Ispovest zagrebačke profesorke u kojoj se "kaje" što je učila đake vrednostima koje se danas ne poštuju, stiče se utisak da nije nikoga preterano uzbudila. Kao da više, ni apsurd, ni cinizam ne mogu da prodrmaju društvo ogrezlo u bezosećajnosti.
U savremenom potrošačkom društvu, profit je pokretač gotovo svih procesa, snalažljivost mera nečije vrednosti, a imidž važniji od kvaliteta ličnosti.
Mada je novac veoma bitan, ne samo zbog lagodnog života, već i za školovanje i lečenje, stiče se utisak da, ipak, sve veći broj mladih počinje da uviđa da su sadašnja društva i upala u krizu zbog takvog ponašanja, odnosno, da nije sve u materijalnim vrednostima, već i u prijateljstvu, solidarnosti i da se na duže staze jedino isplati mukotrpni rad.
Ankica Benček, profesorica matematike pred penzijom, u zagrebačkoj Osnovnoj školi „Gustav Krklec“, javno se izvinula svojim bivšim i sadašnjim đacima što ih je 30 godina „nesvesno obmanjivala“ i učila da su znanje i poštenje najveće bogatstvo.
Na žalost, zaključuje razočarana profesorica, praksa pokazuje da se te vrednosti u hrvatskom društvu najmanje cene i da su, za napredak i zavidno radno mesto, puno važnije - veze, novac i politička podobnost, prenosi Ankica Barbir Mladinović u tekstu Veze i novac, a ne znanje i poštenje.
Raspad sistema vrednosti, u najekstremnijom vidu, ispoljava se i u sve učestalijem nasilju. Skupoceni auto, firmirana odeća i obuća, novac, lagodan život bez rada – to se nudi kao uzor, ne samo u sapunicama na televiziji, već i u stvarnom životu sveta estrade i politike.
Zato su nastavnici u Srbiji, koji zbog lošeg materijalnog stanja sve češće štrajkuju, sve manje uzor svojim učenicima, kao i ostale struke koje iziskuju mnogo rada, a ne donose mnogo para, navodi u tekstu Nasilje kao produkt raspada sistema vrednosti Zoran Glavonjić.
Mladi u BiH smatraju da je važno biti obrazovan, ali da nije loše, ni kada možeš, kako se popularno kaže, da se snađeš u životu. Iako im je prijateljstvo na prvom mestu, ne beže od materijalnog jer smatraju da će im novac omogućiti da normalno žive.
Idoli su im retko naučnici, češće sportisti i biznismeni, a svesni su činjenice da je društvo u kom žive izgubilo sve temeljne sisteme vrednosti. Stručnjaci navode da je takva situacija u BiH još od početka devedesetih godina, te da je moto, kojim se današnja deca vode, potrošački sistem i onaj koji ih svrstava u nacionalne i verske obruče, piše Marija Arnautović u tekstu Izgubljeni u tranzicionom društvu.
U tranzicionom i partitokratskom društvu, okovanom finansijskim i rođačkim lobijima, mladi su okruženi poremećenim sistemima vrednosti, pa je njihov ključni kriterijum za uspeh novac - a ne znanje veza, a ne zasluga.
Uz to, generacije mladih u Budvi, koja slovi za metropolu turizma, odrastaju bez bioskopa i pozorišta, u centru zabave koja promoviše neurbane obrasce ponašanja. Kako onda očekivati da mladi budu bolji nego što su im roditelji, postavlja pitanje Jasna Vukićević u tekstu Neko se divi pjevačima, a neko tajkunima.
U savremenom potrošačkom društvu, profit je pokretač gotovo svih procesa, snalažljivost mera nečije vrednosti, a imidž važniji od kvaliteta ličnosti.
Mada je novac veoma bitan, ne samo zbog lagodnog života, već i za školovanje i lečenje, stiče se utisak da, ipak, sve veći broj mladih počinje da uviđa da su sadašnja društva i upala u krizu zbog takvog ponašanja, odnosno, da nije sve u materijalnim vrednostima, već i u prijateljstvu, solidarnosti i da se na duže staze jedino isplati mukotrpni rad.
Ankica Benček, profesorica matematike pred penzijom, u zagrebačkoj Osnovnoj školi „Gustav Krklec“, javno se izvinula svojim bivšim i sadašnjim đacima što ih je 30 godina „nesvesno obmanjivala“ i učila da su znanje i poštenje najveće bogatstvo.
Na žalost, zaključuje razočarana profesorica, praksa pokazuje da se te vrednosti u hrvatskom društvu najmanje cene i da su, za napredak i zavidno radno mesto, puno važnije - veze, novac i politička podobnost, prenosi Ankica Barbir Mladinović u tekstu Veze i novac, a ne znanje i poštenje.
Raspad sistema vrednosti, u najekstremnijom vidu, ispoljava se i u sve učestalijem nasilju. Skupoceni auto, firmirana odeća i obuća, novac, lagodan život bez rada – to se nudi kao uzor, ne samo u sapunicama na televiziji, već i u stvarnom životu sveta estrade i politike.
Zato su nastavnici u Srbiji, koji zbog lošeg materijalnog stanja sve češće štrajkuju, sve manje uzor svojim učenicima, kao i ostale struke koje iziskuju mnogo rada, a ne donose mnogo para, navodi u tekstu Nasilje kao produkt raspada sistema vrednosti Zoran Glavonjić.
Mladi u BiH smatraju da je važno biti obrazovan, ali da nije loše, ni kada možeš, kako se popularno kaže, da se snađeš u životu. Iako im je prijateljstvo na prvom mestu, ne beže od materijalnog jer smatraju da će im novac omogućiti da normalno žive.
Idoli su im retko naučnici, češće sportisti i biznismeni, a svesni su činjenice da je društvo u kom žive izgubilo sve temeljne sisteme vrednosti. Stručnjaci navode da je takva situacija u BiH još od početka devedesetih godina, te da je moto, kojim se današnja deca vode, potrošački sistem i onaj koji ih svrstava u nacionalne i verske obruče, piše Marija Arnautović u tekstu Izgubljeni u tranzicionom društvu.
U tranzicionom i partitokratskom društvu, okovanom finansijskim i rođačkim lobijima, mladi su okruženi poremećenim sistemima vrednosti, pa je njihov ključni kriterijum za uspeh novac - a ne znanje veza, a ne zasluga.
Uz to, generacije mladih u Budvi, koja slovi za metropolu turizma, odrastaju bez bioskopa i pozorišta, u centru zabave koja promoviše neurbane obrasce ponašanja. Kako onda očekivati da mladi budu bolji nego što su im roditelji, postavlja pitanje Jasna Vukićević u tekstu Neko se divi pjevačima, a neko tajkunima.
