Povijesno-istorijski razgovor Ive Josipovića i Borisa Tadića povodom sudskog postupka za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića:
- Halo, Borise, kako si?
- Super, lepo, prolećno, kandidatski... A ti, Ivo, stari druže moj? Kako si mi ti?
- Pa ja sam... Ne znam što bih ti rekao.
- Ne moraš ništa, ako nećeš. Možemo mi i da ćutimo. Pravi prijatelji znaju da su reči ponekad suvišne.
- Ma i ja bih najradije šutio, ali eto... nekako mi došlo da ti kažem.
- Pa reci, Ivo, reci slobodno.
- Da ti kažem da sam im rekao...
- Šta si im reko?
- Rekao sam im da sam i tebi rekao.
- Šta si meni reko?
- Pa sjećaš se... Rekao sam im da sam i tebi rekao da se ja ne slažem s pokušajima rehabilitacije Draže Mihailovića. Je li tako da sam ti rekao?
- Jesi, reko si, al ne razumem što me zoveš da bi mi reko šta si mi već reko...
- Pa da ti opet kažem da se ja ne slažem... Mislim, bliži se taj petak, ta rehabilitacija, pa eto, čisto onako...
- Nek si ti meni reko, al i sam znaš da tu nema ni ovako ni onako.
- Ma znam, ali sam svejedno htio čuti što ti o tome misliš.
- Tebi je kao profesoru prava i cenjenom stručnjaku jasno da sudovi treba da budu nezavisni od politike i da to što ja mislim ni na koji način ne sme da utiče na tok sudskog procesa, pa sam ja odlučio da uopšte ne razmišljam o tome. Znaš, da ne bi danas-sutra bilo: e to je sve zbog Borisa, to je Boris poguro, to je Boris sprečio...
- Ali mene ovi moji pitaju što si ti meni rekao kad sam ja tebi rekao...
- Molim te, Ivo, nemoj da komplikuješ. A tim tvojima reci da ćute i da se ne mešaju.
- Ali znaš, Borise, ta rehabilitacija... To nije samo unutarnja stvar Srbije.
- Pa razume se da nije. Jer da jeste, što bi onda Amerikanci slali svoje ratne veterane da svedoče u Dražinu korist?!
- Ali ti sam znaš da ta priča s pilotima i s američkim odličjem Mihailoviću, da to ne ide u prilog stvarnoj istini o antifašističkom pokretu.
- Ne mogu ja, čoveče, sad da krstim Amerikance šta je bilo i kako je bilo.
- Znam da ne možeš. Ali ta priča s pilotima... Ne može ona biti presudna. Ne znam koliko ti je poznato da je i Pavelić spašavao oborene američke pilote. Postoji fotografija gdje on posjećuje američkog pilota u bolnici, objavljena kod nas u novinama.
- I šta ti sad hoćeš: da Ameri odlikuju i Pavelića?
- Ma ne, ni slučajno. Ali htio bih da shvatiš koliko je to nevažno u odnosu na zločine...
- Stani malo, čoveče. Amerima je važan svaki njihov čovek i ne možemo mi sad njima da solimo pamet ko da je spasavanje pilota isto što i hvatanje leptirova.
- Nisam ja govorio o leptirima, nego o tome da se u povijesnom kontekstu na četnike ne može gledati isključivo kao na spasitelje američkih pilota nego prvenstveno kao na zločince.
- Jao, nemoj da me smaraš s tim istorijskim kontekstom! Čoveče, umoran sam od toga.
- I ja sam umoran, ali mislim da sud mora uzeti u obzir i počinjene zločine i program po kojem su ti zločini realizirani.
- Pa ne mogu ja da diktiram sudu, ko što ne možeš ni ti.
- Znam da ne možeš, ali ona Mihailovićeva instrukcija iz prosinca 1941. gdje se otvoreno kaže da je cilj četničkog pokreta „stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke“, pa onda „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“...
- I šta ti sad hoćeš od mene?
- Ne znam, Borise, ali ne može to proći tek tako... Svaka čast Amerikancima i svima, ali čitav svijet bi morao biti upoznat s ovim što piše u izvornim povijesnim dokumentima.
- Šta bi sad trebalo da uradim? Da fotokopiram ta dokumenta i da ih šaljem na sve adrese?
- To bi bio korak u širenju istine...
- E nećeš me na to navući!
- Na što?
- Na tu foru za morone. Ja da to šaljem okolo, a da me onda neki ludak optuži da širim četničku propagandu!
- To mi nije bilo ni nakraj pameti.
- Zato što ne misliš. Da malkice razmisliš, onda bi ti došlo do mozga u šta si mogo da me uvališ.
- Ali, Borise, ne možeš ti samo tako, kao da se tebe ništa ne tiče. Vidiš, recimo, taj Nikolić...
- Koji Nikolić?
- Pa onaj Tomislav što kaže da se nizašto na svijetu ne bi odrekao titule četničkog vojvode...
- Kakve ja veze imam s njim?! On je, čoveče, moj politički konkurent.
- E, baš zato ti i govorim. Da li ti znaš tko je njegov savjetnik?
- Ko?
- William Montgomery, Borise, bivši američki veleposlanik u Zagrebu i Beogradu.
- Ma znam, to je stara stvar.
- I tebi nije neprilično da jedan američki diplomat bude savjetnik jednog četničkog vojvode?
- Šta ja imam s tim? Čovek radi za pare.
- Opet ti svoje... Kako iz toga ne razumiješ da Amerikance ne možeš koristiti kao izgovor za rehabilitaciju četnika?
- Šta bi ti sad hteo? Da ja napišem protestnu notu Americi?
- Pa možda čak i to.
- Izvini, a što je ti ne napišeš? Tebe to, vidim, žešće pogađa. Samo o tome govoriš. A sem toga: ti si, brate, kompozitor. Lepo napiši notu, a ja ću da se pobrinem da se ona čuje tamo gde treba.
- Kako to misliš, Borise?
- Najozbiljnije. Samo ti napiši notu, onako ko što umeš, a ja ću da je prosledim Dragačevcima, da je u Guči odsviraju Montgomeryju na uvce.
- Halo, Borise, kako si?
- Super, lepo, prolećno, kandidatski... A ti, Ivo, stari druže moj? Kako si mi ti?
- Pa ja sam... Ne znam što bih ti rekao.
- Ne moraš ništa, ako nećeš. Možemo mi i da ćutimo. Pravi prijatelji znaju da su reči ponekad suvišne.
- Ma i ja bih najradije šutio, ali eto... nekako mi došlo da ti kažem.
- Pa reci, Ivo, reci slobodno.
- Da ti kažem da sam im rekao...
- Šta si im reko?
- Rekao sam im da sam i tebi rekao.
- Šta si meni reko?
- Pa sjećaš se... Rekao sam im da sam i tebi rekao da se ja ne slažem s pokušajima rehabilitacije Draže Mihailovića. Je li tako da sam ti rekao?
- Jesi, reko si, al ne razumem što me zoveš da bi mi reko šta si mi već reko...
- Pa da ti opet kažem da se ja ne slažem... Mislim, bliži se taj petak, ta rehabilitacija, pa eto, čisto onako...
- Nek si ti meni reko, al i sam znaš da tu nema ni ovako ni onako.
- Ma znam, ali sam svejedno htio čuti što ti o tome misliš.
- Tebi je kao profesoru prava i cenjenom stručnjaku jasno da sudovi treba da budu nezavisni od politike i da to što ja mislim ni na koji način ne sme da utiče na tok sudskog procesa, pa sam ja odlučio da uopšte ne razmišljam o tome. Znaš, da ne bi danas-sutra bilo: e to je sve zbog Borisa, to je Boris poguro, to je Boris sprečio...
- Ali mene ovi moji pitaju što si ti meni rekao kad sam ja tebi rekao...
- Molim te, Ivo, nemoj da komplikuješ. A tim tvojima reci da ćute i da se ne mešaju.
- Ali znaš, Borise, ta rehabilitacija... To nije samo unutarnja stvar Srbije.
- Pa razume se da nije. Jer da jeste, što bi onda Amerikanci slali svoje ratne veterane da svedoče u Dražinu korist?!
- Ali ti sam znaš da ta priča s pilotima i s američkim odličjem Mihailoviću, da to ne ide u prilog stvarnoj istini o antifašističkom pokretu.
- Ne mogu ja, čoveče, sad da krstim Amerikance šta je bilo i kako je bilo.
- Znam da ne možeš. Ali ta priča s pilotima... Ne može ona biti presudna. Ne znam koliko ti je poznato da je i Pavelić spašavao oborene američke pilote. Postoji fotografija gdje on posjećuje američkog pilota u bolnici, objavljena kod nas u novinama.
- I šta ti sad hoćeš: da Ameri odlikuju i Pavelića?
- Ma ne, ni slučajno. Ali htio bih da shvatiš koliko je to nevažno u odnosu na zločine...
- Stani malo, čoveče. Amerima je važan svaki njihov čovek i ne možemo mi sad njima da solimo pamet ko da je spasavanje pilota isto što i hvatanje leptirova.
- Nisam ja govorio o leptirima, nego o tome da se u povijesnom kontekstu na četnike ne može gledati isključivo kao na spasitelje američkih pilota nego prvenstveno kao na zločince.
- Jao, nemoj da me smaraš s tim istorijskim kontekstom! Čoveče, umoran sam od toga.
- I ja sam umoran, ali mislim da sud mora uzeti u obzir i počinjene zločine i program po kojem su ti zločini realizirani.
- Pa ne mogu ja da diktiram sudu, ko što ne možeš ni ti.
- Znam da ne možeš, ali ona Mihailovićeva instrukcija iz prosinca 1941. gdje se otvoreno kaže da je cilj četničkog pokreta „stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke“, pa onda „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“...
- I šta ti sad hoćeš od mene?
- Ne znam, Borise, ali ne može to proći tek tako... Svaka čast Amerikancima i svima, ali čitav svijet bi morao biti upoznat s ovim što piše u izvornim povijesnim dokumentima.
- Šta bi sad trebalo da uradim? Da fotokopiram ta dokumenta i da ih šaljem na sve adrese?
- To bi bio korak u širenju istine...
- E nećeš me na to navući!
- Na što?
- Na tu foru za morone. Ja da to šaljem okolo, a da me onda neki ludak optuži da širim četničku propagandu!
- To mi nije bilo ni nakraj pameti.
- Zato što ne misliš. Da malkice razmisliš, onda bi ti došlo do mozga u šta si mogo da me uvališ.
- Ali, Borise, ne možeš ti samo tako, kao da se tebe ništa ne tiče. Vidiš, recimo, taj Nikolić...
- Koji Nikolić?
- Pa onaj Tomislav što kaže da se nizašto na svijetu ne bi odrekao titule četničkog vojvode...
- Kakve ja veze imam s njim?! On je, čoveče, moj politički konkurent.
- E, baš zato ti i govorim. Da li ti znaš tko je njegov savjetnik?
- Ko?
- William Montgomery, Borise, bivši američki veleposlanik u Zagrebu i Beogradu.
- Ma znam, to je stara stvar.
- I tebi nije neprilično da jedan američki diplomat bude savjetnik jednog četničkog vojvode?
- Šta ja imam s tim? Čovek radi za pare.
- Opet ti svoje... Kako iz toga ne razumiješ da Amerikance ne možeš koristiti kao izgovor za rehabilitaciju četnika?
- Šta bi ti sad hteo? Da ja napišem protestnu notu Americi?
- Pa možda čak i to.
- Izvini, a što je ti ne napišeš? Tebe to, vidim, žešće pogađa. Samo o tome govoriš. A sem toga: ti si, brate, kompozitor. Lepo napiši notu, a ja ću da se pobrinem da se ona čuje tamo gde treba.
- Kako to misliš, Borise?
- Najozbiljnije. Samo ti napiši notu, onako ko što umeš, a ja ću da je prosledim Dragačevcima, da je u Guči odsviraju Montgomeryju na uvce.