'Poreski raj' poguban po zemlje u razvoju

(Saradnja: Radovan Borović, Dženana Halimović, Enis Zebić i Esad Krcić)

Svetska ekonomska kriza zaoštrila je razna pitanja, između ostalog - i da bogati ne podnose glavni teret teškoća, već da preko takozvanih „poreskih rajeva” izbegavaju plaćanje poreskih obaveza. Kritičari čak smatraju da je višedecenijsko postojanje of-šor zona omogućilo razne finansijske mahinacije, što je jedan od glavnih uzroka najveće ekonomske krize od Velike depresije.

U svetu postoje mnogi „poreski rajevi“ u kojima su stranim kompanijama omogućene razne poreske i druge olakšice. Samo je na Kipru pre njegovog ulaska u Evropsku uniju, 1. maja 2004. godine, bilo više od 61.000 of-šor kompanija, a među njima i sa Balkana. Najpoznatije of-šor zone nalaze se, kako u minijaturnim državama, poput Lihtenštajna, Monaka, ali i jakim evropskim ekonomijama, kao što su Belgija, Švajcarska, Austrija, zatim grad London.

U Aziji i Latinskoj Americi, takođe, postoje brojni „poreski rajevi“, a najpoznatiji su u Hongkongu i Makau.

Džon Kristensen (John Christensen), direktor međunarodne nevladine organizacije „Mreža za pravedno oporezivanje“ (Tax Justice Network), kaže:

„Poreski rajevi, mi ih nazivamo tajnovite nadležnosti (secrecy jurisdictions), jedna su od glavnih crta globalne ekonomije, naročito sa liberalizacijom finansijskog tržišta i procesima globalizacije u poslednjih 30-tak godina. To, po mom mišljenju, ima pogubne posledice i po zemlje u razvoju, ali i razvijene, jer omogućava bogatim širom sveta da premeste svoje lično bogatstvo na egzotična ostrva ili velike finansijske centre, kao što je London, da bi izbegli plaćanje poreza. Istovremeno, poreski rajevi postali su ključni za poslovanje multinacionalnih kompanija jer prebacuju profit iz zemalja gde ga ostvaruju na mesta gde ne moraju da plaćaju porez na ostvarenu zaradu. Dakle, mnoge multinacionalne kompanije ili plaćaju neznatne poreze ili ih uopšte ne plaćaju. Smatram da je to veliki strukturalni nedostatak globalizovanog finansijskog tržišta. Međutim, političari odavno ignorišu ovaj problem. Stoga civilno društvo vrši pritisak na političare da usvoje sistematske mere kako bi se sprečila ova pljačkaška aktivnost. Evropska unija predvodi kampanju u cilju suzbijanja ove pojave jer ne samo Grčka, već i Italija i Španija, pa i Velika Britanija, u kojoj živim, suočavaju se sa ekonomskim problemima, i zbog izbegavanja plaćanja poreza, što je posledica postojanja poreskih rajeva.“

Džefri Ovens (Jeffrey Owens), direktor Centra Evropske organizacije sa saradnju i razvoj (OECD) za poresku politiku i administraciju, ističe, međutim, da ne treba kriviti globalizaciju za probleme sa „poreskim rajevima“:

„Po mišljenju OECD-a, koristi od globalizacije svakako daleko nadmašuju njene troškove. Naravno, moramo da osiguramo da se na fer način raspodele koristi, ali i troškovi globalizacije. Iluzorno je očekivati da se može zaustaviti proces globalizacije. U tržišnoj ekonomiji prirodno je da svako teži da stvori što veću dobit uz što manje troškove. Jedan od načina za preduzetnike je da uspostave svoje poslove u poreskim rajevima. Ako neko, na primer, odluči da se preseli iz Srbije na Kipar, da tamo posluje - to je deo igre i niko to ne može sprečiti. Međutim, ako biznismeni posluju u Srbiji, a svoj profit prebacuju na Kipar, to što sada OECD čini, omogućava Srbiji da dobije neophodne informacije i naplati poreze od tih preduzetnika. Ako vi kao biznismen imate koristi od infrastrukture koju je izgradila država, onda treba da budete spremni da platite porez kojima će se finansirati te usluge. To je linija ispod koje se ne može ići.“

Dakle, nije u skladu sa zakonom da ostvarujete profit u jednoj zemlji, a da plaćate porez, bolje rečeno, izbegnete ga u drugoj?

„Ako je mesto boravka, odnosno ako je poreski obveznik tesno vezan, u ovom slučaju za Srbiju, onda on mora da se povinuje poreskim zakonima te države. Mi tesno sarađujemo sa zemljama sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza i uopšte državama u tranziciji, jer one imaju jasan interes u zaštiti poreskog prostora. Većina njih je teško pogođena ekonomskom krizom. Sada nastoje da pronađu dodatne izvore prihoda kako bi pokrili deficite. Pooštravanje propisa bi svakako doprinelo da se pošteni poreski obveznici bolje osećaju, znajući da svako plaća svoj deo tereta.“

Nezakonito ponašanje

Sada raznim računovodstvenim tehnikama prikazuju ogroman profit u poreskim rajevima, iako je on fiktivan i na njega ne plaćaju gotovo nikakav porez, dok zemlje u kojima je ostvarena dobit i čiju infrastrukturu koriste, lišavaju budžetskih prihoda.

Džon Kristensen smatra da je ponašanje multinacionalnih kompanija, ne samo ekonomski štetno, već i nedemokratsko:

„Prvo treba sprečiti izbegavanje plaćanja poreza, kao nezakonito ponašanje. Istovremeno, multinacionalne kompanije tvrde da su njihove registracije u poreskim rajevima, odnosno of-šor zonama, legalne i legitimne. Međutim, to je izrazito nedemokratski manir jer one nastoje da iskoriste pravne praznine u demokratskim zemljama. Zbog toga računovodstvene operacije u multinacionalnim kompanijama moraju biti mnogo transparentnije, čime bi se otkrili diskutabilni mehanizmi koje koriste u prebacivanju profita i izbegavanju plaćanja poreza. Međutim, da bi se sankcionisao rad trans-nacionalnih korporacija, nije dovoljno delovanje nacionalnih vlada, već intenzivna međunarodna saradnja. Na taj način multinacionalne kompanije bile bi obavezne da plaćaju porez na profit tamo gde je ostvaren, a ne gde je prijavljen. Sada raznim računovodstvenim tehnikama prikazuju ogroman profit u poreskim rajevima, iako je on fiktivan i na njega ne plaćaju gotovo nikakav porez, dok zemlje u kojima je ostvarena dobit i čiju infrastrukturu koriste, lišavaju budžetskih prihoda. U globalizovanoj ekonomiji nedopustivo je ponašanje multinacionalnih kompanija kao slobodnih strelaca u odnosu na ostatak sveta.“

Džefri Oven:

„Postoji samo jedan problem, a to je nepoštovanje zakona, bilo da je reč o izbegavanju plaćanja poreza, zatim takozvanom agresivnom poreskom planiranju ili poreskim rajevima. Jasno je da u današnjem svetu, u kome su granice sve poroznije, ima više mogućnosti za izbegavanje poreza. Odgovor na to mora biti intenzivnija razmena informacija i saradnja između država i međunarodnih institucija, kao i veća transparentnost, naročito sada u vreme ekonomske krize.“

Kroz istoriju

Postojanje poreskih rajeva uglavnom se vezuje vremenski za procese globalizacije koji su započeli pre 30-tak godina. Ideja je bila da se preduzetnici stimulišu poreskim olakšicama. Privlačenjem stranih kompanija time bi, istovremeno, pre svega nerazvijene zemlje stekle značajan izvor prihoda.

Međutim, začeci prakse izbegavanja poreza sežu još u vreme antičke grčke. Tako su neka grčka ostrva služila kao skladište za robu pomorskih trgovaca, kako bi izbegli plaćanje poreza od dva odsto, koji je nametnula grad država Atina, kao jedna od najmoćnijih među njima.

Džon Kristensen:

„Interesantno je da ako se osvrnete na istoriju poreskih rajeva, njihovo postojanje seže još u imperijalno vreme Evrope. Danas postoji mnogo poreskih rajeva na starom kontinentu. Britanska imperija je formirala dosta poreskih rajeva na ostrvima kao što su Karipska, Devičanska, Kajmanska, Bermudi, Bahami i tako dalje. Ova područja su bila tesno povezana sa Londonom. Sama britanska prestonica je kategorisana kao poreski raj. Druga važna poluga su SAD. Mnogi ljudi ne uviđaju da je dosta saveznih država u SAD-u koje posluju kao poreski rajevi: Florida, Vajoming, Nevada, Delaver. Tu su zatim američka Devičanska Ostrva i Maršalska Ostrva. Dakle, veoma moćne države imaju velike koristi od postojanja poreskih rajeva, a što je na štetu ostatka sveta. Sada posebno zabrinjava to što istočnoevropske, afričke zemlje, zatim Bliski Istok, Singapur i naravno, Hong Kong, razvijaju aktivnosti poreskih rajeva. Dakle, reč je o globalnom fenomenu za koji je potrebno globalno rešenje.“

Prema proceni nevladine organizacije „Mreža za pravedno oporezivanje”, svake godine budžeti zemalja u svetu ostanu uskraćeni za 255 milijardi dolara zbog postojanja poreskih rajeva.

Ruski bogataši su tokom devedesetih godina XX veka, kako se procenjuje, prebacili u poreske oaze kapital u vrednosti od najmanje 500 milijardi dolara. Prema nekim podacima, bezmalo dve trećine svih transakcija na njujorškom finansijskom tržištu obavlja se novcem iz of-šor zona.

Džefri Ovens:

„Jasno je da sve dok postoje porezi, biće nastojanja da se izbegne njihovo plaćanje. Ranije su poreski rajevi bili crne rupe jer se znalo gde pare ulaze, ali ne i gde završavaju. Sada su te crne rupe malo osvetljene, zahvaljujući aktivnostima OECD-a naročito u poslednje tri-četiri godine.“

Džon Kristensen upozorava da su „poreske oaze“ opasnost i po demokratske procese:

„Istražujući ovaj problem radio sam u Džersiju, poznatom poreskom raju (deo britanskih kanalskih ostrva nedaleko od Normandije) krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. Dolazili su mnogi klijenti, pa i iz zemalja u tranziciji. Bilo je biznismena i sa Balkana. Dolazili su i političari. U Džersiju nisu morali da plaćaju poreze, već samo neke simbolične takse. Smatram da to nije samo velika pretnja razvoju zemalja u tranziciji, mogućnosti da budžetskim prihodima od poreza osiguraju socijalna davanja. To je velika opasnost i za same demokratske procese u ovim zemljama.“

Kipar "poželjno odredište" za srpske privrednike

Prema nekim podacima, samo poreska utočišta u Evropi lišavaju siromašne zemlje ogromnih izvora prihoda koji nadmašuje iznos koji one dobijaju iz razvojnih fondova. Narodna banka Srbije je saopštila da su u protekle tri godine firme iz Srbije transferisale u of-šor zone više od 250 miliona evra.

Oporezivanjem milionera u Srbiji popuni se tek oko deset odsto budžeta, dok je u zemljama Evropske unije taj prosek između 25 i 30 odsto. Na spisku za oporezivanje nema vodećih srpskih biznismena. Najvišu sumu za porez ove godine prijavio je kontrolor letenja.

Zbog toga je verovatno predsednik Srbije, Boris Tadić, i pozvao nedavno biznismene na „ekonomski patriotizam“, odnosno da je nedopustivo da neke domaće kompanije, koje su registrovane u inostranstvu kao of-šor preduzeća, ukoliko budu prodate, ne plate porez u Srbiji. Naime, u javnosti se špekuliše da vlasnik Delta holdinga, Miroslav Mišković, namerava da proda Delta Maksi, pri čemu država na ime poreza ne bi videla ni dinara, pošto bi cela transakcija najverovatnije bila sprovedena preko of-šor firmi sa Kipra.

Država najavljuje izmenu zakonske regulative u skladu sa evropskim propisima.

Kipar je već dve decenije „poželjno odredište“ poreske oaze za veliki broj srpskih privrednika. Državna kasa je bez značajnih sredstava ostala i kada je Mišković prodavao „Delta banku“ italijanskoj Intezi početkom 2005. godine za 370 miliona evra, pošto je vlasnik „Delta banke“ bila kompanija sa Kipra.

Toplica Spasojević vlasnik kompanije ITM Grup, priznaje da je zbog sankcija i komplikovanog zakonodavstva bio prinuđen da posluje preko of-šor kompanija devedesetih godina:

„Sa svojim partnerima sam se iselio iz Srbije, živeo u Londonu i Moskvu i tamo smo krenuli da radimo, obzirom da su već počele sankcije u Srbiji. U tom momentu nismo mogli da radimo iz Srbije. Osnovali smo firmu 1992. godine. Naša centrala je tada bila na Kipru. Za mene, Kipar nije of-šor zona i osećam da mi je sedište u inostranstvu. Sada je i nama zgodnije da to bude u Srbiji. To jeste legalno, ali ne znam da li je korisno za zemlju i moralno. Mislim da Srbija sa svojom legislativom treba da ide u pravcu Evropske unije i da otprati sve što se dešava tamo, pošto inače sve zakone prilagođavamo.“

Od domaćih privrednika, koji profit ostvaruju u Srbiji, vlasti očekuju „ekonomski patriotizam“, odnosno da kroz poreze vraćaju deo sredstava državi. Srbija će u narednom periodu preduzeti sve neophodne mere da se što veći broj domaćih kompanija registruje u Srbiji, umesto u inostranstvu, obećava potpredsednik Vlade, Božidar Đelić:

„Of-šor kompanije su veoma komplikovana tema i za jednu veliku Ameriku i Nemačku, a kamoli i za jednu Srbiju. Zbog toga mislim da moramo da pratimo evropsku regulativu, a generalno mislim da je najpozitivnija politika za Srbiju da ima umerene stope poreza i da na taj način postane zemlja koja je privlačna za biznis.“

Poslovanju preko of šor kompanija se, opravdano ili ne, prigovara, da koristeći razne pogodnosti, izbegava plaćanje poreza u svojim zemljama, čime se ostvaruje ekstra zarada. Šta bi država morala da obezbedi?

Prvi korak je preispitivanje bankarskih propisa koji uređuju oblast poslovanja, kaže Toplica Spasojević, vlasnik kompanije ITM Grup:

„Mi treba da prilagodimo naše zakonodavstvo i da mi otklonimo prepreke. Zašto pojedine srpske firme imaju centrale van Srbije? Pre svega to vidim u bankarskom poslovanju, koje je problematično, jer kada treba da izvršite plaćanje, morate da idete preko dinara u devize, i obratno, a to vas košta možda dva ili tri posto. To je nedopustivo. Ima tu još ponešto a to je ubrzanje ili smanjenje broja dokumenata, koji su vam potrebni, a to ih i pojeftinilo. Kada se to desi, mislim da nije daleko dan, ne samo da se firme srpskih poslovnih ljudi, koji se nalaze napolju, zbog lakoće poslovanja vrate ovde, već bi to privuklo i mnoge druge.“

Nulta poreska stopa, labava ili nikakva kontrola bankarskih transakcija, u of-šor zonama, omogućuje vlasnicima firmi da prikriju svoje stvarne prihode i ogromne sume zadrže na vlastitim računima. Šta je potrebno uraditi kako bi što veći broj kompanija bio registrovan u Srbiji, umesto u inostranstvu, procenjuje Dragan Đuričin, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu:

„Evropska unija dozvoljava da se porez registrovanih of-šor firmi naplaćuje u zemlji u kojoj oni imaju glavninu biznisa. Firma registrovana na Kipru, ili i u Holandiji, može da plaća porez u Srbiji. Važno je samo da se porez dva puta ne plaća. Ako hoćemo evropsko zakonodavstvo, evropske poreze, onda moramo da poštujemo to načelo. Zašto to nije slučaj kada je u pitanju Srbija, treba pitati arhitekte privrednog sistema i kreatore sistemskih zakona. Moraju se prilagoditi poreski propisi.“

Zbog harmonizacije kiparskog zakonodavstva sa propisima Unije, neke evropske države, poput Francuske ili Nemačke, pokrenule su široku akciju na otkrivanje bankarskih tajni. Nikola Jovanović, urednik naučnog časopisa „Izazovi evropskih integracija”, komentariše ove evropske trendove:

„Razlika između francuskog i srpskog slučaja je u tome što je dosta francuskih kompanija, naročito velikih, iznelo svoje sedište, najčešće u Luksemburg, dok u Srbiji sedište kompanija nije izmešteno, već je ostalo u Srbiji. U tom pravcu ide inicijativa Tadića da se vidi da li se radi o klasičnom of-šor poslovanju, koje zakonski jeste dozvoljeno u sklopu slobodnog kretanja kapitala i poslovnog nastanjivanja, ili se radi o fiktivnom poslovanju, gde poreska uprava ima mogućnost da po Zakonu o dobiti preduzeća i po Zakonu o dohotku građana utvrdi pravo sedište kompanije, utvrdi da li je rezident u pitanju ili ne. Ukoliko je odgovor pozitivan, treba da se naplati porez u Srbiji, bilo na kapitalnu dobit, bilo na dobit, bilo na dohodak vlasnika tih preduzeća.“

Još 2004. godine u Srbiji je donet Zakon o privrednim društvima, koji ne priznaje sedište kompanije po mestu njene registracije, već samo u mestu odakle se njom rukovodi, a sve fiskalne obaveze se regulišu prema stvarnom sedištu kompanije, a ne fiktivnom. U tom slučaju, svako ko je recimo izbegao plaćanje poreza na kapitalnu dobit, jer je prodao neko svoje preduzeće ili banku, učinio je ozbiljno krivično delo.

Veliki broj najvećih srpskih kompanija kao vlasnike ima kiparske, holandske, luksemburške ili neke druge firme. Obavljene su brojne transakcije, a do sada, koliko je poznato, niko nije krivično odgovarao.

U BiH bez zakonske regulative

U Bosni i Hercegovini niko se ne bavi ozbiljno ovim problemom.

Entitetske poreske uprave zaključuju kako nemaju podataka i u stvari se ni ne bave time. Zakonske regulative u oblasti uređenja ovog pitanja nema, a i sama vlast koja treba donijeti zakone, koji bi spriječili manipulacije, sklapa poslove s ovim firmama.

Predsjednik udruženja poslodavaca Republike Srpske, Damir Miljević:

„Mi trenutno nemamo nikakvu zakonsku regulativu koja to reguliše. Ta zakonska regulativa je u principu jako osjetljiva jer kada proglasite da firma iz neke zemlje nije prihvatljiva za državu Bosnu i Hercegovinu, onda sprečavate slobodan protok kapitala i izgleda kao da ste protiv ekonomije. Bosna i Hercegovina na žalost, ili na sreću, nije članica Evropske unije. Mislim da do ulaska u Evropsku uniju možemo promijeniti zakone, tako da offshore kompanije ostanu sa strane jer je bilo jako puno zloupotreba offshore kompanija, pogotovo sa Kipra, kada je u pitanju Republike Srpska. Uglavnom su sklapani ugovori između entitetskih institucija i državnih preduzeća u Republici Srpskoj sa offshore kompanijama. U tim poslovnim odnosima nikada naša strana nije dobro prošla.“

Potvrda ove teze može se naći i na web stranici akcionarskog društva Thetabiz iz Paname, koje od 2002. godine pruža usluge registracije offshore kompanija i to za 1.500 dolara za osnivanje ovakve firme i 900 dolara godišnje za njeno održavanje. Firma nudi usluge i kompanijama s prostora bivše Jugoslavije, sa preporukom da se radi o legalnom načinu izbjegavanja plaćanja poreza, uz savjet:

„Strana firma može da bude strani ulagač u vlastitoj državi i tako kontroler ili vlasnik takve strukture može zakonski da izbjegne lokalne poreze i obaveze i može da uživa u prednostima koje se daju samo stranim ulagačima, kao recimo neoporezivanje dobiti.”

Za Bosnu i Hercegovinu kažu da kao zemlja, koja daje prednost stranim ulagačima, korištenje offshore firme se može koristiti u svrhu zakonskog izbjegavanja oporezivanja dobiti.

Nije Bosna i Hercegovina jedina zemlja koja ne kontroliše dio poreza, kaže predsjednik Privredne komore Federacije Bosne i Hercegovine, Jago Lasić, no priznaje da one kompanije, koje nisu registrovane u Bosni i Hercegovini, ne mogu biti ni uhvaćene u ovakvim radnjama:

„Njemačka negdje oko 18 posto svoga PDV-a ne kontrolira. Siguran sam da i kod nas nije puno veća cifra, ali u nas je problem unutar Bosne i Hercegovine. Problem je kako kontrolirati onoga koji nikako nije registriran. Inspekcija odlazi do registriranih firmi.“

O konkretnim primjerima se ne govori. Veliki igrači na ovom terenu obično se ne pominju, kao ni to hoće li Bosna i Hercegovina iskoristiti pravo da sazna da li je neko od lokalnih tajkuna registrovao kompaniju u poreskom raju, kao što to najavljuju zemlje Evropske unije.

Da pojava ima, vidi se kroz sudske presude. Tako je nedavno Sud Bosne i Hercegovine odbio tužbeni zahtjev kompanije AiA International, koja je registrirana na Sejšelima, a zbog nedokazivanja pravnog subjektiviteta.Naime, tužila je Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine, te Općinski sud u Tuzli, radi naknade štete zbog gubitka kompanije ELTA MT, u kojoj je nelegalno bila, kako je Sud utvrdio, 50 postotni vlasnik. Vrijednost spora iznosio je pet miliona KM, no Sud BiH donosi Rješenje kojim se tužba odbacuje. U Rješenju, između ostalog stoji:

„Tužitelj nije dokazao pravni subjektivitet, niti svoju prisutnost u državi Bosni i Hercegovini, odnosno posjedovanje transakcijskog računa, niti je identifikovan u pravnom prometu u Bosni i Hercegovini, pa iz tog razloga osporava stranačku sposobnost tužitelja”.

Rješavanje ovih pitanja i kontrola je onemogućena i sporim radom sudova, kaže profesorica na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu i član parlamentarne Komisije za ekonomske reforme i razvoj Bosne i Hercegovine, Azra Hadžiahmetović:

„Dosta je uloženo truda i novaca, i od strane međunarodne zajednice, u uređenju i reformi pravosudnih institucija, koje funkcionišu kako funkcionišu, koje su pretrpane predmetima i koje još uvijek nisu u stanju da odgovore na neke nove pojave i modalitete koji se odnose na osnivanje i funkcionisanje ovakvih kompanija. Ovo područje jugoistočne Evrope u cjelini predstavlja prepoznatljivo područje za poreski raj, za svjetsku ekonomiju. U svakom slučaju, u ovom tranzicijskom periodu, kada se pojavljuju i takve firme i takvi načini funkcioniranja, predstavljaju modalitet rješavanja nekih pitanja, kao što su izbjegavanje plaćanja poreza.“

No, neke od agencija za osnivanje firmi u poreskim rajevima preporučuju Bosnu i Hercegovinu i kao zemlju pogodnu za osnivanje offshore kompanije. Iako poreska politika ne ide na ruku firmama, postojanje takozvanih slobodnih zona zakonski omogućava da firme, domaće ili strane, registrovane u Bosni i Hercegovini, posluju tako da ne plaćaju poreze i doprinose, osim onih za plate i naknade.

Također se ne plaćaju ni carine ni dažbine na uvoz u slobodnu zonu. U okviru njih moguće je proizvoditi robe, pružati usluge, obavljati vanjsko-trgovinski promet, bankarske i druge finansijske poslove. Ulaganje u slobodnoj zoni i transfer dobiti i usluga su slobodni, a osnivač ima obavezu tek da utvrdi pravilnik i dostavi izvještaj o rezultatima poslovanja nadležnom ministarstvu.

Praonica novca

Of-šor koncept je, u posljednjih deceniju i po, u Crnoj Gori, prisutan na razne načine. Neka značajna preduzeća su prodata upravo of-šor kompanijama, a neka imaju svoje kćerke of-šor firme. Crna Gora je i sama imala namjeru da postane poreski raj, ali umjesto da donese značajne prihode, ovaj projekat je propao jer se, kako kažu upućeni, pretvorio u praonicu novca.

Na ovim prostorima off-shore kompanije se koriste i za prikrivanje porijekla kapitala jer je moguće domaći novac, često nelegalno stečen, vratiti u zemlju kroz privatizaciju, kroz prodaju preduzeća stranim investitorima.

Najznačajniji slučaj ovakve privatizacije u Crnoj Gori je prodaja većinskog paketa akcija podgoričkog Kombinata aluminijuma, koji nije prodat globalnom gigantu Rusal-u, koji je ispunjavao uslove za status strateškog partnera i koji je učestvovao na tenderu, već off-shore kompaniji, za koju se tvrdilo da pripada gazdi Rusal-a, ruskom tajkunu Olegu Deripaski.

U Ministarstvu finansija su procijenili da za nekoliko pitanja u vezi off-shore kompanija u Crnoj Gori oni nisu prava adresa, kao i da im nije poznato ko jeste.

Međutim, urednik ekonomske rubrike nedjeljnika Monitor, Zoran Radulović, se rado odazvao na poziv da sumira efekte prodaje domaćih preduzeća off-shore firmama:

„Iskustvo crnogorske privatizacije pokazuje da tamo gdje su se kao kupci firme pojavili stvarni identifikovani vlasnici, od Trebjese, do Dojče telekoma, pa čak i Jugopetrola, ma koliko ti sami ugovori bili problematični, poslovanje tih firmi je uglavnom išlo bez velikih problema. Gdje god su se kao novi vlasnici pojavile off-shore kompanije, tu imamo problema od gašenja firmi, štrajkova u firmama, pranja novca peko tih firmi i ne znam čega još.“

Nevladina organizacija Mreža za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) je, međutim, došla do, za sada, jedinstvenog otkrića u Crnoj Gori, da domaća kompanija koja ima off-shore vlasnicu, posjeduje i off-shore kćerku kompaniju, što direktorka MANS-a, Vanja Ćalović, smatra značajnim razlogom za sumnju da se radi o izvlačenju neoporezovanog profita, a možda i pranju novca. Dokaza nema, ali sumnja postoji:

„Kćerka kompanija Željezare je registrovana na istoj adresi na kojoj je registrovana i sama matična firma, koja je vlasnik Željezare, a na toj istoj adresi se nalazi peko 150 kompanija. Ne bi to bilo toliko čudno da je u pitanju neki veliki poslovni centar, ali je riječ o jednoj stambenoj kući. Od tih 154 kompanije, najmanje 86 kompanija ima isti broj telefona, što je apsolutno apsurdno, ako su zaista u pitanju kompanije koje zbilja rade. Dvadeset i šest njih ima isti web site, kao i kćerka kompanija Željezare Nikšić. Najmanje devet njih ima istog direktora, čovjeka koji potpisuje dokumentaciju i u ime same Željezare Nikšić, a to je gospodin Jan de Haas, za koga nikada ranije nismo čuli, dok nismo vidjeli njegov potpis.“

U Crnoj Gori je, jedno vrijeme, postojala namjera da se i sama afirmiše kao off-shore zona. Zakon, kojim je omogućeno registrovanje off-shore kompanija i banaka, je usvojen 1996. godine, sa rokom trajanja od 15 godina.

„Da je sve bilo u redu, projekat bi i danas bio u životu, a Crna Gora bi do sada, na taj način, prihodovala značajna sredstva“, rekao je idejni tvorac i direktor projekta Off-Shore Montenegro, Dragan Rosandić, koji kaže da je off-shore potpuno prihvatljiv i legitiman koncept, ali da ipak predstavlja problem za mnoge ozbiljne države:

„Država tu rijetko može šta uraditi ozbiljnije, ne može ništa da uradi ni međunarodna zajednica. Njemci imaju probleme sa Švajcarskom, sa Lihtenštajnom, gdje je jedan veliki broj njihovih poreskih obveznika prijavljen i tamo drži novac. Ta borba je vrlo teška, pogotovo u Crnoj Gori, gdje je taj krupni biznis srastao sa institucijama i sa vrhom države.“

Rosandić smatra da bi crnogorski off-shore opstao i uspio da su se poštovala pravila igre, ali da su se u cijelu priču upleli lični interesi, što je za ovaj projekat značilo smrtnu presudu:

„Nije postojala nikakva kontrola. Počeli smo da osnivamo neke kompanije, neke off-shore banke, štancane su neke diplome u Ministarstvu finansija o off-shore bankama. Navodno je oko 500 off-shore banaka bilo osnovano divlje ili poludivlje. To se sve pretvorilo u jedno vulgarno pranje novca. Kada je tu već počela jedna ozbiljna cirkulacija i pranje novca, 2000. godine, striktno po nalogu američkih službi i pod američkim uticajem morali smo prekinuti sa tim projektom. Taj Zakon je stavljen ad acta 2002. godine, odmah poslije izbora.“

Smanjen odljev novca iz Hrvatske

Poslovanje preko of-šor kompanija obilježavalo je devedesete godine u Hrvatskoj, a sada je ono bitno smanjeno jer Hrvatska nema porez na kapitalnu dobit, što oporba kritizira.

Raširena pojava poslovanja preko offshore kompanija u Hrvatskoj, vrlo prisutna u devedesetim godinama, sada je bitno smanjena. Razlog za to je činjenica da u Hrvatskoj ne postoji porez na kapitalni dobitak, kaže predsjednik Hrvatskog društva ekonomista, Ljubo Jurčić:

„U Hrvatskoj možete sa špekulacijama, manipulacijama, trgovinom i tako dalje ostvariti kapitalni dobitak i taj kapitalni dobitak je potpuno neusporediv, kao da ste u najboljoj offshore oazi, gdje su porezi od nula do četiri posto. Hrvatska je nekonzistentnom ekonomskom politikom, a prije svega fiskalnom, de facto to omogućila kroz fondove, kroz investicije i kroz tržište kapitala i kroz kapitalni dobitak, koji nije oporeziv. Nema potrebe da se ti novci iznose vani i da se rade transakcije. To je zasigurno smanjilo u značajnoj mjeri odljev novca preko offshore kompanija.“

Odljev novca je smanjen, ali kada se kretalo u takvo porezno rješenje, argumentacija je bila da će se na taj način privući strane investicije, pogotovo one u izgradnji proizvodnih kapaciteta, takozvane greenfield investicije, i potaći gospodarsku aktivnost.

To se nije desilo, upozorava oštar kritičar Vladine fiskalne politike, splitski sveučilisni profesor i kreator socijaldemokratskog gospodarskog programa, Branko Grčić:

„Na žalost, efekti nisu postignuti i znamo jako dobro kakva vrsta ulaganja u Hrvatskoj se u međuvremenu dogodila. Uglavnom su to, ili špekulativna ulaganja, ulaganja u udjele u ostalim firmama, a nikako neke nove greenfield investicije, koje bi povećale gospodarski potencijal i zaposlile ljude. Prema tome, očigledno da takva politika nije dala efekte. Ono što se uz to još može zaključiti jeste da problem nije na strani oporezivanja kapitala, već da je problem u preskupim inputima u Hrvatskoj, a posebno preskupe cijene rada, zbog ogromnog poreskog opterećenja.“

A kako je to izgledalo sa offshore poslovanjem u devedesetim godinama u Hrvatskoj, podsjeća doktor Jurčić:

„Offshore poslovanje u Hrvatskoj je bilo dominantno devedesetih godina, dok se izvlačio novac iz države i državnih neprivatiziranih kompanija i vraćao se kao vlastiti novac ili kao krediti koji su dati na osnovi tog novca. Sasvim sigurno je bilo puno više transakcija tijekom devedesetih godina i taj se novac blago ili konkretno oprao i investirao ili u Hrvatsku, ili u neke druge zemlje.“

Poslovanje offshore kompanija u Hrvatskoj u devedesetima obilježavala je snažna simbioza novca i politike. Primjerice, siva eminencija hrvatske politike u drugoj polovici devedesetih godina, Tuđmanov savjetnik za unutarnju politiku, Ivić Pašalić, koordinirao je operaciju prodaje zagrebačkog Večernjeg lista offshore kompaniji, do tada nepoznatom Caritas Fondu. Kasniji uvid u transkripte Tuđmanovih razgovora sa suradnicima to je potvrdio, a Pašalić, u jednom od razgovora, priznaje da je list kupljen za HDZ.

Dvije godine kasnije otkrilo se da su pravi vlasnici Večernjeg lista ljudi koje je Pašalić pronašao da obave taj posao za stranku, Ivica Nuić iz Montmontaže i Pavo Zubak, vlasnik autokuće Zubak. Sluteći da bi na izborima 2000. godine HDZ mogao otići s vlasti, a u strahu od revizije prodaje, Nuić i Zubak prodaju svojih 56 posto dionica Večernjeg lista austrijskoj Styriji. Pašalić je nijekao bilo kakvu umiješanost u slučaj, a ni Saborsko istražno povjerenstvo nije našlo nikakve nepravilnosti u prodaji Večernjeg Caritas Fondu.

Drugi je takav slučaj sporna privatizacija Dubrovačke banke, u koju je također, prema pisanju medija, bio umiješan i „peti ortak“ Ivić Pašalić, koja je također ostala bez sudskog epiloga.

Za razliku od tih vremena, dva recentna slučaja u kojima se spominje poslovanje sa offshore kompanijama završila su policijskom intervencijom, istragom i skorim sudskim postupcima. Radi se o krahu lanca trgovačkih centara Pevec, koji se u stečaju - ali bez bračnog para Pevec, koji je pod istragom - uspijeva vratiti na noge, i o pokušaju preuzimanja koprivničke Podravke, koju je management tvrtke, „spremajući“ novce na offshore račune, pokušao preuzeti.

Može li biti uveden red u poreske rajeve?

Na londonskom samitu lidera grupe 20 najrazvijenijih zemalja sveta, 3. aprila 2009. godine, usvojen je zajednički stav, kojim su se te države obavezale da preduzimaju konkretne mere, ukoliko neke zemlje ne izvrše reformu poreskog zakonodavstva i spreče dalje nesmetano funkcionisanje poreskih oaza.

Džon Kristensen (John Christensen), direktor međunarodne nevladine organizacije „Mreža za pravedno oporezivanje“:

„Mnogi su sada usmereni na istragu kako se koriste razne vrste podsticaja - od MMF-a, preko OECD-a, pa do privatnih konsultantskih firmi, kao što je Mekinzi. Taj sistem podsticaja jednostavno ne funkcioniše. Naprotiv, ometa i iskrivljuje protok investicija i trgovinsku razmenu. U stvari, pojedine zemlje su uključene u poreski rat da bi privukle investicije, a to ne može voditi efikasnoj trgovinskoj razmeni i ekonomiji u celini. Na taj način, podsticaji kroz poreske olakšice, služe kao subvencije, a to nije put ka stvaranju efikasne tržišne ekonomije. Naime, u nastojanju da privuku strane investicije, zemlje u razvoju nude trans-nacionalnim korporacijama, ne samo niske poreze, već i subvencije, što je štetno. Na kraju, poreski rat koji sam pomenuo, nije problematičan samo za investicije i trgovinu, već može da podrije i bezbednost sveta.“

Džefri Ovens (Jeffrey Owens), direktor Centra Evropske organizacije sa saradnju i razvoj (OECD) za poresku politiku i administraciju:

„Kao što postoje pravila kojima se reguliše slobodna trgovina, na isti način treba da se odnosimo prema slobodnom nadmetanju u porezima. Smatramo da ako je ta utakmica transparentna, nediskriminatorska, ako podrazumeva kooperativnost - onda je to na dobrobit mnogih. Jasno je da zbog sadašnje ekonomske krize države moraju da povećaju prihode, to znači i od poreza. S druge strane, moraju biti kompetitivne. U suprotnom, strani preduzetnici neće biti previše zainteresovani da investiraju u zemlji sa previsokim porezima. Istovremeno, domaći biznismeni će težiti izmeštanju svojih poslova, pre svega u poreske rajeve. U svakom slučaju, potrebna je bolja razmena informacija, utvrđivanje pravila o fer nadmetanju i naravno - praćenje da li se ona primenjuju.“

Međutim, mnogi su skeptični da će biti uveden red u poreske rajeve jer, mada države sada nastoje da popune ispražnjene budžete, interesi velikih kompanija i dela političara se preklapaju, što će otežati promenu dosadašnjeg stanja.

Džon Kristensen:

„Sada je potrebno sveobuhvatno pooštravanje pravila Evropske unije, između ostalog i o razmeni informacija, tako da Srbija može da dobije sve neophodne podatke o onim licima koja prikrivaju svoje bogatstvo u poreskim rajevima ne plaćajući porez. Istovremeno, nužno je pooštriti pravila tako što će korporacije plaćati porez tamo gde i ostvaruju profit, a ne da to izbegavaju registrovanjem u poreskim rajevima. Naravno, pravni zastupnici kompanija tvrde da je to legalno, ali činjenica je da su pravila nedovoljno jasna sa mnogo pravnih praznina, koje se vešto koriste. Ako je težnja da se uspostavi efikasno evropsko tržište, onda se mora okončati dosadašnja praksa koja podriva državne budžete iz kojih je neophodno finansirati obrazovanje, održavanje i poboljšavanje transportnog sistema i ostale infrastrukture što kompanije traže kao preduslov za funkcionisanje moderne ekonomije, ali nisu spremne da plate za njihovu izgradnju.“

Džefri Ovens:

„Odgovor na to pitanje je da treba osigurati da se svi ključni učesnici angažuju - ne samo 31 članica OECD, već svi finansijski centri. Ustanovili smo prošlog septembra globalni forum o poreskoj transparentnosti, koji je do sada okupio oko 100 zemalja i finansijskih centara. Predstoji nam dodatni rad da bismo postigli konsenzus, da od saradnje pređemo u višu fazu koordinacije i osiguramo primenu utvrđenih pravila. Redovno izveštavamo G20 o poreskim rajevima, uključujući i za predstojeći samit u Torontu za tri sedmice. Ostvaren je veliki napredak jer je potpisano više od 500 sporazuma o razmeni informacija u poslednjih 12 meseci. Sada nadgledamo njihovu primenu.“