Umesto dosadašnjih sedam Srbija bi, prema vladinom predlogu, ubuduće trebalo da ima pet statističkih regiona - Vojvodinu, Beogradski region, region Šumadije i Zapadne Srbije, region Južne i Istočne Srbije i region Kosova i Metohije. Predloženim izmenama Zakona, o kojima raspravlja Parlament Srbije, regioni bi bili ujednačeniji po broju stanovnika, što bi omogućilo njihov ravnomerniji razvoj i efikasnije korišćenje pretpristupnih fondova EU.
Jedno od osnovnih polazišta zbog kojih Vlada menja nedavno usvojeni Zakon o regionalnom razvoju je činjenica da prvobitno predviđenih sedam regiona nema ujednačen broj stanovnika.
Mlađan DinkićKako objašnjava ministar za ekonomiju i regionalni razvoj Mlađan Dinkić, Vojvodina ima dva miliona stanovnika, Beograd 1,6 , Kosovo i Metohija takođe oko 1,6, dok je u prvobitno predviđena četiri regiona u centralnoj Srbiji broj stanovnika znatno manji.
“Region Istočne i južne Srbije danas naseljava oko 1,7 milona stanovnika, dok region Šumadije i Zapadne Srbije naseljava 2 milona i 80 hiljada stanovnika. Na taj način su, približno, jednaki.”
To, međutim, ne znači da je usoptavljena i ekonomska jednakost, čime Vlada, upravo, argumentuje ove izmene. Dinkić veruje da će ravnomernija regionalna raspodela u značajnoj meri zaustaviti raseljavanje stanovništva iz siromašnijih delova zemlje:
“To je način da zadržimo stanovništvo, i kako, u nekoj budućnosti, bilo to za 10, 20 ili 50 godina, Srbija ne bi ponovo gubila teritorije. Ako nema stanovnika na nekoj teritoriji, zemlja nema suverenitet nad tom teritorijom. Pre ili kasnije. “
Promene rađene pod pritiskom
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov smatra, da predložene izmene, suštinski, znače novi zakon, te da su rešenja izneta u prethodnom zakonu, bila bolja od ovih. Popov veruje da je podela na četiri regiona u centralnoj Srbiji bila logičnija i prirodnija:
Aleksandar Popov“Jednostavnije je bilo da se problem sa neslaganjem bošnjačkih partija iz Sandžaka, zbog toga što su opštine ostale podeljene u dva regiona, mogao rešiti time, da je promenjena uredba o okruzima iz 2006. godine, i da su Novi Pazar i Tutin, iz Raškog prebačeni u Zlatiborski okrug, tako da bi onda oni bili u jednom razvojnom regionu. Taj problem bi se premostio i ništa drugo se, zapravo, ne bi diralo. I to opet ne bio monoetnički region, već bi Srbi u tom regionu bili u većini. Ovako je zbog tog problema menjan ceo zakon, i to u značajnoj meri. Stiče se utisak da je sve to rađeno pod pritiskom, što, jednostavno, nije dobro.”
Pitanje uređenja okruga, sporno je i za predstavnike Saveza vojvođanskih Mađara. Kako kaže šef poslaničke grupe Balint Pastor, ne može se govoriti o ravnomernom regionalnom razvoju i prostornim planovima, ukoliko oni počivaju na lošim osnovama:
“Kada polazimo od maksimalno netačne činjenice da se, na primer, opštine Ada, Kanjiža i Senta nalaze u Banatu. To, jednostavno, geografski nije tačno.”
Mnogo je logičnije, kaže Pastor, da ova mesta, koja prirodno, i u svakom drugom smislu, gravitiraju ka Subotici, budu u istom okrugu:
“Cilj ovog zakona je da ljudi bolje žive. Znači, ovde se radi o praktičnim stvarima, ovde se radi o privredi, ekonomiji, o infrastrukturi, o telekomunikacijama, o pretpristupnim fondovima Evropske unije. Ne radi se o politici, a još manje se radi o nekakvim nacionalnim pitanjima.”
Sudeći, međutim, po stavu ministra Dinkića, ovo pitanje više ne bi trebalo da predstavlja problem, jer postoji spremnost Vlade da prihvati predlog, da pomenuta tri mesta budu deo severnobačkog, a ne deo severnobanatskog okruga, kako je to ranije bilo predviđeno.
“Agencija koja će biti nadležna za infrastrukturni razvoj, kao i za razvoj preduzetništva u Kanjiži, Adi i Senti će biti agencija sa sedištem u Subotici.”
Bez obzira na moguće korecije predloženih rešenja, Aleksandar Popov, ipak, veruje da je propuštena dobra prilika da ovaj zakon bude uvod u funkcionalnu decntralizaciju Srbije:
“Dakle, mi bismo imali neke prirodne celine koje bi kasnije kao funkcionalni regioni imali i svoj subjektivitet, i svoje organe, itd… Onda bi se uspostavili daleko veći efekti u korišćenju ovih pretpristupnih fondova. Praksa će, zapravo, pokazati da će se u Vojvodini i Beogradu, gde postoje takvi kapaciteti i subjekti koji će se time baviti, postići bolji efekti, nego u u ova dva regiona u tzv. - užoj Srbiji.”
Jedno od osnovnih polazišta zbog kojih Vlada menja nedavno usvojeni Zakon o regionalnom razvoju je činjenica da prvobitno predviđenih sedam regiona nema ujednačen broj stanovnika.
“Region Istočne i južne Srbije danas naseljava oko 1,7 milona stanovnika, dok region Šumadije i Zapadne Srbije naseljava 2 milona i 80 hiljada stanovnika. Na taj način su, približno, jednaki.”
To, međutim, ne znači da je usoptavljena i ekonomska jednakost, čime Vlada, upravo, argumentuje ove izmene. Dinkić veruje da će ravnomernija regionalna raspodela u značajnoj meri zaustaviti raseljavanje stanovništva iz siromašnijih delova zemlje:
“To je način da zadržimo stanovništvo, i kako, u nekoj budućnosti, bilo to za 10, 20 ili 50 godina, Srbija ne bi ponovo gubila teritorije. Ako nema stanovnika na nekoj teritoriji, zemlja nema suverenitet nad tom teritorijom. Pre ili kasnije. “
Promene rađene pod pritiskom
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov smatra, da predložene izmene, suštinski, znače novi zakon, te da su rešenja izneta u prethodnom zakonu, bila bolja od ovih. Popov veruje da je podela na četiri regiona u centralnoj Srbiji bila logičnija i prirodnija:
Pitanje uređenja okruga, sporno je i za predstavnike Saveza vojvođanskih Mađara. Kako kaže šef poslaničke grupe Balint Pastor, ne može se govoriti o ravnomernom regionalnom razvoju i prostornim planovima, ukoliko oni počivaju na lošim osnovama:
“Kada polazimo od maksimalno netačne činjenice da se, na primer, opštine Ada, Kanjiža i Senta nalaze u Banatu. To, jednostavno, geografski nije tačno.”
Ovde se radi o praktičnim stvarima, ovde se radi o privredi, ekonomiji, o infrastrukturi, o telekomunikacijama, o pretpristupnim fondovima Evropske unije. Ne radi se o politici, a još manje se radi o nekakvim nacionalnim pitanjima.
Mnogo je logičnije, kaže Pastor, da ova mesta, koja prirodno, i u svakom drugom smislu, gravitiraju ka Subotici, budu u istom okrugu:
“Cilj ovog zakona je da ljudi bolje žive. Znači, ovde se radi o praktičnim stvarima, ovde se radi o privredi, ekonomiji, o infrastrukturi, o telekomunikacijama, o pretpristupnim fondovima Evropske unije. Ne radi se o politici, a još manje se radi o nekakvim nacionalnim pitanjima.”
Sudeći, međutim, po stavu ministra Dinkića, ovo pitanje više ne bi trebalo da predstavlja problem, jer postoji spremnost Vlade da prihvati predlog, da pomenuta tri mesta budu deo severnobačkog, a ne deo severnobanatskog okruga, kako je to ranije bilo predviđeno.
“Agencija koja će biti nadležna za infrastrukturni razvoj, kao i za razvoj preduzetništva u Kanjiži, Adi i Senti će biti agencija sa sedištem u Subotici.”
Bez obzira na moguće korecije predloženih rešenja, Aleksandar Popov, ipak, veruje da je propuštena dobra prilika da ovaj zakon bude uvod u funkcionalnu decntralizaciju Srbije:
“Dakle, mi bismo imali neke prirodne celine koje bi kasnije kao funkcionalni regioni imali i svoj subjektivitet, i svoje organe, itd… Onda bi se uspostavili daleko veći efekti u korišćenju ovih pretpristupnih fondova. Praksa će, zapravo, pokazati da će se u Vojvodini i Beogradu, gde postoje takvi kapaciteti i subjekti koji će se time baviti, postići bolji efekti, nego u u ova dva regiona u tzv. - užoj Srbiji.”
