Cilj stranaka u Srbiji isključivo je besramno ogoljena borba za vlast, shvaćena i praktikovana kao borba za pljačku javnog dobra. To se na početku aktuelne izborne kampanje uopšte više i ne skriva. Osim izanđalih floskula, nijedna stranka biračima ne nudi bilo šta što liči na program, išta što bi bila lista prioriteta, koje će u zadatim rokovima realizovati u naredne četiri godine.
Vladajuća Srpska napredna stranka izbacuje simulakrume o nekakvom ubrzanju reformi, a sama ih je zaustavila raspisujući izbore kako bi se dokopala apsolutne vlasti uz premijersko kormilo. Za samo dve godine ne samo da je izgazila obećanja o departizaciji nego je i uvećala, i to za nekoliko desetina hiljada, već monstruoznu brojku od 780 000 zaposlenih u javnom sektoru.
Za to vreme partijski patuljci predizborno se kače za voz SNS-a jer znaju da same ne bi prešle cenzus.
Na opozicionoj sceni, pri čemu je veliko pitanje hoće li neka od tamošnjih grupacija, Tadićev blok, recimo, nakon izbora zaista ostati opozicija ili će se i ona ponuditi Vučiću - nadrealna konfuzija i zbunjivanje birača.
Lider Nove stranke je, primerice, svog sadašnjeg partnera u koaliciji takoreći do juče opisivao kao bahatog monopolističkog tajkuna, a programski se kleo i u to da njegova stranka neće predizborno koalirati.
Istovremeno, što je vrhunac apsurda, liberali Čedomira Jovanovića koaliraju sa radikalnom islamskom zajednicom muftije Zukorlića.
Ovaj srpski izborni rolerkoster nikoga ne iznenađuje jer vlast na ovde nije posao kao i svaki drugi, ona je ovde život, egzistencija, vlast je ovde SVE.
Zato političari i neće da razmontiraju diktaturu partija koje su okupirale i državu i čitavo društvo. A čuđenje i bes zbog zahteva za departizaciju javnih preduzeća najneskrivenije je pre nekoliko dana izrazio predsednik čačanske skupštine Veljko Negovanović. To smo zabeležili, ali vredi podsetiti:
„Dosta više te priče „nestranačke ličnosti“... Ljudi, ‘ajde da ne idemo na izbore, ‘ajde da predsednika gradske skupštine biramo iz redova nestranačkih ličnosti! Ja ću se zalagati za ona preduzeća za koja su pojedini koalicioni partneri preuzeli odgovrnost, da se pitaju i oko izbora kandidata za direktora, odnosno za imenovanje direktora. Ta je situacija jasna!“, kaže Negovanović.
Civilna arena
Partokratskoj državi je, kaže za Radio Slobodna Evropa Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, znatno doprineo i proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom, kao i odbijanje partija da državu i institucije postave tako da ograniče partijsku samovolju.
“Mi imamo partokratski sistem, izrazito partijsku državu, partije koje su sklone da i sa veoma niskim stepenom poverenja dobijenim na izborima vrše snažan upliv i zaposedaju ne samo političko nego sva polja – polje javne uprave, medija, kulture, čak i sporta. Da ironija bude veća, naše partije nisu dorasle tome. One se, listom, sve do jedne, za ove dve i po decenije nisu konstituisale u dobro uređene političke stranke. Vi imate, praktično, lidera, krug najbližih saradnika oličenih u potpredsednicima i možda sledeći ešalon u smislu nekakvog izvršnog tela – i tu se priča završava. Dakle, takve stranke izbegavaju da urade prave reforme - u zakonodavnoj sferi, u uređivanju osnovnih političkih institucija, u delovanju ministarstava, u ponašanju vlade, i u odnosu prema pravosudnim organima. Dok tu ne dobijemo uređena pravila i njihovo sprovođenje od strane aktera na vlasti, imaćemo ovakvu situaciju”, ocenjuje Jovanović i dodaje da je još jedan element izuzetno bitan da bi se stvari promenile - da se osnaži i civilna arena.
“Civilna arena bez medija ostavlja političare u ovakvom lošem stanju u suštini bez kontrole ili se ta kontrola svodi na nekakav eksces, gde će se preko tabloida nešto do krajnjih mera satanizovati ili će se, naprotiv, do krajnjih mera glorifikovati nešto što je redovna državna aktivnost i što zaista ne bi na takav način trebalo da se predstavlja. A ako ne budemo izgradili civilnu arenu i ako ne budemo promenili ovaj institucionalni aranžman, partije će nastaviti ovako da deluju”, ukazuje Jovanović.
Partokratska građevina može se razmontirati jedino pod pritiskom javnosti, građana, birača, kaže sociolog Srećko Mihajlović, ali i upire prstom na nedovoljno odgovornu intelektualnu elitu Srbije.
“Ako mi imamo takve kreatore javnog mnenja koji, evo, pogledajte sadašnju u izbornu kampanu, uglavnom podržavaju poltičke stranke sa politikom čiji smo bili svedoci, onda je zaista pitanje da li čovek ima ikakvog razloga da bude optimista. Dakle, veliku društvenu odgovornost snose intelektualci, koji su u ukupnom odnosu prema politici veoma podeljeni – počev od onih koji su se totalno povukli, preko partijskih intelektualaca, javnih i tajnih, koji ovako ili onako rade za svoje partije, lažu i mažu u korist svojih partija; potom imate grupu koju bih nazvao intelektualnim mangupima, koji su jedino motivisani svojom promocijom, bez obzira na ishod toga što čine – oni su spremni danas da govore jedno, sutra drugo, poriču ono što su rekli juče i menjaju ideologeme kao što se menja košulja; i imate jednu malu grupu intelektualaca koja pokušava onoliko koliko može i koliko postojeći mediji dozvoljavaju, da kaže kritičku reč o svemu što se kod nas dešava“, kaže Mihajlović i naglašava da je jedini izlaz iz ovog nakaradnog sistema, uslov svih uslova, stvaranje jakih institucija, departizacija i borba protiv političkog voluntarizma.
U sistemu koji se ne menja, ne može se očekivati rezultat koji se menja. Ako je taj sistem partokratija, rezultat ne može biti bolji ma koja partija došla na vlast, pa je otuda, sa stanovišta interesa građana i društva, potpuno svejedno koja će to biti; bar otkad je među mejnstrim strankama uspostavljen konsenzus po strateškim pitanjima Kosova i EU, a desni nacionalisti svedeni na marginu koja ih ne može ugroziti.
Svejedno je jer će performans bilo koje partije na vlasti uvek po građane biti loš, a takav će biti zato što su sve one okrenute isključivo sopstvenim, a ne njihovim interesima.
Otuda poziv dela intelektualne elite da se na martovskim izborima, kao i na prethodnim, strateški glasa za Demokratsku stranku kako bi se kaznila aktulena vlada zato što nije sprovodila reforme ima zapravo veoma ograničen domet.
Tehnički, personalno i partijski tako se može smeniti vladajuća garnitura, ali u partokratskoj šemi koja opstaje, sve će i dalje biti isto: dobitnici ostaju partije, kako god se zvale i prezivale, a gubitnici građani i društvo.
To, međutim, dugoročno, ali ko bi znao, možda i mnogo kratkoročnije, nikako ne radi za demokratiju, naprotiv. Ma koliko puta Vučić ponovio – iako u sasvim drugom, BIH kontekstu, da rušenje nije rešenje, upravo suprotno je tačno: rešenje jeste rušenje. Partokratije.
Vladajuća Srpska napredna stranka izbacuje simulakrume o nekakvom ubrzanju reformi, a sama ih je zaustavila raspisujući izbore kako bi se dokopala apsolutne vlasti uz premijersko kormilo. Za samo dve godine ne samo da je izgazila obećanja o departizaciji nego je i uvećala, i to za nekoliko desetina hiljada, već monstruoznu brojku od 780 000 zaposlenih u javnom sektoru.
Za to vreme partijski patuljci predizborno se kače za voz SNS-a jer znaju da same ne bi prešle cenzus.
Na opozicionoj sceni, pri čemu je veliko pitanje hoće li neka od tamošnjih grupacija, Tadićev blok, recimo, nakon izbora zaista ostati opozicija ili će se i ona ponuditi Vučiću - nadrealna konfuzija i zbunjivanje birača.
Lider Nove stranke je, primerice, svog sadašnjeg partnera u koaliciji takoreći do juče opisivao kao bahatog monopolističkog tajkuna, a programski se kleo i u to da njegova stranka neće predizborno koalirati.
Istovremeno, što je vrhunac apsurda, liberali Čedomira Jovanovića koaliraju sa radikalnom islamskom zajednicom muftije Zukorlića.
Ovaj srpski izborni rolerkoster nikoga ne iznenađuje jer vlast na ovde nije posao kao i svaki drugi, ona je ovde život, egzistencija, vlast je ovde SVE.
Zato političari i neće da razmontiraju diktaturu partija koje su okupirale i državu i čitavo društvo. A čuđenje i bes zbog zahteva za departizaciju javnih preduzeća najneskrivenije je pre nekoliko dana izrazio predsednik čačanske skupštine Veljko Negovanović. To smo zabeležili, ali vredi podsetiti:
„Dosta više te priče „nestranačke ličnosti“... Ljudi, ‘ajde da ne idemo na izbore, ‘ajde da predsednika gradske skupštine biramo iz redova nestranačkih ličnosti! Ja ću se zalagati za ona preduzeća za koja su pojedini koalicioni partneri preuzeli odgovrnost, da se pitaju i oko izbora kandidata za direktora, odnosno za imenovanje direktora. Ta je situacija jasna!“, kaže Negovanović.
Civilna arena
Partokratskoj državi je, kaže za Radio Slobodna Evropa Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, znatno doprineo i proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom, kao i odbijanje partija da državu i institucije postave tako da ograniče partijsku samovolju.
“Mi imamo partokratski sistem, izrazito partijsku državu, partije koje su sklone da i sa veoma niskim stepenom poverenja dobijenim na izborima vrše snažan upliv i zaposedaju ne samo političko nego sva polja – polje javne uprave, medija, kulture, čak i sporta. Da ironija bude veća, naše partije nisu dorasle tome. One se, listom, sve do jedne, za ove dve i po decenije nisu konstituisale u dobro uređene političke stranke. Vi imate, praktično, lidera, krug najbližih saradnika oličenih u potpredsednicima i možda sledeći ešalon u smislu nekakvog izvršnog tela – i tu se priča završava. Dakle, takve stranke izbegavaju da urade prave reforme - u zakonodavnoj sferi, u uređivanju osnovnih političkih institucija, u delovanju ministarstava, u ponašanju vlade, i u odnosu prema pravosudnim organima. Dok tu ne dobijemo uređena pravila i njihovo sprovođenje od strane aktera na vlasti, imaćemo ovakvu situaciju”, ocenjuje Jovanović i dodaje da je još jedan element izuzetno bitan da bi se stvari promenile - da se osnaži i civilna arena.
“Civilna arena bez medija ostavlja političare u ovakvom lošem stanju u suštini bez kontrole ili se ta kontrola svodi na nekakav eksces, gde će se preko tabloida nešto do krajnjih mera satanizovati ili će se, naprotiv, do krajnjih mera glorifikovati nešto što je redovna državna aktivnost i što zaista ne bi na takav način trebalo da se predstavlja. A ako ne budemo izgradili civilnu arenu i ako ne budemo promenili ovaj institucionalni aranžman, partije će nastaviti ovako da deluju”, ukazuje Jovanović.
Partokratska građevina može se razmontirati jedino pod pritiskom javnosti, građana, birača, kaže sociolog Srećko Mihajlović, ali i upire prstom na nedovoljno odgovornu intelektualnu elitu Srbije.
“Ako mi imamo takve kreatore javnog mnenja koji, evo, pogledajte sadašnju u izbornu kampanu, uglavnom podržavaju poltičke stranke sa politikom čiji smo bili svedoci, onda je zaista pitanje da li čovek ima ikakvog razloga da bude optimista. Dakle, veliku društvenu odgovornost snose intelektualci, koji su u ukupnom odnosu prema politici veoma podeljeni – počev od onih koji su se totalno povukli, preko partijskih intelektualaca, javnih i tajnih, koji ovako ili onako rade za svoje partije, lažu i mažu u korist svojih partija; potom imate grupu koju bih nazvao intelektualnim mangupima, koji su jedino motivisani svojom promocijom, bez obzira na ishod toga što čine – oni su spremni danas da govore jedno, sutra drugo, poriču ono što su rekli juče i menjaju ideologeme kao što se menja košulja; i imate jednu malu grupu intelektualaca koja pokušava onoliko koliko može i koliko postojeći mediji dozvoljavaju, da kaže kritičku reč o svemu što se kod nas dešava“, kaže Mihajlović i naglašava da je jedini izlaz iz ovog nakaradnog sistema, uslov svih uslova, stvaranje jakih institucija, departizacija i borba protiv političkog voluntarizma.
U sistemu koji se ne menja, ne može se očekivati rezultat koji se menja. Ako je taj sistem partokratija, rezultat ne može biti bolji ma koja partija došla na vlast, pa je otuda, sa stanovišta interesa građana i društva, potpuno svejedno koja će to biti; bar otkad je među mejnstrim strankama uspostavljen konsenzus po strateškim pitanjima Kosova i EU, a desni nacionalisti svedeni na marginu koja ih ne može ugroziti.
Svejedno je jer će performans bilo koje partije na vlasti uvek po građane biti loš, a takav će biti zato što su sve one okrenute isključivo sopstvenim, a ne njihovim interesima.
Otuda poziv dela intelektualne elite da se na martovskim izborima, kao i na prethodnim, strateški glasa za Demokratsku stranku kako bi se kaznila aktulena vlada zato što nije sprovodila reforme ima zapravo veoma ograničen domet.
Tehnički, personalno i partijski tako se može smeniti vladajuća garnitura, ali u partokratskoj šemi koja opstaje, sve će i dalje biti isto: dobitnici ostaju partije, kako god se zvale i prezivale, a gubitnici građani i društvo.
To, međutim, dugoročno, ali ko bi znao, možda i mnogo kratkoročnije, nikako ne radi za demokratiju, naprotiv. Ma koliko puta Vučić ponovio – iako u sasvim drugom, BIH kontekstu, da rušenje nije rešenje, upravo suprotno je tačno: rešenje jeste rušenje. Partokratije.
