Za udovicu Jasera Arafata više nema sumnje. Suha Arafat je izjavila, nakon što je imala uvid u izveštaj švajcarskih patologa, da je njen suprug, nekadašnji palestinski lider preminuo od posledica trovanja. Izveštaj patologa objavili su mediji, a američki patolog Dejvid Barkli je izjavio za Al Džaziru kako je sada definitivno siguran da je Jaser Arafat – ubijen.
Punih godinu dana nakon što su švajcarski eksperti, zajedno sa kolegama iz Francuske i Rusije, preuzeli iz mauzoleja u Ramali, na Zapadnoj obali, ekshumirano Arafatovo telo iznose da je u ostacima uočen neuobičajeno visok nivo polonijuma – 210. Preciznije, naučnici koji su testirali ostatke uočili su da povišeni nivo polonijuma u Arafatovim rebrima, karlici, kao i u zemljištu u koje su iscurile njegove telesne tečnosti.
Procenjeno je da je ove retke supstance bilo čak 18 puta više nego što je uobičajeno.
U Parizu gde živi, izveštaj je primila Suha Arafat. “Imamo jasan dokaz da je ubijen”, rekla je potom:
“Razgovarali smo sa Dejvidom Barklijem, veoma važnim međunarodnim forenzičkim ekspertom, i on mi je rekao: ‘Da, naravno, to mu je moralo biti stavljeno u čaj ili kafu, ili vodu koju je pio. Neko ko je bio blizu njega morao mu je to dati. Veoma je teško u to poverovati, ali na žalost, to je bio neko iz njegove pratnje’”.
Nikog konkretno dalje nije optužila za trovanje njenog muža. Dodala je da ga sada, kada zna da je bio žrtva zločina, ponovo oplakuje.
Dejvid Barkli u svojim medijskim pojavljivanjima ostavljao je jednako uverljiv utisak, podcrtavajući da od ovog trenutka više nije pitanje da li je, nego ko je otrovao Arafata. On kaže: “Pronašli smo 'pištolj koji se dimi', koji je uzrokovao njegovu smrt. Ono što ne znamo - ko je u to vreme držao taj pištolj".
Suha Arafat nije pominjala konkretna imena, niti među izraelskim protivnicima, niti među onima koji su se mogli naći na putu Arafatovim nastojanjima (za koje je zajedno sa izraelskim premijerom i šefom dipomatije Jicakom Rabinom i Šimonom Perezom, 1994. dobio Nobelovu nagradu za mir) a iz šarenolikog palestinskog pokreta. Jedino je podsetila da je dugogodišnji lider Palestinske oslobodilačke organizacije imao mnogo neprijatelja.
"Odgovor leži u Mukati, sedištu palestinske vlade, gde je moj pokojni suprug proveo poslednje tri godine života zatočen. Šef istražnog komiteta, gospodin Tiravi, sigurna sam, spreman je da sada nastavi istragu, da utvrdi ko je počinio ovaj sramni zločin, atentat, političko ubistvo, jednog izabranog lidera”, izjavila je Suha Arafat, uz obećanje da će sa ćerkom Zahvom nastaviti gonjenje krivaca pred francuskim sudom i bilo gde drugo, sve dok ne budu privedeni pravdi.
Sedamdesetpetogodišnji Arafat je preminuo 2004. godine (po nekim procenama do tog trenutka je preživeo 40 pokušaja atentata), kada su i otvorena nagađanja o mogućnosti da je njegova smrt posledica trovanja radioaktivnim polonijumom. Palestinski zvaničnici dugo su optuživali Izrael za ubistvo, dok je druga strana takve optužbe odbacivala.
Punih godinu dana nakon što su švajcarski eksperti, zajedno sa kolegama iz Francuske i Rusije, preuzeli iz mauzoleja u Ramali, na Zapadnoj obali, ekshumirano Arafatovo telo iznose da je u ostacima uočen neuobičajeno visok nivo polonijuma – 210. Preciznije, naučnici koji su testirali ostatke uočili su da povišeni nivo polonijuma u Arafatovim rebrima, karlici, kao i u zemljištu u koje su iscurile njegove telesne tečnosti.
Procenjeno je da je ove retke supstance bilo čak 18 puta više nego što je uobičajeno.
U Parizu gde živi, izveštaj je primila Suha Arafat. “Imamo jasan dokaz da je ubijen”, rekla je potom:
“Razgovarali smo sa Dejvidom Barklijem, veoma važnim međunarodnim forenzičkim ekspertom, i on mi je rekao: ‘Da, naravno, to mu je moralo biti stavljeno u čaj ili kafu, ili vodu koju je pio. Neko ko je bio blizu njega morao mu je to dati. Veoma je teško u to poverovati, ali na žalost, to je bio neko iz njegove pratnje’”.
Nikog konkretno dalje nije optužila za trovanje njenog muža. Dodala je da ga sada, kada zna da je bio žrtva zločina, ponovo oplakuje.
Dejvid Barkli u svojim medijskim pojavljivanjima ostavljao je jednako uverljiv utisak, podcrtavajući da od ovog trenutka više nije pitanje da li je, nego ko je otrovao Arafata. On kaže: “Pronašli smo 'pištolj koji se dimi', koji je uzrokovao njegovu smrt. Ono što ne znamo - ko je u to vreme držao taj pištolj".
Suha Arafat nije pominjala konkretna imena, niti među izraelskim protivnicima, niti među onima koji su se mogli naći na putu Arafatovim nastojanjima (za koje je zajedno sa izraelskim premijerom i šefom dipomatije Jicakom Rabinom i Šimonom Perezom, 1994. dobio Nobelovu nagradu za mir) a iz šarenolikog palestinskog pokreta. Jedino je podsetila da je dugogodišnji lider Palestinske oslobodilačke organizacije imao mnogo neprijatelja.
"Odgovor leži u Mukati, sedištu palestinske vlade, gde je moj pokojni suprug proveo poslednje tri godine života zatočen. Šef istražnog komiteta, gospodin Tiravi, sigurna sam, spreman je da sada nastavi istragu, da utvrdi ko je počinio ovaj sramni zločin, atentat, političko ubistvo, jednog izabranog lidera”, izjavila je Suha Arafat, uz obećanje da će sa ćerkom Zahvom nastaviti gonjenje krivaca pred francuskim sudom i bilo gde drugo, sve dok ne budu privedeni pravdi.
Sedamdesetpetogodišnji Arafat je preminuo 2004. godine (po nekim procenama do tog trenutka je preživeo 40 pokušaja atentata), kada su i otvorena nagađanja o mogućnosti da je njegova smrt posledica trovanja radioaktivnim polonijumom. Palestinski zvaničnici dugo su optuživali Izrael za ubistvo, dok je druga strana takve optužbe odbacivala.
