(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ako bismo doslovno razumeli i do krajnjih njihovih konsekvenci ispratili reči Aleksandra Vučića, mogli bismo zaključiti da je svetu – koji je već u dubokoj krizi zbog rata u Ukrajini – predsednik Srbije dao rok od tri mesca da se urazumi, jer u protivnom će upasti u još jednu krizu, ne baš bezopasnu, možda i ratnu. Ovaj put na Balkanu, tačnije na i oko Kosova.
Ako bi do tog rata došlo, bio bi to doista "originalan" rat u istorijskim razmerama, verovatno prvi koji bi se vodio zbog ličnih karata i registarskih tablica na automobilima.
Vučić je, doduše, utešno rekao i da Srbija, bar za sada, "neće preduzimati vojne mere" prema vlastima u Prištini, što svakako najutešnije zvuči onima koji veruju da bi Srbija inače mogla da preduzme takve mere, ali eto, neće. Oni malo bolje upućeni nisu toliko utešeni Vučićevom praznom retoričkom puškom.
Otkud ovako zapaljive reči, koje maltene dovode u pitanje celu konstrukciju izgradnje trajnog mira na zapadnom Balkanu? I da li je moguće da je svemu povod samo odluka Prištine da od jeseni uspostavi svojevrsni reciprocitet sa Srbijom u vezi sa kretanjem ljudi i njihovih automobila na jednoj i drugoj teritoriji?
U osnovi, stvar deluje kao još jedna od tipičnih Vučićevih i vučićevskih egzaltacija. A one idu u oba pravca, kako vetrovi zaduvaju, bilo oni spoljni, bilo oni još mnogo tajanstveniji, oni koji se kovitlaju u glavi apsolutnog političkog gospodara Srbije.
To znači da Vučić može jednog dana da bude regionalni i skoro pa globalni šampion mira i stabilnosti, a drugog dana navestilac, ako ne i donosilac apokalipse.
Vučić je uložio mnogo u ispiranje svog starog radikalskog imidža, a uz taj imidž neizostavno ide i lakoća potezanja obarača, bar onog verbalnog. Ipak, da li iz pragmatičnih razloga dnevnopolitičkog laviranja ili zato što je čoveku sve lakše da ukroti nego vlastitu prirodu, kočoperna ili lažno smirena, pasivno-agresivna ratobornost isto je tako bila i ostala konstanta politike Srbije prema većini susednih zemalja, okad tu politiku vodi i formuliše Aleksandar Vučić.
Teofil Pančić
Komentator Radija Slobodna Evropa (RSE) od 1999. Kolumnista i kritičar beogradskog nedeljnika Vreme od sredine devedesetih. U "Vremenu" uređuje kulturnu rubriku.
Objavljivao je u mnogim medijima na prostoru bivše Jugoslavije i šire, među kojima su Feral tribune, Globus, Jutarnji list, BH Dani, Peščanik, Pobjeda, Dnevnik (Ljubljana), Danas, Autonomija i drugi.
Predsednik je NIN-ovog žirija za roman godine, najznačajniju književnu nagradu Srbije.
Objavio je 21 knjigu izabranih kolumni, eseja, književnih, pozorišnih i filmskih kritika.
Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, za 1999. godinu, za domete u istraživačkom novinarstvu, u službi razvijanja prijateljstva među ljudima.
Rođen 1965. u Skoplju, živi u Novom Sadu.
Ovo se nastavilo i nakon početka agresije Putinove Rusije na Ukrajinu, tog februarskog dana za koji još ni ne slutimo na koliko načina je promenio svet, odnosno redefinisao mnoge odnose u njemu. Vučić se, naročito kada se obraća domaćoj publici, najčešće impostirao kao brižni, smireni šef države kao broda koji on mora da staloženo, ali i odlučno, sprovede do mirne luke, pa koliko god trajalo dok se ova ne ukaže na horizontu. "Otvoreni Balkan" i druge dobro zvučeće inicijative deo su tog paketa.
Ti periodi slatkorečivosti, međutim, bivali su "presecani" povremenim burama (pa makar i u čaši vode), i biće da je i ovo jedna od njih, možda nešto upečatljivija od prethodnih. Ali, šta im je cilj, pod pretpostavkom da ovde operišemo sa racionalnim odlukama, ciljevima, rečima i delima?
Verovatno bi najviše upućenih posmatrača tipovalo na verziju po kojoj i ovo najnovije junačenje i koreografisano dramatizovanje za takve poduhvate uvek zahvalne "kosovske situacije" (koja mora ostati trajno nerazrešena da bi u tom smislu bila istinski upotrebljiva) treba da posluži kao "patriotska pokrivka" za neke teške i nepopularne odluke koje se moraju doneti u bliskoj budućnosti, pre svega za neku – dovoljno jasnu i nedvosmislenu - formu pridruživanja Srbije sankcijama koje su Evropska unija i drugi ključni zapadni faktori uveli Rusiji.
Sasvim je moguće da se pokaže da je tako, ali nije manje moguće i da se pokaže da iza toga nikakve prave strategije nema, nego da se radi o vođenju politike "na nervnoj bazi", od slučaja do slučaja, od neverodostojnog mirotvorstva do mahanja puškom koja je odavno pozorišni rekvizit.
Sve bi to bilo još i koliko-toliko podnošljivo (jer, posle deset godina vladavine ovakve teatralnosti, standardi su nam jako pali) kad Vučić ne bi u priču oko jednog relativno trivijalnog problema unosio reči poput "ubijanje", "proterivanje", "otimanje", "opšti napad" i tome slično. Plus onu svoju petparačku "nadmoćnu" ironiju kojom u ama baš svakoj prilici uspešno sramoti ne samo sebe, nego i državu koju predstavlja, prikazujući je kao eldorado za neozbiljne, neodgovorne i pre svega nedorasle i neodrasle.