Dokumentarni film “Vrela krv”, autora Ivane Lalić i novinara našeg radija Miloša Teodorovića dobitnik je nagrade za ljudska prava na Sarajevo film festivalu.
Nagrada je uručena reditelju filma Marku Mamuziću, uz objašenjenje da su svi članovi žirija, bez ikakvog dvoumljenja, jednoglasno podržali ovo ostvarenje. O nagradi, njenom regionalnom značaju i porukama filma razgovaramo sa našim Milošem Teodorovićem:
RSE: Kako si doživeo vest iz Sarajeva, koliko je ova nagrada za tebe značajna?
Teodorović: S obzirom da se radi o trenutno najznačajnijem filmskom festivalu u regionu, nesumnjivo je da ova nagrada jeste od značaja, i za mene kao jednog od autora, i za produkcijsku kuću Arhitel, čini mi se da je ovo možda i jedan od njihovih najvećih uspeha do sada. U svakom slučaju, film je imao jednu izrazito veliku publiku u Sarajevu, koliko sam ja informisan prikazano je preko 200 filmova, i u toj konkurenciji on je dobio ovu nagradu. Moram priznati da sam malo iznenađen ovom formulacijom koja stiže iz Sarajeva da je žiri jednoglasno odlučio. To je meni veliko ohrabrenje i uverenje da ljudi ovaj film shvataju na pravi način. Posle rasprava koje je probudio imao sam male zebnje da ga neko ne shvati na način koji ja ili mi koji smo radili na ovom filmu ne bismo želeli.
RSE: Ovo je drugo priznanje za film koji je rađen tokom čitave 2008. godine. Zbog čega je po tvom mišljenju privukao toliko pažnje i izazvao toliko pozitivnih reakcija?
Teodorović: Rekao bih da je odgovor na ovo pitanje pre svega u samom sadržaju filma, jer ja sam doživeo da i ljudi koji žive u Srbiji, pred kojima su se događale sve ove scene koje su sažete u Vreloj krvi jesu bili iznenađeni onim što su videli, kao da vide prvi put. U tom smislu, mislim da i kada se prikaže ljudima napolju, koji su daleko manje ili nešto manje upućeni u ono što se događa u Srbiji, za njih to jeste itekako šokantno, podiže adrenalin i ne može ostaviti ravnodušnim. Zaista niko ko je pogledao Vrelu krv nije ostao ravnodušan.
RSE: Film je probudio nedoumice da li se pružanjem medijskog prostora ekstremistima vrši i njihova promocija, kako bi na ovo odgovorio?
Teodorović: Pa meni se čini da smo mi sada dobili jedan argument više u prilog tezi da se u fimu ne promoviše ništa osim dobro i osim odgovora na pitanje šta je to što ugrožava u ovoj ili onoj meri dobro. Upravo je ovaj film imao internacionalnu publiku, imao je publiku u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu, koje je toliko pretrpelo pre svega zbog ideologije koja je bila bazirana na ekstremnom srpskom nacionalizmu, i ti ljudi su prepoznali o čemu se govori, oni su shvatili da se tu govorilo o uzrocima, o onima koji izlaze iz onoga što je baza, što je politika, što je crkvena delatnost i što, u krajnjem slučaju, na terenu dovodi do određenih posledica. Ponoviću, to su gledali ljudi u Bosni i Hercegovini koji su te posledice i doživeli, i čini mi se da su oni, sudeći po tome da je nagrada data jednoglasno, shvatili o čemu se govori, i shvatili da se ovim ne promovišu nikakve potencijalno opasne vrednosti.
***
Sedam godina nakon pada Miloševićevog režima i petooktobarskih promena, Srbija je i dalje zemlja u velikoj meri izolovana od sveta u kojoj ekstremna desnica iz dana u dan jača. Ono što zabrinjava je činjenica da su izgredi ultra desnih grupacija, čiji su pripadnici izrazito mladi ljudi, postali javni i učestali posle 2000. godine.
Upravo taj ekstremizam je ključna tema ovog filma produkcije ”Arhite”, koji kao autori potpisuju novinar RSE Miloš Teodorović, te Ivana Lalić Majdak, a u kojem se pokušava ukazati i upozoriti na bujanje opasnih fenomena kao što su fašizam i neonacizam.
Ovaj film probudio je burne rasprave u Srbiji, pogotovu nakon njegove premijere u beogradskom bioskopu “Rex”, nakon koje je organizovana i tribina na kojoj su učestvovali predstavnici desničarskih organizacija i prodemokratske Srbije. Pogledajte insert iz filma:
Nagrada je uručena reditelju filma Marku Mamuziću, uz objašenjenje da su svi članovi žirija, bez ikakvog dvoumljenja, jednoglasno podržali ovo ostvarenje. O nagradi, njenom regionalnom značaju i porukama filma razgovaramo sa našim Milošem Teodorovićem:
RSE: Kako si doživeo vest iz Sarajeva, koliko je ova nagrada za tebe značajna?
Teodorović: S obzirom da se radi o trenutno najznačajnijem filmskom festivalu u regionu, nesumnjivo je da ova nagrada jeste od značaja, i za mene kao jednog od autora, i za produkcijsku kuću Arhitel, čini mi se da je ovo možda i jedan od njihovih najvećih uspeha do sada. U svakom slučaju, film je imao jednu izrazito veliku publiku u Sarajevu, koliko sam ja informisan prikazano je preko 200 filmova, i u toj konkurenciji on je dobio ovu nagradu. Moram priznati da sam malo iznenađen ovom formulacijom koja stiže iz Sarajeva da je žiri jednoglasno odlučio. To je meni veliko ohrabrenje i uverenje da ljudi ovaj film shvataju na pravi način. Posle rasprava koje je probudio imao sam male zebnje da ga neko ne shvati na način koji ja ili mi koji smo radili na ovom filmu ne bismo želeli.
RSE: Ovo je drugo priznanje za film koji je rađen tokom čitave 2008. godine. Zbog čega je po tvom mišljenju privukao toliko pažnje i izazvao toliko pozitivnih reakcija?
Teodorović: Rekao bih da je odgovor na ovo pitanje pre svega u samom sadržaju filma, jer ja sam doživeo da i ljudi koji žive u Srbiji, pred kojima su se događale sve ove scene koje su sažete u Vreloj krvi jesu bili iznenađeni onim što su videli, kao da vide prvi put. U tom smislu, mislim da i kada se prikaže ljudima napolju, koji su daleko manje ili nešto manje upućeni u ono što se događa u Srbiji, za njih to jeste itekako šokantno, podiže adrenalin i ne može ostaviti ravnodušnim. Zaista niko ko je pogledao Vrelu krv nije ostao ravnodušan.
RSE: Film je probudio nedoumice da li se pružanjem medijskog prostora ekstremistima vrši i njihova promocija, kako bi na ovo odgovorio?
Teodorović: Pa meni se čini da smo mi sada dobili jedan argument više u prilog tezi da se u fimu ne promoviše ništa osim dobro i osim odgovora na pitanje šta je to što ugrožava u ovoj ili onoj meri dobro. Upravo je ovaj film imao internacionalnu publiku, imao je publiku u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu, koje je toliko pretrpelo pre svega zbog ideologije koja je bila bazirana na ekstremnom srpskom nacionalizmu, i ti ljudi su prepoznali o čemu se govori, oni su shvatili da se tu govorilo o uzrocima, o onima koji izlaze iz onoga što je baza, što je politika, što je crkvena delatnost i što, u krajnjem slučaju, na terenu dovodi do određenih posledica. Ponoviću, to su gledali ljudi u Bosni i Hercegovini koji su te posledice i doživeli, i čini mi se da su oni, sudeći po tome da je nagrada data jednoglasno, shvatili o čemu se govori, i shvatili da se ovim ne promovišu nikakve potencijalno opasne vrednosti.
***
Sedam godina nakon pada Miloševićevog režima i petooktobarskih promena, Srbija je i dalje zemlja u velikoj meri izolovana od sveta u kojoj ekstremna desnica iz dana u dan jača. Ono što zabrinjava je činjenica da su izgredi ultra desnih grupacija, čiji su pripadnici izrazito mladi ljudi, postali javni i učestali posle 2000. godine.
Upravo taj ekstremizam je ključna tema ovog filma produkcije ”Arhite”, koji kao autori potpisuju novinar RSE Miloš Teodorović, te Ivana Lalić Majdak, a u kojem se pokušava ukazati i upozoriti na bujanje opasnih fenomena kao što su fašizam i neonacizam.
Ovaj film probudio je burne rasprave u Srbiji, pogotovu nakon njegove premijere u beogradskom bioskopu “Rex”, nakon koje je organizovana i tribina na kojoj su učestvovali predstavnici desničarskih organizacija i prodemokratske Srbije. Pogledajte insert iz filma:
