Zorica Bilić potvrdila je u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) da je njen suprug Srđan Bilić, posle trideset dana provednih u američkom pritvoru deportovan u Srbiju. Po njenim rečima u Srbiji je na slobodi:
„On u Srbiji nije u pritvoru. SAD službe su mu kupile kartu, dva agenta su ga dovezla na aerodrom i tu su ga predali policiji. Policija je proverila podatke o njemu, videli su da nema nikakve Interpolove poternice za njim i on je pušten.“
Bilić je inače rođen u Zenici, ali je tokom devedesetih stekao državljanstvo Srbije, zbog čega su ga organi SAD i deportovali u Srbiju.
Zorica Bilić kaže da se njen suprug trenutno nalazi kod prijatelja i objašnjava da je iz SAD-a, gde žive poslednjih sedamnaest godina, deportovan zbog netačnih podataka koji su uočeni u njegovoj dokumentaciji iz vremena kada je aplicirao za američke dokumente.
Te netačnosti su, podvlači, plod jednostavne greške:
„Kada smo ispunjavali aplikaciju u njoj je stajalo pitanje `Da li ste bili u nekoj stranoj vojsci?`. Za nas je `strana vojska` podrazumevalo neku vojsku koja ratuje u nekim stranim zemljama, pa smo napisali da nismo. Sada shvatamo da je pitanje trebalo drugačije formulisati. Na primer `Da li ste bili u nekoj vojsci koja nije američka?`. Kada smo razgovarali sa predstavnicima Ambasade, oni ništa nisu pitali, samo `Kako se zovete?` i slično.”
Stvari su se promenile nakon decenije provedene u SAD kada su se, navodi Bilić, među pripadnicima izbegličke dijaspore iz Bosne i Hercegovine (BiH) pojavile informacije da su ljudi koji su rat proveli u okolini Srebrenice pod nekom vrstom provere.
Bračni par Bilić u SAD je sa istoka BiH dospeo 2000. godine u okviru američkog izbegličkog programa. U toj državi su osnovali privatnu firmu i bavili se kamionskim prevozom.
Zorica Bilić tvrdi da njen suprug nije bio u regiji Srebrenice u vreme kada je tu počinjen najmasovniji zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata.
Tokom rata bio je mobilistan, navodi ona, u Vojsku Republike Srpske.
„Više puta je bežao iz vojske, hvatali su ga i vraćali nazad“, kaže Zorica Bilić i dodaje: „Moj suprug je bio običan čovek, seljak, koga na sedam dana odvedu, stave ga u nekakav rov i tu budeš. On nikada nije bio ni u kakvoj specijalnoj jedinici niti je učestvovao ni u kakvom napadu.“
„Američki organi imaju sve papire iz Bratunca koji dokazuju da je moj muž u vreme dešavanja u Srebrenici bio u okolini Sarajeva. U tom periodu jedinica moga muža je bila prekomandovana, da li je bilo Trnovo, negde oko Sarajeva. On je bio u rovovima. Niko u tom trenutku nije znao da se Srebrenica radi. On je jedno sedam dana pre nego što će se sve dogoditi otišao gore, a odozgo su u Srebrenicu došle neke specijalne jedinice, kao razmena.“
U Beogradu i Sarajevu bez informacija
Ni Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, ni Ministarstvo pravde Srbije, niti Tužilaštvo Bosne i Hercegovine nemaju nikakve informacije, potvrđeno je za RSE iz ovih institucija.
RSE je potvrđeno u Američkoj imigracionoj i carinskoj službi (ICE), u Majamiju, da su nadležne SAD službe predale Srđana Bilića nadležnima u Srbiji.
Takođe, ICE je saopštila na svojoj internet stranici da je dovezla Srđana Bilića avionom iz Majamija u Beograd gde su ga agenti te službe predali srpskim vlastima, u utorak, 23 maja. Na zvaničnom sajtu ICE objavljeno je da je 44-godišnji Bilić osumnjičen za genocid u Srebrenici 1995. godine i da se mora suočiti sa pravdom. ICE navodi da je on bio pripadnik bratunačke brigade Vojske Republike Srpske umešane u srebrenički genocid.
Мinistarstvo pravde Srbije na upit RSE odgovorilo je da nema informaciju od nadležnih državnih organa o tome da je za Bilićem raspisana poternica.
Ministarstvo dalje navodi da zbog toga nema ni osnova da se, ukoliko postoji krivični postupak i ukoliko se Bilić nalazi van teritorije Srbije, pošalje zahtev za izručenje određenoj državi, sve dok se nadležni organi, a to su sud i tužilaštvo, ne obrate Ministarstvu pravde tim povodom.
RSE takođe saznaje da u Tužilaštvu Srbije za ratne zločine nemaju na spisku Srđana Bilića, odnosno, da se to ime ne nalazi u predmetima koji se vode povodom zločina počinjenih u Srebrenici.
Ni Haški tribunal za ratne zločine na području bivše Jugoslavije ni Fond za humanitarno nemaju saznanja o Biliću, kaže za RSE istraživač Fonda Nemanja Stjepanović.
„U Fondu za humanitarno pravo nismo našli ništa u bazi podataka o Srđanu Biliću, a ni Haški tribunal takođe u svim svojim spisima, uključujući i transkripte presuda i dokazne predmete, zasigurno nema to ime, tako da u ovom trenutku o njegovom eventualnom učešću u srebreničkom genocidu nemamo ništa i ne možemo ništa da kažemo. Međutim, to ne znači da neko pod tim imenom zaista i nije učestvovao u zločinima u Srebrenici ili drugde. Naprosto, ako govorimo samo o Srebrenici, među ubicama 8.000 ljudi nije moglo biti tek deset, dvadeset ili pedeset počinilaca – radi se o mnogo većem broju ljudi od onog koji je do sada optužen ili osuđen. U tom pogledu, dakle – ne znamo da on jeste učestvovao, ali to ne znači da nije“, kaže Stjepanović.
S obzirom da je državljanin Srbije izručen toj zemlji, kako veruje Sinan Alić, predsednik fondacije „Istina pravda pomirenje“, pre se radi o deportaciji zbog lažnih podataka, nego o ekstradicijskom postupku, i to ovako objašnjava:
„Klasična ekstradicija, kad neko nekoga traži sasvim je drugačija procedura. Onda postoji ekstradicijski pritvor. Zemlja koja nekoga traži onda mora ubijediti zemlju u kojoj je neko ekstradicijski pritvoren da je on počinio neki zločin i otvara se taj proces ekstradicije. Vidjeli smo sa slučajem Ramuša Haradinaja, to je trajalo nekoliko mjeseci. Srbija je u nekoliko navrata morala da ubjeđuje francuske vlasti da ona ima dovoljno dokaza da joj ga isporuči. Naravno, oni ga nisu isporučili.
U vezi sa Srđanom Bilićem, moguć je scenario da je on zaista bio pripadnik Vojske Republike Srpske, ali da je kada je ulazio u Ameriku prijavio neke podatke za koje su oni znali da postoje, ali ih je on lažno prikazao. Onda ga oni, automatski, da tako kažem, pakuju za drugi let i vraćaju tamo odakle je došao.“
Za Srđana Bilića nisu čuli ni u udruženju "Pokret majki enklava Srebrenica i Žepa". Njihova predsednica Munira Subašić kaže da je u slučaju da se zaista radi o nekome ko je počinio genocid, trebalo voditi računa o mestu na kojem je počinjen zločin, te ga tamo i izručiti.
„Zašto u Srbiju, a ne tamo gdje su počinili zločin? Svaki zločinac koji je počinio zločin mora ići tamo gdje ga je i počinio. Svaki zločinac bi trebao imati ime i prezime, baš kao što i naša djeca imaju svoje ime i prezime kao žrtve. Šta nam znači izručenje? Znači da zločinac ipak nema mira, gdje god otišao, gdje god se sakrio.“
Tokom srebreničkog masakra, koji je Međunarodni sud pravde označio kao delo genocida, pogubljeno je više od 8.000 muškaraca i dečaka, a 30.000 žena i dece prognano iz tog područja
Facebook Forum