Pisac i kolumnista Teofil Pančić preminuo je u noći između 3. i 4. februara posle duge i teške bolesti u Novom Sadu.
Brojni su listovi i portali iz Srbije i zemalja bivše Jugoslavije za koje je Teofil Pančić tokom višedecenijske karijere pisao – "Naša Borba", "Republika", Radio Slobodna Evropa, zagrebački "Globus", sarajevski "Dani", novosadski "Dnevnik", podgorička "Pobjeda" i mnogi drugi.
Ipak, njegovo ime je od početka karijere do poslednjeg teksta bilo vezano uz kuću iz koje je potekao – beogradski nedeljnik "Vreme". Prvu kolumnu u ovom magazinu, koji je bio jedan od retkih opozicionih i antiratnih glasova u Miloševićevoj Srbiji, objavio je 1993. godine.
Prethodno je, kako je napisao u jednoj kolumni, spoznao i uličnu stranu izdavaštva, radeći kao kolporter "Vremena".
"Teofil i ja smo skoro vršnjaci, on je godinu dana stariji od mene. Počeli smo u isto vrijeme, ja malo ranije 1992. godine, on je došao malo kasnije. Sprijateljili smo se čim smo se upoznali i to prijateljstvo je ostalo do dana današnjeg", priseća se u razgovoru za Radio Slobodna Evropa Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik "Vremena".
'Nadrastao redakciju kojoj je pripadao'
Tokom mračnih devedesetih pisao je o "civilizacijskom rikvercu" u kojem je srpsko društvo bilo pod autokratskim predsednikom Slobodanom Miloševićem i njegovih političkih satelita u vidu Srpske radikalne stranke.
Izbor tih kolumni je kasnije uvršten u knjigu "Urbani bušmani", prvu od preko dvadeset koliko će ih Teofil objaviti. Nekoliko godina kasnije objaviće i svojevrsni nastavak, knjigu "Čuvari bengalske vatre", koja prati događaje od pada Miloševića do ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine.
U naslovnoj kolumni Pančić piše o Miloševićevim pristalicama koje su se okupljale danima ispred njegove rezidencije u Užičkoj ulici, pokušavajući da ga odbrane od hapšenja i deportovanja u Haški tribunal:
"Jedno je sigurno: svim je tim likovima, muškim i ženskim, Milošević zaista 'skinuo gaće', ali ne u nekom erotskom smislu, nego sasvim prozaično, ekonomski… Zato su njihove turobne procesije po Užičkoj ulici zaista nabijene nepodnošljivo jakom simbolikom: gledajući u ta lica izobličena u parareligioznom amoku, Srbija, zemlja 'lečenih miloševićevaca', gleda u vlastiti odraz koliko-od-juče, misleći da vidi nešto smešno."
Filip Švarm kaže da odlazak Teofila Pančića predstavlja nenadoknadiv gubitak za "Vreme", ali i novinarstvo na prostoru bivše Jugoslavije.
"Teško je naći čoveka koji po talentu, sposobnostima i načinu pisanja odgovara Teofilu. Njegova uloga je nadrasla čak i medij za koji je radio, ali prije svega, od početka do kraja, on je ostao kolumnista nedeljnika 'Vreme'", kaže Švarm.
Intelektualni pristup fenomenima
Nakon petooktobarskih promena, nastavio je da piše o političkim i društvenim anomalijama, ukazujući na nesposobnost novih demokratskih vlasti da izađe iz matrice nacionalizma i populizma. Ipak, nikada nije upao u klopku da demokratske vlasti – ma koliko kritičan prema njima bio – poistoveti sa strankama režima iz devedesetih.
U jednom od prvih njegovih tekstova koji su objavljeni na sajtu Radija Slobodna Evropa, iz februara 2006. godine, Pančić piše o nastojanjima tadašnje Vlade Srbije, pod vođstvom Vojislava Koštunice, da izvrda zahteve Haškog tribunala za hapšenje bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića.
Mladić je godinama kasnije uhapšen, isporučen i pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu za genocid u Srebrenici, ali ostale su Pančićeve reči kao jaka ilustracija prve dekade 2000-ih:
"Vreme za isprazno manevrisanje ubrzano ističe, a Srbija se još vrti u začaranom krugu zavlačenja i odugovlačenja, ponižavajućeg moljakanja Mladića i društva da 'učine patriotski napor' ili nešto tome slično, te nemoći da stavi pod suvislu kontrolu vlastite službe, civilne i vojne, koje se i dalje šegače sa njom i sa ostatkom sveta. A to je najgora moguća poruka o ozbiljnosti jednog društva."
U tekstu napisanom nakon proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine, kada su kao odgovor organizovane rušilačke demonstracije u Beogradu nakon državnog mitinga "Kosovo je Srbija", Pančić ukazuje da je Srbiju jedan deo izvršne vlasti, pod vođstvom tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, gurnuo preko ivice ambisa. Istovremeno kritikuje Demokratsku stranku koja, iako u vlasti, zauzima defanzivan stav.
"Ako se Demokratska stranka otvoreno ne suprotstavi tome udaru, onda se i njeno postojanje obesmišljava, to jest, svodi se na interesni klub za raskošno udomljavanje ciničnih političkih tehnokrata. I zato, ako uskoro ne bude izbora, Srbija će biti zemlja bez izbora, zemlja (samo)osuđena na truljenje uz gusle i balalajke, i uz pojanja i prenemaganja krvopija i demagoga, zemlja temeljito skuvana u sopstvenom sosu, a zaklopljena odozgo poput pretis-lonca", piše Pančić.
Kada je 28. juna 2012. izabrana nova Vlada Srbije, u kojoj je po prvi put bila Srpska napredna stranka, nastala odlaskom Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića iz ultranacionalističke Srpske radikalne stranke, Pančić je napravio paralelu sa deportovanjem Slobodana Miloševića u Hag, koje se dogodilo na isti dan 11 godina ranije:
"Jedino što je danas nesumnjivo jeste da Srbiji treba polako čestitati novu vladu u kojoj će dominirati i briljirati 'stari' ljudi, 'stari' u političkom smislu, jer ih se predobro sećamo iz sumornog i sramnog vremena kada je Srbija pokušavala da nekako odleti s matične planete u nekom misterioznom 'nebeskom' pravcu, a ovi joj u tome aktivno pomagali. Onaj Vidovdan od pre jedanaest godina izgledao je kao simbolički kraj te epohe. Ovaj današnji može da izgleda kao njeno povampirenje."
Oštro i beskompromisno kritikovao je režim Srpske napredne stranke koji je preuzeo sve poluge moći od 2012. godine do danas.
Miloš Teodorović, direktor Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa, kaže da je Teofil Pančić gajio osobeni spisateljski stil koji je krasio pre svega humanistički pristup.
"Mislim da će sve što je Teofil pisao – njegove analize i lični pogledi – biti nešto što će inspirisati sve one koji dolaze i što će se objavljivati u zbornicima i čitati kao književna dela. Ako bi nešto trebalo naučiti iz toga je njegova sposobnost koja je bila izraženija što je duže pisao, a to je da uzme u obzir sve poglede i da prema fenomenima razvija pre svega intelektualni pristup", kaže Miloš Teodorović.
Inspiraciju za svoje tekstove Pančić je pronalazio na svakom koraku – od posete supermarketu, preko crtice u nekom novinskom tekstu, do vožnje u vozilima Gradskog saobraćajnog preduzeća. Bio je analitičar svakodnevice koji je u naizgled banalnim detaljima video širu društvenu sliku. Tako je nastala "Osamdesettrojka", jedan od njegovih najčuvenijih tekstova koji se našao u zbirci "Osobeni znaci".
U toj kolumni Teofil vrhunskom ironijom i jezičkim rolerkosterom dočarava mučnu vožnju ovom beogradskom linijom čiji je red vožnje u "impresivnom raskoraku sa stvarnošću", i koja je "sa stanovišta praktičnosti", kako piše, "oličenje Tantalove muke", ali i više od toga:
"Osamdesettrojka je rasna, sočna, punokrvna metafora, i zato je toliko nastrano volim, i zato je verno čekam, na blagi podsmeh Bližnjih. (…) Odavno sam, naime, shvatio suštinu socijalnog eksperimenta: lako za Hag, privatizaciju i ostale trice – poverovaću da je ovo ponovo Grad Za Ljude tek kada vidim da je neko vaistinu upristojio osamdesettrojku, to užareno, zapušteno središte Najmračnijeg Balkana!"
'Neko ima štanglu, a ja imam glavu'
Teofil Pančić dobitnik je brojnih domaćih i regionalnih nagrada, kao što su "Jug Grizelj", "Vitez poziva", "Srđan Aleksić"… Većina nagrada koje je dobio dodeljuju se za hrabrost, novinarsku ili ljudsku, podseća nedeljnik "Vreme".
Zbog svog jasnog antinacionalističkog stava, koji nikada nije promenio, Teofil Pančić je bio izložen verbalnim ali i jednom fizičkom napadu. U julu 2010. godine, upravo tokom jedne od svakodnevnih vožnji beogradskim javnim prevozom dva muškarca pretukla su ga metalnom šipkom naočigled putnika.
Napad nije bio nasumičan, pošto su napadači izvesno vreme pratili Teofila pre nego što su nasrnuli na njega. Napadači su bili osuđeni na po tri meseca zatvora, što je duplo blaža kazna od najblaže zaprećene kazne.
U tekstu koji je u "Vremenu" napisao tim povodom, Pančić piše:
"Ja sam samo čovek kojem glava ne služi tek za nošenje kape, a srce mu ne služi tek za merenje pulsa, that’s all. (…) eto, neko ima štanglu, a ja imam glavu. Imati glavu i služiti se njom ume da bude bolno, ali se nikada ne bih menjao sa onima koji imaju štanglu (i služe se njom), i kojima je štangla pogled na svet te izraz/odraz svog postojanja u njemu."
Teofil Pančić bio je među onima koje su dominantne elite u Srbiji stalno gurale na marginu, smatra Miloš Teodorović.
"Teofil je uspeo da se izbori da njegov glas – što novinarski, što spisateljski – prodre sa te margine i da utiče na mnoge ljude", smatra šef Balkanskog servisa RSE.
Kritičar i pisac
Osim zbirki političkih kolumni, u Pančićevoj bibliografiji je i nekoliko knjiga u kojima su sabrani tekstovi koji se bave savremenom književnom produkcijom, ovdašnjom i inostranom – "Na hartijskom zadatku" i "Pepeo bez bašte".
"Teofil je jedan od najvažnijih književnih kritičara, ne samo u Srbiji nego i u regionu. Na briljantan način obilježio je kulturu svoga vremena", kaže Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik "Vremena".
Pojedini su Pančiću osporavali mesto u književnoj kritici, spočitavajući mu "neprofesionalnost", kaže za RSE pisac i osnivač izdavačke kuće Geopoetika Vladislav Bajac. On dodaje da se Pančić kao kritičar dokazao svojim brojnim tekstovima koje je pisao "čista srca".
"Ja sam poštovao njegovu strogost i ozbiljnost. Imao je neke zamerke i prema onome što sam radio, ali sam smatrao da je to legitimno i da je odraz njegove ličnosti. Ta vrsta strogosti ga je na kraju dovela i u žiri NIN-ove nagrade", kaže Bajac.
Pančićeva knjiga "39 dana juna" iskače iz njegove bibliografije. Tekst je nastao tokom autorovog boravka na književnoj rezidenciji u Splitu, ali geografski obuhvata čitavu Jugoslaviju.
To nije iznenađenje, s obzirom na to da je Teofil Pančić kao dete vojnog lica Jugoslovenske narodne armije često menjao prebivališta nekadašnje države.
Vladislav Bajac, čija izdavačka kuća je objavila ovu knjigu, kaže da je za njega bilo interesantno to što je Teofil u tekstu mešao različite žanrove.
"Teofil Pančić je bio toliko ispisan čovek da bi bilo nemoguće zamisliti da nije u stanju da napiše takvu jednu knjigu. On je spajanjem različitih žanrova napisao intimnu knjigu, bogatu emocijama, prepuna ličnih pogleda na život i ono što je on prošao, a znamo da je on čovek bivše Jugoslavije u bukvalnom smislu, topografski", kaže Bajec.
U zvaničnoj biografiji ostaće upisano da je Teofil Pančić rođen 1965. u Skoplju, te da je deo detinjstva proveo u Pirotu, a potom se preselio u Zagreb, grad koji ga je formirao.
Do pre nekoliko godina živeo je na relaciji Beograd – Novi Sad, a potom se preselio u Novi Sad, dok je u glavni grad, kako je rekao u jednom intervjuu, odlazio "kada je to neophodno".
To su, dakle, biografski fakti, a o samom životu i njegovoj suštini Teofil Pančić je na svoj duhovit i dirljiv način napisao u kolumni pod naslovom "Šta radite danas?":
"Jedino je jasno da ću i danas svakako nekuda krenuti, ali da nigde neću 'stići': oprezno ću se zaustaviti pred ciljem. Jer, kada jednom negde 'stignem', pašću mrtav. I tada će se, bez mene, zaokružiti moje godine, jer godine, sa svojom statističko-birokratskom i neljudskom prirodom, i pripadaju jedino Smrti; do tada, ispunjavam Dane kao što enigmatičari ispunjavaju ukrštenice, detinjasto srećan nad svakim Tačnim Odgovorom."
