako da im pred očima promiče svakodnevica u kojoj stare zgrade koje se nađu na putu kapitala budu zbrisane sa lica zemlje.
U međuvremenu, kaže Mileta Prodanović, gradovi nepovratno gube dušu.
„Beograd je, inače, u novijoj istoriji uvek bio „patchwork city“. To je grad koji je često uništavan i na brzinu popravljan. To mu daje neku vrstu šarma, u smislu da su ti slojevi negde vidljivi. E sada, ovaj najnoviji sloj stiže u vidu ogledalske staklene arhitekture, u vidu tih kubusa... To je jedna vrsta korozije, talas koji nastupa u glamuru.“
U kandžama novca najpre su veliki gradovi, a kapital ne bira mesto, tako da su jednoj od najvećih kompanija na Balkanu beogradske vlasti pre nekoliko godina izdale dozvole za izgradnju šoping centra od 200.000 kvadrata na Autokomandi, na lokaciji Topovske šupe, gde je u Drugom svetskom ratu nekoliko hiljada Jevreja i Roma odvedeno na streljanje. Taj mega objekat do danas nije izgrađen, ali su i druga mesta sada na meti beskrupoloznih. U Pančevu je sa atraktivne gradske lokacije na obali Tamiša pre neki dan premešten spomenik žrtvama u Prvom svetskom ratu, koji postoji od 1920, jer je na putu izgradnji novog tržnog centra.
Pančevačka priča je, smatra Vladimir Vuletić, paradigma ovdašnje urbanističke, arhitektonske i kulturne politike.
„Sve počiva na sistemu u kom potrošnja igra ključnu ulogu. To je nešto čemu se pojedinac teško može odupreti. Potrošačka kultura sada se širi, i manja mesta će tek biti okupirana.“
Beograd se kroz istoriju često menjao, zbog nesrećne sudbine i stradanja u ratovima, ali ga je baš to njegovo šarenilo činilo posebnim. Plan sadašnje vlasti, koji će mu znatno izmeniti izgled, je izgradnja Beograda na vodi u kom bi u starom delu grada sa oblakoderom visokim 220 metara trebalo da bude i najveći šoping mol na Balkanu, potrošački hram od 250.000 kvadrata.
„Jedino mi nije jasno ko će kupovati u tim novim tržnim centrima. Bojim se tih politički diktiranih velikih projekata. Najgore što se može desiti je da svi ti pompezno najavljeni veliki urbani zahvati na kraju budu poludovršeni, da se prekinu na pola. I da se onda svi zajedno nađemo u još većem problemu“, kaže Mileta Prodanović.
Pod diktatom kapitala tako je i u Srbiji sve manje mesta za one koji ne uživaju u klimatizovanom hladu šoping molova. U takvom svetu, zaključuje Vladimir Vuletić, teško je, ali ne i nemoguće, pobediti potrošačku bit:
„To je cena podizanja kvaliteta života, ako ga posmatramo kroz materijalne vrednosti. Ali svako od nas može da bira da li će biti prepušten materijalističkim ili postmaterijalističkim vrednostima.“
