Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ponekad se čini da svaki beogradski novinar koji drži do sebe ima broj telefona Veselina Šljivančanina, jer je ovaj pogodan sagovornik za širok dijapazon tema. Tako je ovih dana osvanuo na jednoj naslovoj strani, bombastično poručujući da možemo da očekujemo novi rat, valjda s Kosovom. A hoće li se i on angažovati u tom ratu, i na koji način, to neka sami pretpostavimo. Kada je poslednji put Šljivačanin učestovao u nekom ratu, njegovim se učešćem bavio i Međunarodni tribunal za ratne zločine. Ali to izgleda ne smeta, današnja je Srbija impresivan primer brze i temeljite resocijalizacije nekadašnjih osuđenika: ne samo da ne nose stigmu i da ih ne prati nikakav odijum, nego im njihovo robijanje pre dođe kao preporuka, dokaz izvrsnosti.
Nekadašnji „heroj Vukovara“ nije jedini koji ima takav javni profil, naprotiv. General Nebojša Pavković objavljuje knjigu u izdanju Ministarstva odbrane (o čijoj izdavačkoj delatnosti se sada brine Miroslav Toholj, jedan od ideologa ratne politike bosanskih Srba i najbližih saradnika Radovana Karadžića), Nikola Šainović mu tercira dok istovremeno u Socijalističkoj partiji Srbije služi za diku i paradu, Lazarevića zovu da predaje na vojnoj akademiji, Vojislav Šešelj iznova je, kao devedesetih, prvi rezerni igrač vlasti, angažovan na poslu zagađivanja i obesmišljavanja bilo kakvog političkog života, naročito parlamentarnog. Kako god se okrene, u svojoj brizi za svakog čoveka vlast Aleksandra Vučića je otišla toliko daleko da je i najnotornijim figurama neslavne prošlosti pronašla neko vidljivo i istaknuto mesto, s kojeg će propovedati svoju istinu. I nije da u tome nema neke logike: nisu li bivši osuđenici i u ona vremena radili na istom poslu kao i sadašnji nosioci vlasti, samo što su neki, eto, osuđeni zbog toga, a drugi su to sticajem okolnosti izbegli? Tako da, kad čovek pogleda, između njih stvarno ne može da postoji ozbiljan problem. A da li je to neki problem za srpsko društvo, druga je stvar.
S druge strane, ako protiv takvog stanja stvari protestujete, nezavisno će vas srpsko pravosuđe sankcionisati, kao aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava, koji su protestovali protiv Šljivančaninovog upadljivog javnog „vaskrsnuća“, noseći transparent na kojem je pisalo da bi bilo bolje da, umesto osuđenih ratnih zločinaca, javno govore žrtve. Ali, izgleda da žrtve nisu tako zanimljivi sagovornici, one ionako pričaju stalno o jednom te istom, dok istaknuti i ugledni osuđenici imaju spremno mišljenje o svemu, i to, gle, takvo da nikada nije baš daleko od onoga što oni koji su na vlasti vole da čuju.
Kada je Srpska napredna stranka osvajala vlast, zatražila je i u iznenađujuće i deprimirajuće velikom broju slučajeva i dobila javnu podršku onog dela javnosti koji je stajao na sasvim suprotnoj strani od politike nekadašnjih radikala, i bio najdosledniji u osudi politike ratnog ekspanzionizma, kakva je neminovno vodila i ratnim zločinima. Neke od njih je bespovratno inkorporirala u svoje strukture, drugi su se posle nekog vremena nekako izvukli iz te priče, s ozbiljnim oštećenjima integriteta i verodostojnosti, što je manje bitno od ozbiljne štete koju su naneli najboljem javnom interesu zemlje. Novo-stara vlast kao da je htela da se profiliše kao „catch all“ struktura u kojoj ima mesta za svakoga, kakvu god političku prošlost imao, jer se na taj način najbolje obezbeđuje najšira biračka podrška, a svakoj mogućoj opoziciji oduzima se ideološko uporište. Tragova tog pristupa ima i do dan-danas, ali nekako sve manje s protokom vremena i s paranjem propagandne slike o „fundamentalnom zaokretu“ politike nekadašnjih najbližih saradnika Miloševića i Šešelja. Zato taj flert s drugom stranom nikada nije otišao baš predaleko: neke je, doduše, kompromitovao, ali od toga nije bilo ni uzgredne javne vajde.
Zato s ljudima sasvim drugačijeg javnog profila, s bivšim haškim osuđenicima, ni problema ni neizvesnosti nije bilo: oni su se s robijanja za Otadžbinu vratili pravo među svoje, neretko praćeni i počastima i pompom, kao da se radi o osobito značajnim građanima današnje Srbije, ovakve kakva je oblikovana u prethodnih pet ili šest godina. Što, uostalom, i nije daleko od istine. Gledana sa strane, ta veza jeste duboko odbojna, ali niko je ne može nazvati neprirodnom, još manje iznenađujućom. I teško da će se tu išta promeniti u doglednoj budućnosti. Jer budućnost pripada pobednicima, pa makar to bili oni koji su pobedili i nadvladali jedino vlastitu zemlju i njene šanse za bolji i civilizovaniji život.
Facebook Forum