Dostupni linkovi

Teofil Pančić: Pretnja pobedom


"Kako god da tumačimo ovo što je izrekao Aleksandar Vučić, to liči na jedno i samo jedno: na pretnju ratom ili, miloševićevski rečeno, 'oružanim bitkama'", piše Pančić.
"Kako god da tumačimo ovo što je izrekao Aleksandar Vučić, to liči na jedno i samo jedno: na pretnju ratom ili, miloševićevski rečeno, 'oružanim bitkama'", piše Pančić.

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Da li je predsednik Srbije upravo rekao "Opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, ali ni takve još nisu isključene"?

Ne, naravno. Predsednik Srbije je to izrekao još odavno, još 1989, na Gazimestanu. Predsednik se zvao Slobodan Milošević.

Trideset i tri godine kasnije, međutim, jedan drugi predsednik Srbije izrekao je ovo: "Ne budu li hteli da sačuvaju mir, ja vam saopštavam – Srbija će pobediti". Predsednik Srbije se sada zove Aleksandar Vučić, a Gazimestan je negde daleko, nedostupan kao pozornica za velike proklamacije srpskih predsednika. Što ima prilično neposredne veze s posledicama reči i dela gazimestanskog govornika iz 1989.

Kako god da tumačimo ovo što je izrekao Aleksandar Vučić, to liči na jedno i samo jedno: na pretnju ratom ili, miloševićevski rečeno, "oružanim bitkama". Ili možda na pretnju pobedom, ali u nečemu što nije mir i što je suprotno miru, a biće da to što nije mir opet ima samo jedno ime. Dakle, da bi se stiglo do te pobede, prethodno mora da se ratuje.

Predsednik Srbije, naravno, apeluje za mir. On poziva sve strane u mogućem sukobu – sve osim sebe i svojih, ako ćemo pravo – na razum, uzdržanost, "nenasedanje na provokacije" i garantuje da će učiniti sve što je moguće da se mir očuva. Samo bi, eto, hteo da bude jasno šta će se dogoditi ako mir ipak bude izgubljen, pa neka oni drugi vide da li im se to isplati.

Teofil Pančić

Komentator Radija Slobodna Evropa (RSE) od 1999. Kolumnista i kritičar beogradskog nedeljnika Vreme od sredine devedesetih. U "Vremenu" uređuje kulturnu rubriku.

Objavljivao je u mnogim medijima na prostoru bivše Jugoslavije i šire, među kojima su Feral tribune, Globus, Jutarnji list, BH Dani, Peščanik, Pobjeda, Dnevnik (Ljubljana), Danas, Autonomija i drugi.

Predsednik je NIN-ovog žirija za roman godine, najznačajniju književnu nagradu Srbije.

Objavio je 21 knjigu izabranih kolumni, eseja, književnih, pozorišnih i filmskih kritika.

Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, za 1999. godinu, za domete u istraživačkom novinarstvu, u službi razvijanja prijateljstva među ljudima.

Rođen 1965. u Skoplju, živi u Novom Sadu.

Sve se ovo dešava na dan kada ističe dosadašnji režim prelaska granice ili "administrativne linije" između Kosova i Srbije, kada su u pitanju lična dokumenta i registarske tablice automobila. To pitanje svakako nije marginalno, ali nije poznato da je bilo ko bilo gde i kada zbog toga ratovao. Administracije se oko takvih stvari dogovaraju, sa ili bez posrednika, a ako ne mogu da se dogovore – onda se dogovaraju i dalje.

Zbog toga te administracije valjda i postoje: da olakšavaju život i rešavaju probleme građana. A ne da nerešavanje manjeg problema zatrpavaju mnogo većim i tragičnijim problemom. A takav bi problem nastao kad bi makar samo jedan čovek nastradao u ovako napetoj situaciji, bilo kojim povodom, na bilo kojoj strani.

Svašta je Vučić natrpao u svoj poslovično razdraženi monolog, i Putina i Zelenskog i trista čuda, ali naposletku ostaje činjenica da niko drugi, ni lokalno ni globalno, ne spominje narušavanje mira kao opciju – samo on.

Kada je Milošević govorio o "oružanim bitkama", govorio je takođe o nečemu što nikome drugom nije bilo na vidiku. Znači li to da je bio vidovitiji od drugih? Ne, nego je značilo da je on bio u mogućnosti da "predviđa" onakvu stvarnost kakvu će potom, u sadejstvu sa drugima, i proizvesti. To se zove "samoispunjavajuće proročanstvo".

Im li Vučić tu snagu? Teško. Ima li takve ambicije i nagnuća? Na to je sve teže odgovoriti. Jedino što je nesumnjivo jeste da je očuvanje mira nešto mnogo veće i dragocenije od bilo kojeg pojedinca sa vrlo problematičnom vizijom državništva.

Cena koja se plaća za popuštanje njihovim "vizijama" nezamislivo je visoka. Nezamislivo? Nema potrebe da se bilo šta zamišlja, sve smo to ovde već iskusili tokom poslednje decenije prošlog veka. Protivno onoj čuvenoj Marksovoj izreci, ponovno saplitanje o isti kamen ne bi bilo farsa, nego tragična repriza koja bi možda nadmašila "premijeru". A o pobedi bi tek bilo iluzorno govoriti, niti je uopšte jasno ko bi tu pobedu dočekao.

XS
SM
MD
LG