Nakon Sarajeva, Maglaja i Mostara, predstava "Ta tvoja mund harmonika" nastavlja svoju turneju po BiH, a u izvedbi Pozorišta za socijalne promjene. Radi se o predstavi koja prekida šutnju.
Uz elemente fizičkog, ekspresivnog i dramskog pozorišta, na senzibilan način progovara o tome kako društvo tretira žene i muškarce, žrtve ratnog silovanja u BiH. Nastala je kao dio edukacije za primijenjeni teatar, za omladinske lidere, aktiviste i pozorišne praktičare. Osnovni scenario i režiserska rješenja potpisuje režiserka, Marija Farmer.
RSE: "Ta tvoja mund harmonika" se trenutno izvodi u Brčkom. Kako ljudi reaguju na predstavu?
Farmer: Pošto sam radila kao autorka predstave, bila sam na izvođenju u Sarajevu. Ovo je u suštini primenjena predstava. Radili smo na ozbiljnu temu. Probali smo da napravimo nešto, što neće preplaviti ljude užasom, nego će da izazove empatiju. U Sarajevu je na predstavi bilo jako puno ljudi. Nakon toga su nam prilazili i diskutovali. Bila je ideja da se o tome progovori, da ljudi budu dotaknuti, neka se naljute, neka se obraduju, nije toliko važan osećaj, već je važno da o tome počne da se govori.
Mislim da neko mora da stane iza tih žrtava. To je nešto što se dogodilo, što je strašno, što je te ljude obeležilo, a oni se, dvadeset godina kasnije i dalje osećaju stigmatizirano zbog toga. To jedna društvena zajednica ne sme da dozvoli.
RSE: Zašto je bitno govoriti o žrtvama ratnog silovanja?
Farmer: Mene su zvali kao rediteljku i nekoga ko se bavi socijalnim pitanjima. Kada su mi rekli čime ćemo se baviti, moja prva reakcija je bila da to ne mogu da radim. To je uglavnom reakcija svih, zato što to spada u domen strašnih stvari.
Rađeno je istraživanje i pokazalo se da 80% ljudi, prema ljudima koji su pretrpeli takvu vrstu nasilja, osećaju empatiju. Hvala Bogu, nismo baš izgubili. Ali suštinski, valjda zbog toga što je to neki užas, kao kada se neko razboli, ne znate šta da kažete. Na to nema šta da se kaže, ali to ne znači da treba da se povučemo. Kao kada je neko bolestan, a vi se nikada ne pojavite u bolnici.
Mislim da je jako važno da to uđe u narativ, da ljudi o tome mogu da govore, da te žene mogu da čuju da nam je žao zbog toga što im se dogodilo. Ništa drugo. Ono što one čuju, na žalost, je 10% ljudi koji su psihopate i koji su najglasniji na celom Balkanu, ali to nam je sudbina. Njihovo uverenje je najglasnije, pa izgleda da i celo društvo to misli, a to stvarno nije istina.
To je bila ideja i pokušala sam da vidim kako o tome možemo da govorimo, da publika oseti empatiju, a ne da izađete sa užasom i da onda opet ništa ne možete da uradite. Želimo da možemo da budemo tu za nekoga ko je doživeo nešto što je tako strašno.
RSE: Zašto ovakav naziv predstave?
Farmer: To je iz pesme koju peva glumica Tanja Bošković u filmu "Balkan Ekspres", ne znam ko je autor. Dok smo pravili predstavu, moji učenici su plakali, pa sam i ja plakala. Provodili smo noći radeći predstavu, pa odemo da spavamo i to sanjamo. Užasno je teška tema i nije ni čudo što se o tome ćuti.
To su ratni užasi, to je na žalost deo naše ljudske sudbine, mnogo je strašno, nema ništa što je dobro, ništa jako lepo neće da izađe iz toga. Meni je bilo važno da vidimo na koji način možemo o tome da govorimo. Onda smo našli odgovor, koji je vrlo jednostavan - ljubav nam se vratila, muzika nam se vratila. Rekli smo da možemo govoriti o teškim temama, uz malo smeha, ljubavi, nežnosti, to ne omalovažava temu. Ne moramo o teškoj temi govoriti tako što neko izađe na scenu i krene da arlauče.
Imamo taj paradoks da pamtimo stvari zarad isterivanja nekih istina, daljeg trovanja i širenja destruktivnih potencijala
Zbog toga smo pevali pesmu "Ta tvoja mund harmonika". Bila nam je ideja da pozovemo i publiku da peva, što smo u Sarajevu, u jednom trenutku, probali, pa nam to baš i nije išlo jer ne možete da povežete da neko govori o toj temi i peva. To je nešto što je nepovezivo, ali to jeste najbolji deo nas. Ako ovo što se dešavalo u ratovima izaziva najgori deo u ljudima, moja ideja je bila, da pozovemo najbolji deo nas. A najbolji deo nas je, kada nešto treba, kada nešto hoćete da uradite, da recimo pređete 500 kilometara. To se dešava u umetnosti, to se dešava u tim momentima. To je ona naša duša, koja se vidi.
Naziv je uzet iz pesme, a ideja nam je bila da pozovemo dušu, taj deo koji je veliki i koji nekada uspemo da zaboravimo, kada nas stisnu neke male stvari.
RSE: Upravo tako. Predstava je nastala kroz edukaciju za primijenjeni teatar. Glumci u predstavi su mladi. Da li je to ciljano? Koliko je bitno da upravo mladi ljudi, koji su rođeni tokom ili poslije rata, prođu kroz ispravnu edukaciju, bez političke ili bilo koje druge obojenosti? Mogu li da razumiju ono čemu nisu svjedočili, nešto što je bitno za budućnost? Odlaskom žrtava, ta priča nekako prestaje.
Farmer: Kažu da se to utka u energetsko tlo jedne zemlje. Ako se o nečemu ne govori, ne znači da je nestalo. Ta tema krene da raste, kao neki izrastak, širi se kanalima društva, samo ne vidljivim.
Moje uverenje je da ispravne edukacije nema. Postoji ona koja vodi daljem rasturanju bilo čega i ona, za koju mislim da vodi pokušaju da se napravi dostojanstven život i ljubav. Zaista mislim da je vrlo važno gledati u prošlost, šta se događalo, pošto skoro ceo Balkan ima tendenciju da zaboravlja, da zaboravlja stvari iz kojih može da uči.
S druge strane, kao mazga, pamti stvari koje može da koristi kasnije u svoju korist, nešto što se dogodilo pre 3.000 godina i tako dalje. Imamo taj paradoks da pamtimo stvari zarad isterivanja nekih istina, daljeg trovanja i širenja destruktivnih potencijala. Sa druge strane, nema osvešćivanja, ne pamtimo šta se sve dogodilo, da se to isto ne dogodi nikada više.
Mnogo strašnog se dogodilo i odgovornost mladih ljudi, onih koji sada dolaze, je da budu oprezni, da reaguju na vreme i da spreče da se nikada više ne dogodi ono što se dogodilo na Balkanu devedesetih. Kada je počeo ovaj rat, imala sam dvadeset i nešto godina. Niko nije slutio da će ga biti. Rat ne počinje tako što se vi pripremite. To su stvari za koje se niko ne priprema. Niko ne može ni da ih zamisli, dok ne počnu. Silovanje u ratu je nezamisliva stvar i treba da ostane nezamisliva.
Mislim da je jako važno da mladi imaju svest. Nije poenta u tome da se narednih dvadeset godina bave ratom. Oni moraju da budu u stanju da sagledaju veličinu i tragediju toga što se dogodilo svima, koji su na ovim prostorima, da mogu da naprave nešto drugo i bolje. U suprotnom, mogu da upadnu u iste zamke i da rade kompletno iste stvari i da se za deset godina ponovi ista takva stvar.
RSE: Kako biste ocijenili položaj kulture na Balkanu?
Umetnost bukvalno čuva društvo i dušu jedne zajednice
Farmer: Mislim da je mi nemamo. Vrlo je slično svuda, budžeta za kulturu nema, odnosa prema kulturi nema. Strašno je što se kultura, i uopšte umetnost, stavlja sa strane. Igre su uvek išle sa hlebom jer su čuvale dušu društvu. Veliki umetnici i veliki ljudi, koji su proučavali ulogu kulture, kažu da to nije bezazlena stvar. Umetnost bukvalno čuva društvo i dušu jedne zajednice. Duša može da ima mnogo definicija.
To nam je stanje u kulturi, na žalost. Mislim da je manje-više sa parama sve to isto i to već sve znamo. Taj ad hok odnos prema kulturi, da je to nešto što može, ali i ne mora da postoji, je strašno opasan. Kultura je jedini kontra-balans ovim ljudima koji završavaju u zatvorima i koji pozivaju na nasilje. Svaki umetnik, pa i ja, kada stvaram, osetim se kao deo nečeg višeg. Da li je to istina ili ne nije čak ni bitno, ali se razvije neki najljudskiji deo nas.
Položaj umetnika je grozan, ali mene više od para brine stav da pozorište pripada salonskoj umetnosti. Kao, neki ljudi idu u neko pozorište, gledaju neke stvari, koje se nikoga ne tiču. Mislim da će se to promeniti jer to ide u ciklusima.
Facebook Forum