Hrana je izvor zadovoljstva, ali i lek, naravno, ako je zdrava. Nažalost, mada je razvoj tehnologije omogućio da hrana postane sve dostupnija, uključujući i siromašnim slojevima, njen kvalitet je, zbog upotrebe hemikalija, ne retko diskutabilan. Zbog sve učestalijih bolesti, čiji je uzročnik između ostalog nezdrava hrana, sve veći broj ljudi nastoji da na svojoj trpezi ima organske, eko namirnice.
Na Balkanu se često daje primat gurmanskoj hrani, ali koja, kod onih koji je redovno konzumiraju, izaziva zdravstvene probleme. I svi više građana na našim prostorima nastoji da se hrani zdravije, tako što nabavljaju namirnice uzgajane prirodnim putem, istovremeno izbegavajući masnije proizvode.
Visokokalorična hrana odlika je i tradicija bosansko-hercegovačke trpeze. Stoga ne čudi što se Bosanci i Hercegovci, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u istraživanju 2011. godine, nalaze na drugom mestu po broju osoba sa prekomernom težinom u Evropi. BiH, zemlja sa neiskorištenim zelenim površinama, može intenzivirati proizvodnju eko hrane, one koju Zapad višestruko ceni.
Na bosanskohercegovačkom tržištu prisutna je raznovrsna hrana. Pored certifikovanih proizvoda na rafovima pijaca i supermarketa, plasira se i roba diskutabilnog kvaliteta. Tu su i mnogi savetnici za pravilnu prehranu. Sve ovo je dodatni namet na prosečnog bosanskohercegovačkog potrošača, piše Zvjezdan Živković u tekstu Između zdrave hrane i fast fooda.
Uprkos tome što Srbija važi za državu u kojoj se proizvodi organska hrana, svega delić njene poljoprivrede orijentisan je ka tome, dok skromni kućni budžeti pored svesti da bi trebalo zdravije da se hrane, većini građana uskraćuju tu mogućnost.
Čest je slučaj i da se za ispravnost i kvalitet takve hrane veruje isključivo proizvođaču, pošto je sistem kontrole bezbednosti u poslednje vreme pokazao niz manjkavosti, ocena je iz teksta Ishranu diktira cena a ne kvalitet hrane, autora Milana Nešića i Ognjena Zorića.
Iako će najčešće reći da se hrane dobro, građani Crne Gore se u najvećem broju ne hrane zdravo. Razlozi za to su, između ostalog, privrženost domaćoj hrani: siru, pršuti i kobasici, uz odsustvo svesti o visokom nivou masti i soli. Pored višeg životnog standarda, nedostaje i edukacija građana ali i zaokruženost sistema sertifikacije organske hrane, piše Esad Krcić u tekstu Mit o hrani: Domaće, pa makar i nezdravo.
U Hrvatskoj je sve veći interes za eko proizvodima, sve ih je više na tržištu, no, za većinu ljudi, i dalje su preskupi. Stručnjaci upozoravaju i na nedovoljnu edukaciju, ali priznaju da, s padom standarda, na žalost, pada i svest o važnosti zdrave hrane, ocjena je iz teksta Ankice Barbir Mladinović Eko hrana poželjna, ali skupa.
Na Kosovu kažu da ne postoji veliki izbor zdrave hrane, a iz civilnog društva optužuju nadležne institucije da ne informišu građane na pravi način. U Ministarstvu trgovine ističu da postoji mnogo žalbi potrošača i da se uglavnom tiču hrane kojoj je istekao rok trajanja, navodi Amra Zejneli u tekstu Sve više žalbi građana zbog sumnjivih namirnica na tržištu.
Na Balkanu se često daje primat gurmanskoj hrani, ali koja, kod onih koji je redovno konzumiraju, izaziva zdravstvene probleme. I svi više građana na našim prostorima nastoji da se hrani zdravije, tako što nabavljaju namirnice uzgajane prirodnim putem, istovremeno izbegavajući masnije proizvode.
Visokokalorična hrana odlika je i tradicija bosansko-hercegovačke trpeze. Stoga ne čudi što se Bosanci i Hercegovci, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u istraživanju 2011. godine, nalaze na drugom mestu po broju osoba sa prekomernom težinom u Evropi. BiH, zemlja sa neiskorištenim zelenim površinama, može intenzivirati proizvodnju eko hrane, one koju Zapad višestruko ceni.
Na bosanskohercegovačkom tržištu prisutna je raznovrsna hrana. Pored certifikovanih proizvoda na rafovima pijaca i supermarketa, plasira se i roba diskutabilnog kvaliteta. Tu su i mnogi savetnici za pravilnu prehranu. Sve ovo je dodatni namet na prosečnog bosanskohercegovačkog potrošača, piše Zvjezdan Živković u tekstu Između zdrave hrane i fast fooda.
Uprkos tome što Srbija važi za državu u kojoj se proizvodi organska hrana, svega delić njene poljoprivrede orijentisan je ka tome, dok skromni kućni budžeti pored svesti da bi trebalo zdravije da se hrane, većini građana uskraćuju tu mogućnost.
Čest je slučaj i da se za ispravnost i kvalitet takve hrane veruje isključivo proizvođaču, pošto je sistem kontrole bezbednosti u poslednje vreme pokazao niz manjkavosti, ocena je iz teksta Ishranu diktira cena a ne kvalitet hrane, autora Milana Nešića i Ognjena Zorića.
Iako će najčešće reći da se hrane dobro, građani Crne Gore se u najvećem broju ne hrane zdravo. Razlozi za to su, između ostalog, privrženost domaćoj hrani: siru, pršuti i kobasici, uz odsustvo svesti o visokom nivou masti i soli. Pored višeg životnog standarda, nedostaje i edukacija građana ali i zaokruženost sistema sertifikacije organske hrane, piše Esad Krcić u tekstu Mit o hrani: Domaće, pa makar i nezdravo.
U Hrvatskoj je sve veći interes za eko proizvodima, sve ih je više na tržištu, no, za većinu ljudi, i dalje su preskupi. Stručnjaci upozoravaju i na nedovoljnu edukaciju, ali priznaju da, s padom standarda, na žalost, pada i svest o važnosti zdrave hrane, ocjena je iz teksta Ankice Barbir Mladinović Eko hrana poželjna, ali skupa.
Na Kosovu kažu da ne postoji veliki izbor zdrave hrane, a iz civilnog društva optužuju nadležne institucije da ne informišu građane na pravi način. U Ministarstvu trgovine ističu da postoji mnogo žalbi potrošača i da se uglavnom tiču hrane kojoj je istekao rok trajanja, navodi Amra Zejneli u tekstu Sve više žalbi građana zbog sumnjivih namirnica na tržištu.
