(Komentar *)
Predsednik Vlade koji je poželeo da bude i predsednik države (ne prestajući da bude predsednik Vlade), i koji od Srbije očekuje da mu ispuni tu želju bez suvišnog zanovetanja - dakako, ne zbog njega nego zbog same Srbije, jer bi joj se, upozorava, svakakva zla i pokore mogli desiti ako ne bude tako – rado ističe kako će se na predstojećim predsedničkim izborima naći „sam protiv desetorice“. Pa će mu utoliko veće zadovoljstvo biti da ih sve pobedi.
Ova računica, osim što je po sebi bizarna (i svaki je drugi kandidat takođe „sam protiv desetorice“, kako bi drukčije moglo biti?), ima i razne logičke rupe, od kojih se poslednja i najveća otvorila na naročito indikativnom mestu. Jer, ime joj je: Vojislav Šešelj.
Nepokajani četnički vojvoda i politički „utemeljitelj“ Aleksandra Vučića ovih dana putujući po Srbiji i divaneći uzduž srpskih medija varira jednu zanimljivu misao: Vučić je, kaže on, neozbiljan političar ako misli da može, gubeći izbore od Šešelja, da utekne sa mesta predsednika vlade. Naprotiv, kaže Šešelj, logično je da Vučić i on, zajedničkim snagama, pobede Jankovića, Jeremića i ostale „dosmanlije“, da onda Šešelj pobedi Vučića u drugom krugu i postane predsednik, a da Vučić nastavi da obavlja posao premijera do kraja mandata. Drugim rečima, da njih dvojica i njihove stranke – ionako nastale iz istog legla i do dan-danas prožete vrlo sličnim političkim mentalitetom i, da prostite, estetikom - nastave zajedno da vladaju u nekoj vrsti ne naročito konfliktne kohabitacije.
Zašto je ovo Šešeljevo bajanje uopšte relevantno, naročito s obzirom na to da je neostvarivo jer bi, za početak, šanse Vojislava Šešelja da pobedi Vučića u eventualnom drugom krugu bile sasvim zanemarljive? Zato što razotkriva jedno važno tektonsko pomeranje ploča u srpskoj politici. Šešelj, kao promućuran politički pragmatičar i iskusan klijent, nastoji da se od Vučića ne udaljava mnogo, to jest da ostane na ekvidistanci između jedva prikrivene saradnje i uglavnom formalne opozicije. Šta je njegova poruka biračkom telu? Glasajući za mene ne odričete se Vučića, a još pride dobijate i mene kao njegovog strogog, ali pravednog političkog oca; zajedno smo tandem snova, različiti, a opet ujedinjeni za dobrobit Otadžbine. Šešelj ovim „omekšava“ svoj imidž kod potencijalnih birača s te strane političkog spektra; ubrzo ćemo saznati koliko će mu se ova investicija isplatiti.
Pa opet, da ponovimo: zašto je ovo važno, ili bi bar moglo da bude važno? Na drugoj strani političkog spektra, onom koju režim i njegov najdraži satelit Šešelj zajednički nazivaju „dosovskom“, stvorila se poprilična gužva od namnoženih kandidata, u fotofinišu su uleteli Radulović i Čanak, pa je čak na kraju listi pridodata i paranormalna politička pojava zvana Preletačević Beli, koja evo silno uveseljava one koji imaju glasačko pravo, ali možda ne i svest o tome šta se s njim inače radi kad si punoletan.
Na taj način, otvaraju se razne kreativne mogućnosti, pre svega ona da svaki od autsajdera i poluautsajdera od vodećih opozicionih kandidata „štrpne“ taman po onoliko postotaka glasačke podrške koliko bi bilo potrebno da se „spuste“ ispod postotka na koji bi mogao da računa Vojislav Šešelj. Time bi se otvorila mogućnost da Šešelj završi na drugom mestu.
Znači li to da Vučić i vlast „regrutuju“ Šešelja za drugi krug? I da i ne. Razume se da se ide na pobedu u prvom krugu, to je jedino što bi bilo po meri pre svega duševnih, a onda i praktičnih potreba čoveka koji od Srbije očekuje da mu ispuni svaku želju, bez da ga ozbiljno pita šta će mu to. Ali, radi se i na „planu B“, na osiguravanju odstupnice ako stvari ne budu išle onako glatko kako se očekuje. Tu bi već Šešelj mogao da bude od velike koristi.
Šta se dobija s uzdizanjem Šešelja u drugi krug, ako bi drugi krug bio baš neizbežan? Dve fundamentalne stvari: sve bi ostalo „u familiji“, a pri tome bi Vučićeva pobeda bila zagarantovana. Odmeravanje u drugom krugu s nekim autentičnim opozicionim kandidatom legitimizovalo bi opoziciju kao jednako relevantnu čak i ako bi Vučić na kraju pobedio, a pri tome ni sama ta pobeda ne bi nipošto bila unapred podrazumevana: „pobednička inercija“ mogla bi da počne da radi za drugu stranu. Sa Šešeljem je sasvim drugačije: neodvojiv od svoje „ekstremne“ agende, Šešelj ne može da pobedi svog nekadašnjeg pulena u direktnom izbornom odmeravanju, a još bi za Vučića – makar kao za „manje zlo“ - otvoreno navijali svi, od „srednjeg toka“ javnosti u zemlji pa sve do međunarodnog faktora. Na kraju bi se svi malte ne zahvaljivali Vučiću što je spasao Srbiju od strašnog Šešelja, zaboravljajući da je sve to samo efekat dobro obavljenog „dramaturškog“ posla...
Da li je Šešelj svestan svega ovoga, pa i svog maksimalnog realnog dometa u ovoj igri? Sigurno da jeste, iskusan je u tome; uostalom, jednom je, u Miloševićevo vreme, čak i dobio jedne predsedničke izbore, a onda sasvim mirno dopustio da bude pokraden, jer mu nije ni bio cilj da bude predsednik, nego da politički dobro naplati svoju pacifikaciju.
A da li su opozicija i njoj naklonjena javnost i građanstvo svesni rizika kojem se izlažu svesno ili nesvesno idući u susret ovom scenariju i praveći od izbora vašar taštine, sitnih računica i banalne lakrdije? E, tu već niko razuman ne bi smeo da bude siguran u potvrdan odgovor. U najboljem slučaju, može da se nada da iskustvo ponekad ljude nečemu nauči, i da ispraznost i taština ne trijumfuju baš uvek. I zaista: baš uvek, ne; ali, skoro uvek, da.
Facebook Forum