Za jedne granica, za druge administrativni prelaz. Kako ga god zvali, između Srbije i Kosova red vozila uredno čeka kontrolu na dva punkta. Na jednom su policajci iz Srbije, na drugom njihove kolege sa Kosova.
I jedni i drugi uglavnom postavljaju slična pitanja. Ni teže ni lakše, građani Srbije, ni u susedne države, nastale raspadom Jugoslavije, ne mogu ući. A kada se kontrola prođe, teško da ćete imati utisak da i dalje niste u Srbiji, makar na severu Kosova, u koji ulazimo preko svojevremeno i spaljivanog prelaza Jarinje.
U ovom delu Kosova, institucije države Srbije, svakako su prisutnije od onih iz Prištine, uprkos nezavisnosti proglašenoj pre dve godine i skoro tri meseca.
Deset godina nakon okončanja rata, privredni napredak se ovde ne registruje, putevi se ne asfaltiraju, fasade se ne menjaju, fiskalni račun ćete retko gde dobiti, a država Srbija uspešno je obezbedila jedino svoje prisustvo u ovoj regiji, kako u opštinskoj vlasti, formiranoj po rezultatima izbora raspisanim u Beogradu, tako i po nešto manje vidljivijim, ali očigledno prisutnim službama.
Jelena Cvetanović, novinarka je u jednom lokalnom mediju:
„Kada se dešavaju neke incidentne situacije u Severnoj Mitrovici, onda se zna da se tuda kreću neki ljudi u civilu i da monitorišu situaciju na terenu, ali nemaju nikakvo praktično, niti dejstvo, niti prisustvo. Mi svi znamo da ih ima, ali ne znamo ni ko su oni, ni odakle su, nemaju svoju kancelariju i svoje prostorije. Prosto su prisutni.“
Ima li dileme ko su momci u civilu o kojima se priča po ulicama severnog dela Kosovske Mitrovice?
„Ima ovde srpske policije u civilu, ali ih inače nema. To je civilna policija.“
Nadležni u srpskom delu podeljenog grada nerado govore o mogućem kršenju Kumanovskog sporazuma, što bi značilo eventualno prisustvo srpskih policajaca. S druge strane reke, gde pak Srbi nerado zalaze, u albanskom delu grada nude odgovor.
Besim Hoti, predstavnik je policije Kosova:
„Mi znamo da ima pojedinaca koji ovde operišu. Ima dosta nestrukturisanih grupa, koje su više zainteresovane za neki kriminal, nego da uvode red i da ga stvaraju.“
Sever Kosova ostaje izazov za vlasti u Prištini. Predstavnik Evropske unije, Piter Fejt, ponudio je plan integracije za ovu regiju. Fejtov tim se nada da bi ovaj plan mogao sadržati rešenja koje će izolovanu zonu podvesti pod vlast Kosova.
Ramadan Qehaja (Tamadan Ćehaja), nekadašnji vojni oficir, danas je jedan od najcitiranijih bezbednosnih eksperata sa Kosova:
„U celini, mi tamo nemamo kontrolu. Ko kod kaže da imamo kontrolu, on laže sebe.“
Kosovska policija, prema podacima EULEX-a, može se pohvaliti sa oko 10 odsto svojih pripadnika srpske nacionalnosti. Na severu Kosova prisutni su samo srpski policajci, na radost lokalnog življa:
„Zašto bi imali u nekog drugog poverenja više, nego u soje ljude? Zašto bi bili u severnom delu, gde su Srbi, albanski policajci? Ima li srpskih policajaca u albanskom delu? Nema.“
Zvanično, oni su i jedini predstavnici snaga reda, a nezvanično ne prestaju i spekulacije o tome koliku su ovde prisutni i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije. Kosovski institut za istraživanje i razvoj politika, sproveo je istraživanja na tu temu. Po rečima saradnika tog Instituta, Ilir Dede, došlo se do podatka o stalnom prisustvu oko 300 pripadnika MUP-a Srbije u problematičnom području:
„Po našim informacijama, postoji oko 350 pripadnika MUP-a Srbije, BIA-e i žandarmerije. To je istraživački rad koji se provodi kroz razgovore i istraživanja na terenu. Prisustvo ovih pripadnika je poznato i međunarodnim organizacijama koje deluju na Kosovu i na severu Kosova, kao i pripadnicima Vlade Kosova i političkih predstavnika kosovskih Srba koji ovde žive.“
Po slovu Rezolucije 1244, Srbija je na Kosovo trebalo da vrati oko hiljadu svojih policajaca, koji bi se starali o bezbednost verskih objekata. To rešenje do danas nije primenjeno, a eventualni angažman srpskih policajaca, izvan zona određenih od strane UN-a, iz perspektive Prištine i međunarodnih predstavnika, mogao bi se smatrati špijunskom aktivnošću.
O mogućim zadacima eventualnih špijuna, ponovo Ramadan Džehaja:
„Svaki pokret, i noću i danju, u svako vreme, prate i daju obaveštenja i podatke određenim organima da to razmotre i preduzmu konta mere, bilo protiv KFOR-a, bilo protiv EULEX-a, bilo protiv državnih organa Republike Kosova, koji bi eventualno tamo pokušali da organizuju izbore.“
U Beogradu, nadležni su više puta demantovali bilo kakvo prisustvo srpskih policajca na Kosovu. Goran Petrović, koji je tokom 2001. godine proveo deset meseci na čelu tajne policije, jedan je od retkih koji se bavi analiziranjem aktivnosti navodnih srpskih agenata:
„Neke informacije, koje bi se tamo mogle prikupiti, su banalne. Kosovo je proglasilo nezavisnost i ta priča je sa njihovog aspekta završena. Ne znam šta bi se to na Kosovu, u vezi sa Kosovom, moglo dešavati, a da to ima neke implikacije na teritoriju Srbije, ili uže Srbije. Albanci nemaju nikakve teritorijalne aspiracije od Severne Mitrovice pa dalje.“
Uloga srpskih policajaca
Malo je događaja za koje bi se moglo posumnjati da je prisustvo policajaca iz Srbije bilo vidljivo. Kao primer u Mitrovici vam malobrojni, koji pristaju da o tome razgovaraju (najčešće nezvanično), uglavnom navode zbivanja od 17. marta 2008. godine.
Mitrovica nakon nereda u martu 2008Hapšenje pravosudnih radnika, zabarakadiranih u zgradi lokalnog Opštinskog i Okružnog suda, od strane pripadnika specijalne jedinice UNMIK-a, dovelo je do nereda, smirenih tek intervencijom KFOR-a, čije je jedan pripadnik i stradao.
Među onima koji su se sukobili sa pripadnicima KFOR-a, bilo je i pripadnika KPS-a, koji su se priključili demonstrantima. Iz kosovske policije, Besim Hoti:
„To je bio opšti haos i tu situaciju nije mogla više da kontroliše, ni kosovska policija, čak ni UNMIK. Bilo je informacija da su pojedini pripadnici kosovske policije bacali Molotovljeve koktele i kamenje da su pucali iz vatrenog oružja. Među njima bio je i jedan pripadnik kosovske policije, koji je dobio teške telesne povrede, verovatno iz vatrenog oružja.“
Uloga srpskih policajaca u tim, skoro pa ratnim sukobima, do danas nije potpuno rasvetljena, a utisak je da se ovom, nemilom epizodom, zarad mira u kući, malo ko i bavi, pogotovu od promene vlasti u Srbiji, polovinom 2008. godine, kada je smenjena garnitura koja je ostala upamćena po insistiranju na kosovskom pitanju kao svom osnovnom političkom principu.
Bivši srpski premijer, Vojislav Koštunica, i danas je po pitanju Kosova nepopustljiv, koliko je bio i kada je zbog neslaganja o istom podneo ostavku.
Ilir Deda pak veruje da je upravo u vreme prošle Vlade bilo očigledno ono što boji svakodnevnicu severnog Kosova:
„Dok je na čelu Vlade bio gospodin Vojislav Koštunica, te strukture su bile žešće povezane sa organizovanim kriminalom.“
Kriminal bez barijera
Izolacija i manjak državne kontrole, uticalo je na to da na severu Kosova cvetaju svi vidovi sive ekonomije, time i kriminala.To je jedina sfera u kojoj se srpsko - albanske barijere brišu, o čemu se i otvoreno govori. Besim Hoti:
„Tu cveta šverc svega i svačega. Recimo 2008. godine bio je šverc nafte. U njemu su izvanredno profitirali i Srbi i Albanci. Dok se nafta plaćala legalno oko 90 centi, na severu, uz pomoć tog šverca, koštala je 50 centi na litar. Saradnja između Albanaca i Srba, na nivou kriminaliteta, nema granica. Tu nikoga ne zanima da li je ko Srbin, Albanac, Rom ili Bošnjak. U tome izvanredno sarađuju. Oni su odličan primer, u negativnom smislu, kako bi trebalo da se sarađuje.“
Rečeno navodi na zaključak da se bezvlašće stvara i gradi, upravo jer je u interesu pojedinih grupa. Goran Petrović:
„Ako dve države neće da trguju, postoje pojedinci, i sa jedne i sa druge strane, koji će to činiti vrlo rado, pogotovo što to donosi profit.“
U zoni sa nedovoljno jakim pravilima, severno Kosovo, po mnogim elementima, danas liči u najmanju ruku na Srbiju devedesetih. To je prostor idealan za sve one koji se ne ustručavaju od lova u mutnom. Ramadan Džehaja:
„Prostor za njihovo delovanje je veoma pogodno. U Gračanici nemamo veliku mogućnost da nadgledamo ko je sve ušao i ko izlazi. To je nemoguće. Nema neke velike aktivnosti iz straha da ne kažu da ih se maltretira.“
Jedina zastava EU na severu
Dom zdravlja u Gračanici verovatno je jedina institucija u ovoj srpskoj enklavi, na 10 minuta vožnje od Prištine (pod uslovom da izbegnete gužvu), na kojoj se, uz zastavu Srbije, vijori i ona Evropske unije. Ovu drugu dva puta su lomili, ali ju je naša sagovornica uporno vraćala. Za direktorku i jednu od srpskih političkih liderki, Radu Trajković, nema tabua. Ni jedno pitanje kosovske stvarnosti za nju nije ono o kome ne bi trebalo govoriti:
Srbi pale zastavu EU tokom protesta u Mitrovici 2008„Nije uopšte tajna da se ti ljudi tu nalaze. To nije tajna ni za međunarodnu zajednicu, nije tajna za institucionalno liderstvo u Prištini, kao što nije tajna ni za Srbe sa prostora Kosova i Metohije. Mislim da su jednim prećutnim dogovorom oni prihvaćeni kao nešto što je ostalo na ovom prostoru. Oni su bili deo jednog sistema, koji se povukao. Tretirala bi ih kao ostatke sistema na ovom prostoru, ili kao crne rupe koje se nalaze na prostoru Kosova i Metohije.“
Insistirajući na tome da je dobar deo policajaca sačuvao čast i u godinama koje su ostale upamćene po krivi i zločinima, Trajković veruje da oni koji danas vode glavnu reč u srpskim zonama jesu, kako se izrazila „subjekti najekstremnijeg ratnog profiterstva“. U post-miloševićevskom Kosovu, oni, u partnerstvu sa sebi sličnim na albanskoj strani, nastavljaju aktivnosti najtežeg kriminala, potpuno je uverena Rada Trajković:
„Oni su na žalost deo tog kriminalnog miljea ili aktivni učesnici kriminalne delatnosti, od onog što bih definisala kao pasivni posmatrači, do onog što bih definisala kao vrlo aktivni učesnici u kriminalu, koji podrazumeva i onaj najteži kriminal, a to je trgovina oružjem, drogom, ženama, naftom i tako dalje.“
Da stvar bude još šokantnija, Trajković podvlači:
„Kako da nisu uključeni policajci u kriminal, ako veliki deo kriminalaca iz ostatka Srbije dolazi i nalazi svoju logistiku upravo na prostoru Kosova i Metohije?! Ne bi me iznenadilo i da albanski kriminalaci nalaze logistiku onde gde je crna rupa.“
Jedan takav primer zabeležen je upravo ovih dana kada je pred početak suđenja huliganima, koji su u Beogradu na smrt pretukli Francuza Brisa Tatona, otkriveno da se jedan od dvojice optuženih, koji su u bekstvu, možda krije upravo na Kosovu.
Slučaj Sekirača
No, ako se govori o daleko šokantnijoj kooperaciji srpskih i albanskih mafijaša, uz tolerisanje od strane nadležnih, jedan drugi primer, istina tiho i uglavnom nezvanično, često se pominje.
Enver Sekirača, verovatno je Kosovar, Albanac, sa najdebljim policijskim dosjeom i Interpolovom poternicom. Smatra se liderom kriminalne grupe koja se avgusta 2007. godine u Prištini sukobila sa policijom. Njegova banda tada je ubila pripadnika elitne jedince KPS-a, Triumfa Rizu, poznatog po uspesima u borbi protiv kriminalca. Sekrači se od tada gubi svaki trag, a neki izvori su bili spremni da tvrde kako je najpoznatiji kosovski kriminalac, utočište (makar jedno vreme) pronašao među sebi sličnim Srbima na severu.
Da je reč o sumnjama, a ne tračevima, potvrdila je i kosovska policija kroz pokušaje da mu upravo u regionu Kosovske Mitrovice uđe u trag. Besim Hoti:
„Bilo je informacija da se na severu Kosova krije Enver Sekirača. Istraživali smo te informacije, ali nismo došli do saznanja da se on tamo zaista i krije. Moguće je da je on u Srbiji, ili u Crnoj Gori. Bilo je tih priča dosta. Bio je tražen i u nekim lokacijama gde smo sumnjali da se Sekirača krije, na severu Mitrovice, ali ga nismo našli.“
Veze koje mnogima mogu zvučati i apsurdno, moguće su samo tamo gde ne postoji strog sistem koji kontroliše i prati, ne samo kretanje kriminalaca, već i nivo discipline i nekorumpiranosti onih koji bi trebalo da se protiv kriminala bore. Nasleđeni iz sistema, koji je policiji davao potpunu slobodu, uključujući i onu za činjenje zločina i pljačku, ovde govorimo o onima koji i danas, uverena je Rada Trajković, deluju zapravo izvan svakog okvira:
„Oni nisu deo sistema, a tako se i ponašaju. Oni su se potpuno otkačili od sistemske i institucionalne odgovornosti. Transformisali su se u jednu nekontrolisanu grupaciju koja ima interni zadatak. Ne mislim da su vezani sa Beogradom i ne verujem da Beograd zna sve elemente. Oni su potpuno nekontrolisani i samim tim su opasniji.“
Uticajni među Srbima
Standardna gužva u prištinskim restoranima usred radnog dana, slika je koja se u Evropi verovatno još samo na Balkanu može zateći. Priština doživljava svoju urbanu eksploziju, sa ciljem stvaranja novog evropskog centra, grada potpuno različitog od onog iz vremena kada je njime vladala Srbija. Pod jakim monitoringom međunarodne zajednice, vlast pokušava da u svim poljima primeni evropske zakone.
Međutim, koliko 30 minuta vožnje od glavnog grada, u delu Mitrovice s druge strane reke Ibar, vladaju druga pravila, koja se sama od sebe ne mogu promeniti? Analitičar Ilir Deda:
„Jačanje ovih struktura će se povećavati vremenom, a prvi korak pojačavanja ovih struktura su paralelni srpski izbori u severnoj Mitrovici 30. maja 2010. godine.“
Nakon što je u decembru prošle godine raspustila mitrovačku opštinu, Vlada Srbije raspisala je vanredne izbore, sa, čini se, namerom da eliminiše one na koje nema uticaja, a koji su do skora upravljali gradom. To su snage DSS-a Vojislava Koštunice i radikala Vojislava Šešelja. Neki ih smatraju većim rizikom po mir, od bilo kog agenta ili policajca iz Srbije. Novinarka, Jelena Cvetanović:
„Opasnost predstavljaju lokalni ekstremisti kojih ovde na severu ima puno. To su ljudi koji u svojoj glavi nisu jasno definisali cilj zašto se bore. Oni se pod velom srpstva bore za neke svoje patriotske namere i zamisli, ali to baš i nije tako. Oni se bore za svoje interese, kao i svi.“
Milan IvanovićIstraživanje koje je sproveo Institut Ilir Dede pokazuje da zaista postoje rizici koje je nemoguće istražiti:
„Mi ne znamo koliki je uticaj Jakšića, Ivanovića i ostalih.“
Predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova, Milan Ivanović:
„Ja sam lekar, humanista.“
U Mitrovici se ipak trenutno daleko češće prepričavaju njegove reči sa martovskog mitinga povodom jedanaeste godišnjice od početka NATO bombardovanja:
„Posle 11-godišnjeg nasilja Albanaca, zaista je bezobzirna laž o 80.000 silovanih Albanki na gradskim stadionima od strane vojske i policije. Da je to tačno, krenula bi invazija turistkinja zbog ovako velikog potencijala naših mačo mena - vojnika i policajaca.“
Ivanović se smatra jednim od najuticajnih Srba na severu Mitrovice, a jedan je od lidera političke opcije koja je po broju odbornika u raspuštenom opštinskom sazivu uživala 80 odsto podrške u gradu. Susreli smo se nekoliko dana, nakon što je i sam bio meta fizičkog napada:
„Sedeo sam u kafani i onda sam osetio udarac od pozadi. Ništa nisam video. Pao sam dole. Posle toga dolaze pretnje ubistvom, psovke od strane osobe koja je gazda te kafane, tog hotela, koji je finansiran od strane kosovskih institucija i njihovih saveznika sa zapada.“
Napadač, Saša Dedović, vlasnik je hotela „Saša“, i direktno je optužio Ivanovića da je organizovao bombaški napadna njegov lokal. Bomba je zaista bačena 2008. godine. Na sreću, žrtava nije bilo. Policija nije izašla sa zaključcima, a ovaj incident svrstan je u još jedan od mnogih koji nikada nije stigao do suda. Do danas se ne zna ko je bacio bombu, kao ni da li će Dedović (očigledno rešen da, u odsustvu za to nadležnih, lično i po sopstvenoj proceni poravna račune) odgovarati za napad koji je Ivanović prijavio kosovskoj policiji. Predstavnika MUP-a Srbije, uverava nas Ivanović, ionako nema:
„Nema ovde policajaca. Od policajaca nema ništa. Postoje neki penzioneri koji primaju plate. Ovde je nedostatak policajaca. Nikakav angažman, nikakvih policajaca ovde ne postoji. To vam sa sigurnošću mogu reći. Nezadovoljan sam zbog toga. Kosovska policija je uhapsila nekoliko ljudi koje je optužili da rade za naš DB, da su došli iz Beograda. Međutim, od tih dokaza i suđenja nema ništa.“
Radi se u o slučaju o kom su kosovski mediji iscrpno izveštavali.
U vestima Radio televizije Kosova se govorilo o privođenju trojice Srba, jednog iz Beograda, jednog iz Novog Sada i jednog bivšeg pripadnika KPS-a, za koje se tvrdilo da su nudili iznose i od 100.000 evra za lažno svedočenje o trgovini organima nestalih Srba.
Uprkos tajno snimljenim zapisima, na kojima se može razumeti da osumnjičeni nude albanskom civilu mito za lažno svedočenje, privedeni su pušteni bez suđenja. Bez obzira na to, ovaj primer i danas se na Kosovu često pominje kao dokaz prisustva agenata iz Srbije.
Ramadan Džehaja:
„Taj slučaj govori da srpska bezbednosna služba, BIA, na Kosovu radi naveliko, ne samo u severnom delu.“
Kako god, slučaj agenata uhapšenih u Čaglavici svrstao se u red onih kojima nedostaje potpuno objašnjenje. Bivši šef tajne policije, Goran Petrović, pokušao je da o ovom incidentu iz juna 2009. godine, napiše tekst i objavi u dnevniku „Borba“:
Čaglavica„Ona je na zahtev, molbu i inicijativu jednog ministra aktualne Vlade povučena iz štampe.“
Ipak, zbunjuje to što nadležni u Prištini nisu istrajali u dokazivanju odgovornosti trojice privedenih Srba, već su ih pustili zbog, kako je saopšteno, nedostatka dokaza. Petrović to objašnjava:
„Bojim se da se ne radi o tome da oni nisu našli dokaze, već da se radi o jednoj političkoj kalkulaciji. Vi ste to pokušali, mi smo vas otkrili i nemojte to više da radite. To je veći blam i veće ponižavanje nego da je neki ministar MUP-a izašao i napravio konferenciju za štampu i obelodanio neke detalje.“
Lojalnost i plate iz dva budžeta
Pitanje lojalnosti srpskih policajaca autoritetima u Prištini do sada je uglavnom tretirano kao problem unutrašnje discipline. Protiv nekoliko policajaca, kosovski Inspektorat vodi istragu zbog sumnja da su istovremeno radili i za srpski MUP, te primali dve plate, iz Beograda i iz Prištine.
Krajem aprila, neki kažu kozmetičke, ali svakako krupne personalne promene u Vladi kosovskog premijera Hašima Tačija su se desile. Među šest smenjenih ministara je i ministar unutrašnjih poslova. U tom resoru, tih dana, nije bilo moguće dobiti precizne informacije, makar o broju procesa protiv dvostruko plaćenih Srba. U južnoj Kosovskoj Mitrovici, predstavnika lokalnih snaga reda, Besima Hotija, pitali smo koliko zapravo policajaca prima dve plate:
„Imamo informacije da pojedinci primaju dvostruke plate, ali ne znamo koliko je takvih.“
Novinarka, Jelena Cvetanović:
„Oni su potpisivali ugovore sa MUP-om, a sa druge strane i sa kosovskom policijskom službom, da bi pod nekim velom obavljali misiju u obostranom interesu. Oni su policija. Što nad njima ima ingerencije i Priština i Beograd, to je njihova stvar.“
Srpsko Ministarstvo obrazovanja nedavno je pokrenulo akciju razotkrivanja onih prosvetnih radnika koji takođe dobijaju dve plate. Za sada nema naznaka da bi isto moglo biti učinjeno i u policiji.
Sever Kosova i te kako košta obe strane. Ilir Deda podseća da Vlada u Prištini godišnje izdvaja osam miliona evra za ovu regiju:
„I više stotina kosovskih Srba dobija plate i iz kosovskog budžeta.“
Pripadnik EULEX-a ispred sedišta u PrištiniSve to pod budnim okom EU, koja i sama pristaje na uzdržani odnos prema Severu, gde je za sada prisutna tek kroz takozvanu Evropsku kuću, u kojoj je angažovano desetak službenika, smeštenih u istoj zgradi u kojoj je i ispostava srpskog MUP-a, zadužena za izdavanje dokumenata. Na otvaranju su bili italijanski diplomata Majkl Đifoni i šef EULEX-a, Iv de Kermabon:
„Hteli smo da podržimo lokalne institucije da rade svoj posao.“
Centrala EULEX-a, smeštena u Prištini, realizuje misiju uspostavljanja vladavine prava, što je Brisel sebi u zadatak zacrtao na Kosovu. Takođe, asistira u formiranju multietničke policije „oslobođene političkog uticaja“. Upravo u sferi policijske saradnje, EULEX je navukao jed vlasti u Prištini, nakon što je pre pola godine potpisao Protokol o saradnji sa MUP-om Srbije, kojim je pre svega zajamčena stroža kontrola granične, odnosno administrativne linije između Srbije i Kosova, što je pak Srbiji osiguralo viznu liberalizaciju.
Pozitivnu atmosferu koja vlada između Srbije i EULEX, barem se tako čini, kvarimo pitanjem o navodnom delovanju srpskih policajaca. Portparolka EULEX-a, Karen Lindau:
„Čula sam samo glasine, a o tome se i radi, o zvanično nepotvrđenim glasinama. Kao što smo i ranije govorili za EULEX postoji samo jedna policija na Kosovu. To je Kosovska policija i samo sa njima sarađujemo. To je služba čiji monitoring sprovodimo. Pretpostavljam da je moguće proveriti te glasine. Ali za nas to nije pitanje kojim bi se trebalo baviti. To do sada nije stvorilo niti jedan problem. Imamo odličnu saradnju sa oficirima KPS-a u četiri opštine severnog dela Kosova. Ne uočavamo niti bilo koje druge oficire.“
Međunarodni predstavnici ipak, uprkos planovima za integraciju srpske manjine, pod čestim su kritikama da upravo njihov nezainteresovan stav utiče na jačanje paralelnih struktura moći.
Opština LeposavićJedan od žestokih kritičara je i Ramadan Džehaja:
„Ako mi znamo da u Leposaviću ima 50 policajaca srpskog zvaničnog Beograda, zašto onda ne hapse te snage? Kakva je to onda bezbednost na Kosovu? Zašto postoji EULEX? Zašto je UNMIK to dozvolio?“
Ipak, nemoguće je očekivati da na prostoru, na kome je razmešteno i 2.000 stranih posmatrača, u najrazličitjim ulogama, ne postoji i razgranata mreža agenata različitih država. Rada Trajković:
„Ako je i međunarodna zajednica, koja je došla ovde, instalirala svoje ljude unutar lokalne zajednice, zašto onda i država, koja je tu bila jako dugo, ne bi nastavila sa ljudima koji su radili nekada za nju. Sigurno da ih ima.“
Prištinski dnevnik „Koha ditore“ u februaru je objavio, pozivajući se na svoje izvore, da na severu Kosova ilegalno borave pripadnici MUP-a Srbije koji kontrolišu srpske pripadnike policije Kosova i nadziru pokrete američkih jedinica KFOR-a. Vest je demantovana iz Beograda u celini, uključujući i deo po kom u tom procesu učestvuju „srpski pripadnici policije Kosova na čelu sa komandantima stanica u severnoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Leposaviću”. Ramadan Džehaja:
„Stanje je neodrživo jer mi se računamo kao država skoro treću godinu. Ako nemaš pristupa i nemaš uticaja na tom delu, onda si zaista država koja ne ispunjava sve moguće uslove da bude država. Mi kao država ne kontrolišemo jedan deo teritorije, negde oko 20 posto.”
Tamo gde nema dijaloga, nastaju zakulisne radnje. To pak budi nove rizike, prema čemu se teško može biti ravnodušan, jer je reč o zoni u kojoj je rizika ionako previše.
Pročitajte i ovo:
Trajković: Severu Kosova dati poseban status
Izazovi pred strategijom za sever Kosova
Plan EU za integraciju severa Kosova
Srbi sa Severa neće prihvatiti integraciju
Izazovi strategije za sever Kosova
Fejt: Treba rasformirati paralelne strukture
Tači: Kosovo nikada nije bilo bliže EU i NATO-u
Aktuelizovana priča o razmeni teritorija
I jedni i drugi uglavnom postavljaju slična pitanja. Ni teže ni lakše, građani Srbije, ni u susedne države, nastale raspadom Jugoslavije, ne mogu ući. A kada se kontrola prođe, teško da ćete imati utisak da i dalje niste u Srbiji, makar na severu Kosova, u koji ulazimo preko svojevremeno i spaljivanog prelaza Jarinje.
U ovom delu Kosova, institucije države Srbije, svakako su prisutnije od onih iz Prištine, uprkos nezavisnosti proglašenoj pre dve godine i skoro tri meseca.
Deset godina nakon okončanja rata, privredni napredak se ovde ne registruje, putevi se ne asfaltiraju, fasade se ne menjaju, fiskalni račun ćete retko gde dobiti, a država Srbija uspešno je obezbedila jedino svoje prisustvo u ovoj regiji, kako u opštinskoj vlasti, formiranoj po rezultatima izbora raspisanim u Beogradu, tako i po nešto manje vidljivijim, ali očigledno prisutnim službama.
Jelena Cvetanović, novinarka je u jednom lokalnom mediju:
„Kada se dešavaju neke incidentne situacije u Severnoj Mitrovici, onda se zna da se tuda kreću neki ljudi u civilu i da monitorišu situaciju na terenu, ali nemaju nikakvo praktično, niti dejstvo, niti prisustvo. Mi svi znamo da ih ima, ali ne znamo ni ko su oni, ni odakle su, nemaju svoju kancelariju i svoje prostorije. Prosto su prisutni.“
Ima li dileme ko su momci u civilu o kojima se priča po ulicama severnog dela Kosovske Mitrovice?
„Ima ovde srpske policije u civilu, ali ih inače nema. To je civilna policija.“
Nadležni u srpskom delu podeljenog grada nerado govore o mogućem kršenju Kumanovskog sporazuma, što bi značilo eventualno prisustvo srpskih policajaca. S druge strane reke, gde pak Srbi nerado zalaze, u albanskom delu grada nude odgovor.
Besim Hoti, predstavnik je policije Kosova:
„Mi znamo da ima pojedinaca koji ovde operišu. Ima dosta nestrukturisanih grupa, koje su više zainteresovane za neki kriminal, nego da uvode red i da ga stvaraju.“
Sever Kosova ostaje izazov za vlasti u Prištini. Predstavnik Evropske unije, Piter Fejt, ponudio je plan integracije za ovu regiju. Fejtov tim se nada da bi ovaj plan mogao sadržati rešenja koje će izolovanu zonu podvesti pod vlast Kosova.
Ramadan Qehaja (Tamadan Ćehaja), nekadašnji vojni oficir, danas je jedan od najcitiranijih bezbednosnih eksperata sa Kosova:
„U celini, mi tamo nemamo kontrolu. Ko kod kaže da imamo kontrolu, on laže sebe.“
Kosovska policija, prema podacima EULEX-a, može se pohvaliti sa oko 10 odsto svojih pripadnika srpske nacionalnosti. Na severu Kosova prisutni su samo srpski policajci, na radost lokalnog življa:
„Zašto bi imali u nekog drugog poverenja više, nego u soje ljude? Zašto bi bili u severnom delu, gde su Srbi, albanski policajci? Ima li srpskih policajaca u albanskom delu? Nema.“
Zvanično, oni su i jedini predstavnici snaga reda, a nezvanično ne prestaju i spekulacije o tome koliku su ovde prisutni i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije. Kosovski institut za istraživanje i razvoj politika, sproveo je istraživanja na tu temu. Po rečima saradnika tog Instituta, Ilir Dede, došlo se do podatka o stalnom prisustvu oko 300 pripadnika MUP-a Srbije u problematičnom području:
„Po našim informacijama, postoji oko 350 pripadnika MUP-a Srbije, BIA-e i žandarmerije. To je istraživački rad koji se provodi kroz razgovore i istraživanja na terenu. Prisustvo ovih pripadnika je poznato i međunarodnim organizacijama koje deluju na Kosovu i na severu Kosova, kao i pripadnicima Vlade Kosova i političkih predstavnika kosovskih Srba koji ovde žive.“
Po slovu Rezolucije 1244, Srbija je na Kosovo trebalo da vrati oko hiljadu svojih policajaca, koji bi se starali o bezbednost verskih objekata. To rešenje do danas nije primenjeno, a eventualni angažman srpskih policajaca, izvan zona određenih od strane UN-a, iz perspektive Prištine i međunarodnih predstavnika, mogao bi se smatrati špijunskom aktivnošću.
Svaki pokret, i noću i danju, u svako vreme, prate i daju obaveštenja i podatke određenim organima da to razmotre i preduzmu konta mere, bilo protiv KFOR-a, bilo protiv EULEX-a, bilo protiv državnih organa Republike Kosova
O mogućim zadacima eventualnih špijuna, ponovo Ramadan Džehaja:
„Svaki pokret, i noću i danju, u svako vreme, prate i daju obaveštenja i podatke određenim organima da to razmotre i preduzmu konta mere, bilo protiv KFOR-a, bilo protiv EULEX-a, bilo protiv državnih organa Republike Kosova, koji bi eventualno tamo pokušali da organizuju izbore.“
U Beogradu, nadležni su više puta demantovali bilo kakvo prisustvo srpskih policajca na Kosovu. Goran Petrović, koji je tokom 2001. godine proveo deset meseci na čelu tajne policije, jedan je od retkih koji se bavi analiziranjem aktivnosti navodnih srpskih agenata:
„Neke informacije, koje bi se tamo mogle prikupiti, su banalne. Kosovo je proglasilo nezavisnost i ta priča je sa njihovog aspekta završena. Ne znam šta bi se to na Kosovu, u vezi sa Kosovom, moglo dešavati, a da to ima neke implikacije na teritoriju Srbije, ili uže Srbije. Albanci nemaju nikakve teritorijalne aspiracije od Severne Mitrovice pa dalje.“
Uloga srpskih policajaca
Malo je događaja za koje bi se moglo posumnjati da je prisustvo policajaca iz Srbije bilo vidljivo. Kao primer u Mitrovici vam malobrojni, koji pristaju da o tome razgovaraju (najčešće nezvanično), uglavnom navode zbivanja od 17. marta 2008. godine.
Među onima koji su se sukobili sa pripadnicima KFOR-a, bilo je i pripadnika KPS-a, koji su se priključili demonstrantima. Iz kosovske policije, Besim Hoti:
„To je bio opšti haos i tu situaciju nije mogla više da kontroliše, ni kosovska policija, čak ni UNMIK. Bilo je informacija da su pojedini pripadnici kosovske policije bacali Molotovljeve koktele i kamenje da su pucali iz vatrenog oružja. Među njima bio je i jedan pripadnik kosovske policije, koji je dobio teške telesne povrede, verovatno iz vatrenog oružja.“
Uloga srpskih policajaca u tim, skoro pa ratnim sukobima, do danas nije potpuno rasvetljena, a utisak je da se ovom, nemilom epizodom, zarad mira u kući, malo ko i bavi, pogotovu od promene vlasti u Srbiji, polovinom 2008. godine, kada je smenjena garnitura koja je ostala upamćena po insistiranju na kosovskom pitanju kao svom osnovnom političkom principu.
Bivši srpski premijer, Vojislav Koštunica, i danas je po pitanju Kosova nepopustljiv, koliko je bio i kada je zbog neslaganja o istom podneo ostavku.
Ilir Deda pak veruje da je upravo u vreme prošle Vlade bilo očigledno ono što boji svakodnevnicu severnog Kosova:
„Dok je na čelu Vlade bio gospodin Vojislav Koštunica, te strukture su bile žešće povezane sa organizovanim kriminalom.“
Kriminal bez barijera
Izolacija i manjak državne kontrole, uticalo je na to da na severu Kosova cvetaju svi vidovi sive ekonomije, time i kriminala.
Tu cveta šverc svega i svačega. Recimo 2008. godine bio je šverc nafte. U njemu su izvanredno profitirali i Srbi i Albanci. Saradnja između Albanaca i Srba, na nivou kriminaliteta, nema granica.
„Tu cveta šverc svega i svačega. Recimo 2008. godine bio je šverc nafte. U njemu su izvanredno profitirali i Srbi i Albanci. Dok se nafta plaćala legalno oko 90 centi, na severu, uz pomoć tog šverca, koštala je 50 centi na litar. Saradnja između Albanaca i Srba, na nivou kriminaliteta, nema granica. Tu nikoga ne zanima da li je ko Srbin, Albanac, Rom ili Bošnjak. U tome izvanredno sarađuju. Oni su odličan primer, u negativnom smislu, kako bi trebalo da se sarađuje.“
Rečeno navodi na zaključak da se bezvlašće stvara i gradi, upravo jer je u interesu pojedinih grupa. Goran Petrović:
„Ako dve države neće da trguju, postoje pojedinci, i sa jedne i sa druge strane, koji će to činiti vrlo rado, pogotovo što to donosi profit.“
U zoni sa nedovoljno jakim pravilima, severno Kosovo, po mnogim elementima, danas liči u najmanju ruku na Srbiju devedesetih. To je prostor idealan za sve one koji se ne ustručavaju od lova u mutnom. Ramadan Džehaja:
„Prostor za njihovo delovanje je veoma pogodno. U Gračanici nemamo veliku mogućnost da nadgledamo ko je sve ušao i ko izlazi. To je nemoguće. Nema neke velike aktivnosti iz straha da ne kažu da ih se maltretira.“
Jedina zastava EU na severu
Dom zdravlja u Gračanici verovatno je jedina institucija u ovoj srpskoj enklavi, na 10 minuta vožnje od Prištine (pod uslovom da izbegnete gužvu), na kojoj se, uz zastavu Srbije, vijori i ona Evropske unije. Ovu drugu dva puta su lomili, ali ju je naša sagovornica uporno vraćala. Za direktorku i jednu od srpskih političkih liderki, Radu Trajković, nema tabua. Ni jedno pitanje kosovske stvarnosti za nju nije ono o kome ne bi trebalo govoriti:
Insistirajući na tome da je dobar deo policajaca sačuvao čast i u godinama koje su ostale upamćene po krivi i zločinima, Trajković veruje da oni koji danas vode glavnu reč u srpskim zonama jesu, kako se izrazila „subjekti najekstremnijeg ratnog profiterstva“. U post-miloševićevskom Kosovu, oni, u partnerstvu sa sebi sličnim na albanskoj strani, nastavljaju aktivnosti najtežeg kriminala, potpuno je uverena Rada Trajković:
„Oni su na žalost deo tog kriminalnog miljea ili aktivni učesnici kriminalne delatnosti, od onog što bih definisala kao pasivni posmatrači, do onog što bih definisala kao vrlo aktivni učesnici u kriminalu, koji podrazumeva i onaj najteži kriminal, a to je trgovina oružjem, drogom, ženama, naftom i tako dalje.“
Da stvar bude još šokantnija, Trajković podvlači:
„Kako da nisu uključeni policajci u kriminal, ako veliki deo kriminalaca iz ostatka Srbije dolazi i nalazi svoju logistiku upravo na prostoru Kosova i Metohije?! Ne bi me iznenadilo i da albanski kriminalaci nalaze logistiku onde gde je crna rupa.“
Jedan takav primer zabeležen je upravo ovih dana kada je pred početak suđenja huliganima, koji su u Beogradu na smrt pretukli Francuza Brisa Tatona, otkriveno da se jedan od dvojice optuženih, koji su u bekstvu, možda krije upravo na Kosovu.
Slučaj Sekirača
No, ako se govori o daleko šokantnijoj kooperaciji srpskih i albanskih mafijaša, uz tolerisanje od strane nadležnih, jedan drugi primer, istina tiho i uglavnom nezvanično, često se pominje.
Enver Sekirača, verovatno je Kosovar, Albanac, sa najdebljim policijskim dosjeom i Interpolovom poternicom. Smatra se liderom kriminalne grupe koja se avgusta 2007. godine u Prištini sukobila sa policijom. Njegova banda tada je ubila pripadnika elitne jedince KPS-a, Triumfa Rizu, poznatog po uspesima u borbi protiv kriminalca. Sekrači se od tada gubi svaki trag, a neki izvori su bili spremni da tvrde kako je najpoznatiji kosovski kriminalac, utočište (makar jedno vreme) pronašao među sebi sličnim Srbima na severu.
Oni su se potpuno otkačili od sistemske i institucionalne odgovornosti. Transformisali su se u jednu nekontrolisanu grupaciju koja ima interni zadatak. Ne mislim da su vezani sa Beogradom i ne verujem da Beograd zna sve elemente. Oni su potpuno nekontrolisani i samim tim su opasniji.
Da je reč o sumnjama, a ne tračevima, potvrdila je i kosovska policija kroz pokušaje da mu upravo u regionu Kosovske Mitrovice uđe u trag. Besim Hoti:
„Bilo je informacija da se na severu Kosova krije Enver Sekirača. Istraživali smo te informacije, ali nismo došli do saznanja da se on tamo zaista i krije. Moguće je da je on u Srbiji, ili u Crnoj Gori. Bilo je tih priča dosta. Bio je tražen i u nekim lokacijama gde smo sumnjali da se Sekirača krije, na severu Mitrovice, ali ga nismo našli.“
Veze koje mnogima mogu zvučati i apsurdno, moguće su samo tamo gde ne postoji strog sistem koji kontroliše i prati, ne samo kretanje kriminalaca, već i nivo discipline i nekorumpiranosti onih koji bi trebalo da se protiv kriminala bore. Nasleđeni iz sistema, koji je policiji davao potpunu slobodu, uključujući i onu za činjenje zločina i pljačku, ovde govorimo o onima koji i danas, uverena je Rada Trajković, deluju zapravo izvan svakog okvira:
„Oni nisu deo sistema, a tako se i ponašaju. Oni su se potpuno otkačili od sistemske i institucionalne odgovornosti. Transformisali su se u jednu nekontrolisanu grupaciju koja ima interni zadatak. Ne mislim da su vezani sa Beogradom i ne verujem da Beograd zna sve elemente. Oni su potpuno nekontrolisani i samim tim su opasniji.“
Uticajni među Srbima
Standardna gužva u prištinskim restoranima usred radnog dana, slika je koja se u Evropi verovatno još samo na Balkanu može zateći. Priština doživljava svoju urbanu eksploziju, sa ciljem stvaranja novog evropskog centra, grada potpuno različitog od onog iz vremena kada je njime vladala Srbija. Pod jakim monitoringom međunarodne zajednice, vlast pokušava da u svim poljima primeni evropske zakone.
Međutim, koliko 30 minuta vožnje od glavnog grada, u delu Mitrovice s druge strane reke Ibar, vladaju druga pravila, koja se sama od sebe ne mogu promeniti? Analitičar Ilir Deda:
„Jačanje ovih struktura će se povećavati vremenom, a prvi korak pojačavanja ovih struktura su paralelni srpski izbori u severnoj Mitrovici 30. maja 2010. godine.“
Nakon što je u decembru prošle godine raspustila mitrovačku opštinu, Vlada Srbije raspisala je vanredne izbore, sa, čini se, namerom da eliminiše one na koje nema uticaja, a koji su do skora upravljali gradom. To su snage DSS-a Vojislava Koštunice i radikala Vojislava Šešelja. Neki ih smatraju većim rizikom po mir, od bilo kog agenta ili policajca iz Srbije. Novinarka, Jelena Cvetanović:
„Opasnost predstavljaju lokalni ekstremisti kojih ovde na severu ima puno. To su ljudi koji u svojoj glavi nisu jasno definisali cilj zašto se bore. Oni se pod velom srpstva bore za neke svoje patriotske namere i zamisli, ali to baš i nije tako. Oni se bore za svoje interese, kao i svi.“
„Mi ne znamo koliki je uticaj Jakšića, Ivanovića i ostalih.“
Predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova, Milan Ivanović:
„Ja sam lekar, humanista.“
U Mitrovici se ipak trenutno daleko češće prepričavaju njegove reči sa martovskog mitinga povodom jedanaeste godišnjice od početka NATO bombardovanja:
„Posle 11-godišnjeg nasilja Albanaca, zaista je bezobzirna laž o 80.000 silovanih Albanki na gradskim stadionima od strane vojske i policije. Da je to tačno, krenula bi invazija turistkinja zbog ovako velikog potencijala naših mačo mena - vojnika i policajaca.“
Ivanović se smatra jednim od najuticajnih Srba na severu Mitrovice, a jedan je od lidera političke opcije koja je po broju odbornika u raspuštenom opštinskom sazivu uživala 80 odsto podrške u gradu. Susreli smo se nekoliko dana, nakon što je i sam bio meta fizičkog napada:
„Sedeo sam u kafani i onda sam osetio udarac od pozadi. Ništa nisam video. Pao sam dole. Posle toga dolaze pretnje ubistvom, psovke od strane osobe koja je gazda te kafane, tog hotela, koji je finansiran od strane kosovskih institucija i njihovih saveznika sa zapada.“
Napadač, Saša Dedović, vlasnik je hotela „Saša“, i direktno je optužio Ivanovića da je organizovao bombaški napad
Nema ovde policajaca. Od policajaca nema ništa. Postoje neki penzioneri koji primaju plate. Ovde je nedostatak policajaca. Nikakav angažman, nikakvih policajaca ovde ne postoji.
„Nema ovde policajaca. Od policajaca nema ništa. Postoje neki penzioneri koji primaju plate. Ovde je nedostatak policajaca. Nikakav angažman, nikakvih policajaca ovde ne postoji. To vam sa sigurnošću mogu reći. Nezadovoljan sam zbog toga. Kosovska policija je uhapsila nekoliko ljudi koje je optužili da rade za naš DB, da su došli iz Beograda. Međutim, od tih dokaza i suđenja nema ništa.“
Radi se u o slučaju o kom su kosovski mediji iscrpno izveštavali.
U vestima Radio televizije Kosova se govorilo o privođenju trojice Srba, jednog iz Beograda, jednog iz Novog Sada i jednog bivšeg pripadnika KPS-a, za koje se tvrdilo da su nudili iznose i od 100.000 evra za lažno svedočenje o trgovini organima nestalih Srba.
Uprkos tajno snimljenim zapisima, na kojima se može razumeti da osumnjičeni nude albanskom civilu mito za lažno svedočenje, privedeni su pušteni bez suđenja. Bez obzira na to, ovaj primer i danas se na Kosovu često pominje kao dokaz prisustva agenata iz Srbije.
Ramadan Džehaja:
„Taj slučaj govori da srpska bezbednosna služba, BIA, na Kosovu radi naveliko, ne samo u severnom delu.“
Kako god, slučaj agenata uhapšenih u Čaglavici svrstao se u red onih kojima nedostaje potpuno objašnjenje. Bivši šef tajne policije, Goran Petrović, pokušao je da o ovom incidentu iz juna 2009. godine, napiše tekst i objavi u dnevniku „Borba“:
Ipak, zbunjuje to što nadležni u Prištini nisu istrajali u dokazivanju odgovornosti trojice privedenih Srba, već su ih pustili zbog, kako je saopšteno, nedostatka dokaza. Petrović to objašnjava:
„Bojim se da se ne radi o tome da oni nisu našli dokaze, već da se radi o jednoj političkoj kalkulaciji. Vi ste to pokušali, mi smo vas otkrili i nemojte to više da radite. To je veći blam i veće ponižavanje nego da je neki ministar MUP-a izašao i napravio konferenciju za štampu i obelodanio neke detalje.“
Lojalnost i plate iz dva budžeta
Pitanje lojalnosti srpskih policajaca autoritetima u Prištini do sada je uglavnom tretirano kao problem unutrašnje discipline. Protiv nekoliko policajaca, kosovski Inspektorat vodi istragu zbog sumnja da su istovremeno radili i za srpski MUP, te primali dve plate, iz Beograda i iz Prištine.
Krajem aprila, neki kažu kozmetičke, ali svakako krupne personalne promene u Vladi kosovskog premijera Hašima Tačija su se desile. Među šest smenjenih ministara je i ministar unutrašnjih poslova. U tom resoru, tih dana, nije bilo moguće dobiti precizne informacije, makar o broju procesa protiv dvostruko plaćenih Srba. U južnoj Kosovskoj Mitrovici, predstavnika lokalnih snaga reda, Besima Hotija, pitali smo koliko zapravo policajaca prima dve plate:
„Imamo informacije da pojedinci primaju dvostruke plate, ali ne znamo koliko je takvih.“
Novinarka, Jelena Cvetanović:
„Oni su potpisivali ugovore sa MUP-om, a sa druge strane i sa kosovskom policijskom službom, da bi pod nekim velom obavljali misiju u obostranom interesu. Oni su policija. Što nad njima ima ingerencije i Priština i Beograd, to je njihova stvar.“
Srpsko Ministarstvo obrazovanja nedavno je pokrenulo akciju razotkrivanja onih prosvetnih radnika koji takođe dobijaju dve plate. Za sada nema naznaka da bi isto moglo biti učinjeno i u policiji.
Sever Kosova i te kako košta obe strane. Ilir Deda podseća da Vlada u Prištini godišnje izdvaja osam miliona evra za ovu regiju:
„I više stotina kosovskih Srba dobija plate i iz kosovskog budžeta.“
„Hteli smo da podržimo lokalne institucije da rade svoj posao.“
Centrala EULEX-a, smeštena u Prištini, realizuje misiju uspostavljanja vladavine prava, što je Brisel sebi u zadatak zacrtao na Kosovu. Takođe, asistira u formiranju multietničke policije „oslobođene političkog uticaja“. Upravo u sferi policijske saradnje, EULEX je navukao jed vlasti u Prištini, nakon što je pre pola godine potpisao Protokol o saradnji sa MUP-om Srbije, kojim je pre svega zajamčena stroža kontrola granične, odnosno administrativne linije između Srbije i Kosova, što je pak Srbiji osiguralo viznu liberalizaciju.
Pozitivnu atmosferu koja vlada između Srbije i EULEX, barem se tako čini, kvarimo pitanjem o navodnom delovanju srpskih policajaca. Portparolka EULEX-a, Karen Lindau:
„Čula sam samo glasine, a o tome se i radi, o zvanično nepotvrđenim glasinama. Kao što smo i ranije govorili za EULEX postoji samo jedna policija na Kosovu. To je Kosovska policija i samo sa njima sarađujemo. To je služba čiji monitoring sprovodimo. Pretpostavljam da je moguće proveriti te glasine. Ali za nas to nije pitanje kojim bi se trebalo baviti. To do sada nije stvorilo niti jedan problem. Imamo odličnu saradnju sa oficirima KPS-a u četiri opštine severnog dela Kosova. Ne uočavamo niti bilo koje druge oficire.“
Međunarodni predstavnici ipak, uprkos planovima za integraciju srpske manjine, pod čestim su kritikama da upravo njihov nezainteresovan stav utiče na jačanje paralelnih struktura moći.
„Ako mi znamo da u Leposaviću ima 50 policajaca srpskog zvaničnog Beograda, zašto onda ne hapse te snage? Kakva je to onda bezbednost na Kosovu? Zašto postoji EULEX? Zašto je UNMIK to dozvolio?“
Ipak, nemoguće je očekivati da na prostoru, na kome je razmešteno i 2.000 stranih posmatrača, u najrazličitjim ulogama, ne postoji i razgranata mreža agenata različitih država. Rada Trajković:
„Ako je i međunarodna zajednica, koja je došla ovde, instalirala svoje ljude unutar lokalne zajednice, zašto onda i država, koja je tu bila jako dugo, ne bi nastavila sa ljudima koji su radili nekada za nju. Sigurno da ih ima.“
Prištinski dnevnik „Koha ditore“ u februaru je objavio, pozivajući se na svoje izvore, da na severu Kosova ilegalno borave pripadnici MUP-a Srbije koji kontrolišu srpske pripadnike policije Kosova i nadziru pokrete američkih jedinica KFOR-a. Vest je demantovana iz Beograda u celini, uključujući i deo po kom u tom procesu učestvuju „srpski pripadnici policije Kosova na čelu sa komandantima stanica u severnoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Leposaviću”. Ramadan Džehaja:
„Stanje je neodrživo jer mi se računamo kao država skoro treću godinu. Ako nemaš pristupa i nemaš uticaja na tom delu, onda si zaista država koja ne ispunjava sve moguće uslove da bude država. Mi kao država ne kontrolišemo jedan deo teritorije, negde oko 20 posto.”
Tamo gde nema dijaloga, nastaju zakulisne radnje. To pak budi nove rizike, prema čemu se teško može biti ravnodušan, jer je reč o zoni u kojoj je rizika ionako previše.
Pročitajte i ovo:
Trajković: Severu Kosova dati poseban status
Izazovi pred strategijom za sever Kosova
Plan EU za integraciju severa Kosova
Srbi sa Severa neće prihvatiti integraciju
Izazovi strategije za sever Kosova
Fejt: Treba rasformirati paralelne strukture
Tači: Kosovo nikada nije bilo bliže EU i NATO-u
Aktuelizovana priča o razmeni teritorija