Lucićevi 'Stenogrami & kamenogrami': Kaži zašto me ostavi

Oproštajni razgovor Borisa Tadića i Ivice Dačića

- Kaži zašto me ostaviiiii...

- Ko je to?

- Kaži zašto me ostaviiiii...

- Alo, ko je?

- Kaži zašto me ostaviiiii...

- Jel to pokvarena ploča?

- Sram i stid da te bude, već si se pogrobario! Malo ti je što si mi srce iscepao u froncle, pa si me još i pod nadgrobnu ploču stavio, i to pokvarenu, pokvarenjaku jedan kvarni!

- A ti si, Borise...

- Više mi ni glas ne poznaješ. Šta si mislio, da je Duško Jakšić, pokoj mu duši, usto iz groba da ti peva: Kaži zašto me ostaviiiii...

- Nisam ništa mislio, Borise. Puna mi je kapa posla i nemam vremena za pesmu i kafanu ko neki. I ako si se već ujdidulidio pa pevaš, mogo si barem da mi otpevaš neku koju znaš celu. A ne da celo vreme ponavljaš jedno te isto...

- Kaži zašto me ostaviiiii...

- Dobro, bre, to sam već čuo. Na uši mi izlazi. Ima li šta dalje?

- Srbe ispuni tuuugooom...

- Taman tako! Evo se Srbi ubiše od tuge i žalosti što ti ne umeš da podneseš poraz.

- Ti da mi nešto kažeš o porazu, bedo jedna trećeplasirana, polufinalisto jedan eliminisani...

- Pevaj ti, pevaj, Borise. I popij nešto za umirenje.

- Ja pevam i pevaću, nećeš ti da mi zabraniš. Ja sam takav: pevam i kad srce boli. I ja ću da pijem ono što ja naručim, jesi me razumeo?!

- Tebiiii je ostalo samooooo da piješ i ništa višeeeeeee...

- Samo napred, Ivice, samo napred. Uzmi karafindl pa istresi sav so i biber na moju ranu, prospi sirće i zejtin... A ako ti ni to nije dosta, uzmi i alevu papriku i tabasko. Ne, nemoj alevu, samo tabasko. Tabasko je in, a ti moraš da budeš in, ti si sada naprednjak...

- Nisam ja nikakav naprednjak. Ja sam bio i ostao čovek, drug i socijalista.

- Ti si, bre, jedan najobičniji grobarski kalfa. Pa srećno ti bilo! Ukopaj Srbiju skupa sa svojim Tomom.

- Čoveče, ti si skroz-naskroz puko. Zvučiš ko da si se nalio tabaska. Ako ti je uopšte stalo do mog saveta, ti bi urgentno moro da promeniš piće.

- Nisam ja, Ivice, ko ti da menjam piće ko partnere.

- Borise, bre, crći ćeš od zavisti i ljubomore!

- Ko, jel ja? E baš neću da crknem! Vidim, zarazio te taj tvoj grobar, samo gledaš gde ćeš koga da uzmeš na lopatu.

- Ej, a da odeš malo kod onog svog drugara Josipovića na odmor? Možda bi ti prijao morski vazduh, Brioni, plaža, galebovi, bela riba, riba bilo kakva...

- Ostavi se ti Josipovića. Ja i on smo stvorili nešto što ti i taj tvoj grobar ne umete ni da zamislite...

- Ostavi se ti Nikolića! Šta si zapeo: grobar pa grobar? I šta ste to ti i taj tvoj Josipović stvorili?

- Klimu međusobnog poverenja i uvažavanja.

- U, mnogo dobra klima. Takva je to klima da su joj nadgrobni venci jedina vegetacija. Više ste venaca položili nego što ih je Toma u životu video.

- Pa to je morao neko da uradi, neko savestan i odgovoran.

- Ćuti, bre! Da nije bilo Tome, znaš kad bi ti išo da polažeš vence? I umesto da si mu zahvalan što ti je to omogućio, ti ga vređaš i opanjkavaš. Ali prozreli su birači tu igru, gde si ti sebi namenio ulogu belog anđela, a Toma bi trebalo da bude zlikovac.

- Jao, nemoj ti da mi pričaš o biračima, molim te! Da sam ja dobio tolicko glasova, pa ja bih živ u grob lego od stida. A ne bih ko ti lego sa grobarom, ni mrtav!

- Ti si, Borise, toliko oboleo da niko ne bi lego ni na kilometar od tebe. Groblje bi se, nesrećniče, razbežalo da legneš u zemlju ko što pretiš. I stvarno ne razumem dokle nameravaš da me kinjiš. Imam, čoveče, toliko posla da ne znam gde mi je glava!
- Da nije ostala ispod Tominog astala?

- Prostačino jedna! Vajan si mi ti demokrata. Da se tebe pita, ne bi bilo ni koalicija, ni vlade, ni demokratije. Srbije ne bi bilo, da se tebe, Borise, pita. Ali na sreću Srbije, tebe se više ne pita ništa.

- I ti se usuđuješ da govoriš o Srbiji? Ti koji si reko da onaj ko iz Zvezde ili Partizana ode u Barselonu sigurno neće odbiti da igra protiv Zvezde i Partizana u nekom takmičenju? Pa svaka čast, Ivice Dačiću, ako ti je Toma Grobar Barselona. Šta si ti, bre, sebi uprdeo u glavu: da si Mesi? Ko ti ga dođe Inijesta: da nije Palma? A Fabregas? To bi mogo da bude Dinkić... Zvezdu i Partizan si popljuvao, Ivice, ono što je Srbima najsvetije.

- Izvini, Borise, nisam ti ja kriv što ne mogu da odbijem da igram u finalu Svetskog prvenstva.

- Ti, bre, nisi mogo da zaigraš ni u finalu predsedničkih izbora. I šta ja uopšte s tobom ima da pričam o fudbalu? Pogledaj se kakav si: od svega što čovek može da vidi na stadionu, ti najviše ličiš na loptu. Dao Bog da te Toma napuca!

- Samo ti vređaj, Borise...

- Pazi, sad si ti Barselona, sad si ti Katalonac... Sećaš se onog našeg fudbalera što je Špancima uvalio gol u majstorici u Frankfurtu pre jedno, kolko ima, tridesetak godina i Jugoslaviju odveo na Svetsko prvenstvo?

- Kako se ne bih sećao?! Josip Katalinski, jel se tako zvaše?

- E pa ti ćeš u istoriji fudbala, sad kad si prešo u Barselonu, ostati zapamćen pod imenom Katalonski. Ivica Katalonski, legenda.

- Samo se ti zavitlavaj sa istorijom. Mogla bi ona tebe da zapamti ko srpskog Sanadera, znaš!

- Ti to meni pretiš praznom puškom?

- E nije nego punim fasciklom, komada nebrojeno.

- Sram te bilo, pandurčino jedna!

- Ako, Borise, ako. Samo se ti zevzeči sa institucijama sistema. I sa srpskom istorijom. Ona pamti, Borise, ona pamti da su i neki najveći srpski sinovi bili časni policajci. Naprimer, drug Marko, koji je bio i ostao svetla istorijska ličnost.

- Slušaj, Ivice, ti si toliko svetao da ti to srpska istorija nikada neće zaboraviti. Ima da te zapamti pod imenom Karamarko.

- Mnogo duhovito. Gde se gasiš, čoveče?

- A i srpska književnost će da te zapamti kao junaka bajke o Ivici i crnoj marici.

- Ćuti, Borise, i pevaj! Pametniji si kad pevaš tuđe pesme nego kad prodaješ svoje fazone.

- Šta da ti pevam, Ivice?

- Pevaćeš ti meni, Borise, pevati: Kaži zašto me dostaviiiii, Ce-Ze ispuni druuugooom...