Naučno istraživačka zajednica, kao najelitniji deo društva, deli sudbinu države. Može li se nauka tretirati sa onom narodnom „koliko para toliko i muzike”?
Ograničen broj izvora finansiranja je itekako otežavajuća okolnost za razvoj nauke i istraživačkog rada. Nedavno su se s time suočili istraživači u Istraživačkoj stanici „Petnica“, kaže nam direktor ove ustanove Vigor Majić:
„Mi se sada u ovom momentu nalazimo u jednoj teškoj situaciji jer, recimo, Ministarstvo prosvete nije nijedan dinar ove godine uplatilo, iako je već kraj godine a mi smo par meseci sa njima potpisali i poslednji ugovor. Ta neozbiljnost i neodgovornost koja postoji u javnoj administraciji je možda i najgori problem sa kojim se suočavamo. Naš utisak tokom 30 godina postojanja i rada Istraživačke stanice Petnica jeste da je ozbiljnost državnog odnosa prema onoj oblasti kojom se mi bavimo, obrazovanje kadrova u nauci, izuzetno promenjiva.“
Kakav je pogled države na nauku, najbolje ilustruje činjenica da se ovih dana navršava godinu dana od kako je, nakon 60 godina postojanja, ukinuto Ministarstvo nauke i pripojeno prosveti. Podatak da se nauku izdvajalo 0,3 odsto bruto društvenog proizvoda je više nego ilustrativan.
„To je za očekivati, imajući u vidu sve okolnosti i stanje u kome se nalazi naša ekonomija. S druge strane, moramo priznati da smo mi zemlja koja ima usporenu tranziciju. Kada se na to sve doda globalna ekonomska kriza, tih 0,3 odsto izdvajanja iz budžeta je nešto što predstavlja samo jednu od komponenti“, kaže Snežana Pajović, pomoćnica ministra za istraživačke programe i projekte u obrazovanju i nauci.
Doprinos naučno istraživačke zajednice ekonomskom i društvenom razvoju Srbije mogao bi se meriti milionima evra. Ne finansira se nauka samo zbog ekonomskog razvoja zemlje, već razvoja ljudi, opšte kulture, doprinosa opštem naučnom shvatanju sveta, kaže rukovodilac međunarodnih programa u Istraživačkoj stanici „Petnica“, Nemanja Đorđević.
Izvan strategije i plana
„Kada je finansiranje nauke u pitanju, tu su ljudi, koji su meni slični i koji se trude da populariziraju nauku i da nauku približe širokoj populaciji, nekakvi pojedinačni i lepi primeri. Oni su zaista prisutni, ali nažalost, nisu deo nikakve velike strategije ili nekakvog ozbiljnog plana. Jedna od tih lepih posledica je i Park nauke na Adi Ciganliji, čiji sam autor, i koji je početkom meseca otvoren. Biće potpuno besplatan“, kaže Nemanja Đorđević.
Doduše, značajan pomak u vrednovanju rada naučnika, proizvodnji intelektualne svojine, ostvario je i projekta „Festival nauke“. Ana Jovanović, jedna od suosnivača i promotera festivala, koji je u Srbiji za pet godina po interesovanju naučnika, ali i javnosti, poprimio pandemiju. Doprineo je formiranju naučnog javnog mnjenja, bitnog preduslova za afirmaciju nauke, kaže Jovanovićeva:
„To je jedino normalno što nam je preostalo i to se zaista i u ovim najtežim uslovima razvija. To su ljudi koji nažalost sve više dobijaju ponude iz inostranstva i sve više razmišljaju o tome da odu iz zemlje, zbog toga što ne postoji strategija. Konkretne stvari treba da se rade strateški i trebale su početi da se rade još pre 10 – 15 godina. Oni mogu otići svuda i svuda imaju fantastične uslove za rad.“
Sistem vrednovanja rada naučnika trebalo bi da bude stimulativan kako bi bio povećan broj naučnih radova i ostvarila njihova konkretna primena u privredi. Strategija nauke i tehnološkog razvoja nije strategija za naučnike i tehnologe. Ovo je strategija za Srbiju, kaže istraživač Nemanja Đorđević:
„To je jedino ministarstvo koje je već u Evropi i gdje već četiri godine naši naučnici istraživači mogu da konkurišu za projekte podjednako važne i sa podjednake tačke i iz iste vizure kao bilo koji istraživači iz Evrope, bilo da su to Švicarci, Španci ili Poljaci. Tako da je jedan veliki deo koji naučnici uspevaju da uvezu u našu zemlju praktično posledica toga.“
Nauku suštinski pomaže i država preko svojih fondova. Koliko je država ulagala u razvoj nauke, govori i podatak da se gotovo svaki dinar koji ulazi u sistem visokog obrazovanja, gde se svrstava i nauka, prelije u plate, odnosno 97 odsto. Situacija u oblasti eksperimentalne nauke je složena, potrebne su skupe stvari koje nekad prevazilaze finansijske mogućnosti države i zbog toga je potrebno regionalno i nadnacionalno udruživanje, kaže Snežana Pajović, pomoćnica ministra za istraživačke programe i projekte u obrazovanju i nauci:
„Jedno regionalno udruživanje potencijala, zajedničko korišćenje infrastrukture, upravo omogućava da se rezultati takvih istraživanja primenjuju u praksi, bez obzira o kojoj vrsti se radi - da li je to industrija, da li je to klinička praksa ili bilo koja druga. Evropi je potrebno da zajednički, uz korišćenje opšte-stečenog znanja iz svih oblasti nauke, ali naravno uz primenu jedne socijalne inteligencije koja podrazumeva timski rad i koji uvek daje najbolje rezultat, dođemo do vrhunskih rezultata koji će celokupno čovečanstvo voditi daljem progresu.”
Naučnici u Srbiji su tokom perioda od 2007. do 2010. godine objavili 15.026 naučnih radova.
Ograničen broj izvora finansiranja je itekako otežavajuća okolnost za razvoj nauke i istraživačkog rada. Nedavno su se s time suočili istraživači u Istraživačkoj stanici „Petnica“, kaže nam direktor ove ustanove Vigor Majić:
„Mi se sada u ovom momentu nalazimo u jednoj teškoj situaciji jer, recimo, Ministarstvo prosvete nije nijedan dinar ove godine uplatilo, iako je već kraj godine a mi smo par meseci sa njima potpisali i poslednji ugovor. Ta neozbiljnost i neodgovornost koja postoji u javnoj administraciji je možda i najgori problem sa kojim se suočavamo. Naš utisak tokom 30 godina postojanja i rada Istraživačke stanice Petnica jeste da je ozbiljnost državnog odnosa prema onoj oblasti kojom se mi bavimo, obrazovanje kadrova u nauci, izuzetno promenjiva.“
Kakav je pogled države na nauku, najbolje ilustruje činjenica da se ovih dana navršava godinu dana od kako je, nakon 60 godina postojanja, ukinuto Ministarstvo nauke i pripojeno prosveti. Podatak da se nauku izdvajalo 0,3 odsto bruto društvenog proizvoda je više nego ilustrativan.
„To je za očekivati, imajući u vidu sve okolnosti i stanje u kome se nalazi naša ekonomija. S druge strane, moramo priznati da smo mi zemlja koja ima usporenu tranziciju. Kada se na to sve doda globalna ekonomska kriza, tih 0,3 odsto izdvajanja iz budžeta je nešto što predstavlja samo jednu od komponenti“, kaže Snežana Pajović, pomoćnica ministra za istraživačke programe i projekte u obrazovanju i nauci.
Doprinos naučno istraživačke zajednice ekonomskom i društvenom razvoju Srbije mogao bi se meriti milionima evra. Ne finansira se nauka samo zbog ekonomskog razvoja zemlje, već razvoja ljudi, opšte kulture, doprinosa opštem naučnom shvatanju sveta, kaže rukovodilac međunarodnih programa u Istraživačkoj stanici „Petnica“, Nemanja Đorđević.
Izvan strategije i plana
„Kada je finansiranje nauke u pitanju, tu su ljudi, koji su meni slični i koji se trude da populariziraju nauku i da nauku približe širokoj populaciji, nekakvi pojedinačni i lepi primeri. Oni su zaista prisutni, ali nažalost, nisu deo nikakve velike strategije ili nekakvog ozbiljnog plana. Jedna od tih lepih posledica je i Park nauke na Adi Ciganliji, čiji sam autor, i koji je početkom meseca otvoren. Biće potpuno besplatan“, kaže Nemanja Đorđević.
Doduše, značajan pomak u vrednovanju rada naučnika, proizvodnji intelektualne svojine, ostvario je i projekta „Festival nauke“. Ana Jovanović, jedna od suosnivača i promotera festivala, koji je u Srbiji za pet godina po interesovanju naučnika, ali i javnosti, poprimio pandemiju. Doprineo je formiranju naučnog javnog mnjenja, bitnog preduslova za afirmaciju nauke, kaže Jovanovićeva:
„To je jedino normalno što nam je preostalo i to se zaista i u ovim najtežim uslovima razvija. To su ljudi koji nažalost sve više dobijaju ponude iz inostranstva i sve više razmišljaju o tome da odu iz zemlje, zbog toga što ne postoji strategija. Konkretne stvari treba da se rade strateški i trebale su početi da se rade još pre 10 – 15 godina. Oni mogu otići svuda i svuda imaju fantastične uslove za rad.“
Sistem vrednovanja rada naučnika trebalo bi da bude stimulativan kako bi bio povećan broj naučnih radova i ostvarila njihova konkretna primena u privredi. Strategija nauke i tehnološkog razvoja nije strategija za naučnike i tehnologe. Ovo je strategija za Srbiju, kaže istraživač Nemanja Đorđević:
„To je jedino ministarstvo koje je već u Evropi i gdje već četiri godine naši naučnici istraživači mogu da konkurišu za projekte podjednako važne i sa podjednake tačke i iz iste vizure kao bilo koji istraživači iz Evrope, bilo da su to Švicarci, Španci ili Poljaci. Tako da je jedan veliki deo koji naučnici uspevaju da uvezu u našu zemlju praktično posledica toga.“
Nauku suštinski pomaže i država preko svojih fondova. Koliko je država ulagala u razvoj nauke, govori i podatak da se gotovo svaki dinar koji ulazi u sistem visokog obrazovanja, gde se svrstava i nauka, prelije u plate, odnosno 97 odsto. Situacija u oblasti eksperimentalne nauke je složena, potrebne su skupe stvari koje nekad prevazilaze finansijske mogućnosti države i zbog toga je potrebno regionalno i nadnacionalno udruživanje, kaže Snežana Pajović, pomoćnica ministra za istraživačke programe i projekte u obrazovanju i nauci:
„Jedno regionalno udruživanje potencijala, zajedničko korišćenje infrastrukture, upravo omogućava da se rezultati takvih istraživanja primenjuju u praksi, bez obzira o kojoj vrsti se radi - da li je to industrija, da li je to klinička praksa ili bilo koja druga. Evropi je potrebno da zajednički, uz korišćenje opšte-stečenog znanja iz svih oblasti nauke, ali naravno uz primenu jedne socijalne inteligencije koja podrazumeva timski rad i koji uvek daje najbolje rezultat, dođemo do vrhunskih rezultata koji će celokupno čovečanstvo voditi daljem progresu.”
Naučnici u Srbiji su tokom perioda od 2007. do 2010. godine objavili 15.026 naučnih radova.
