Ustavni sud Srbije odbio je žalbu članova porodica 16 državljana Srbije bošnjačke nacionalnosti iz sela Sjeverin kod Priboja, koje su 22. oktobra 1992. godine ubili pripadnici paravojne formacije Milana Lukića „Osvetnici“. Srbija je ovom odlukom pokazala da odbija priznavanje odgovornosti za ovaj zločin i stavila tačku na zahteve članova ubijenih da im se isplati odšteta. Fond za humanitarno pravo pravdu će potražiti kod Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Sećanja porodica žrtava još uvek su sveža.
„Odlično se sjećam svakog trenutka tog dana“, započinje priču Omer Hodžić kada je kao desetogodišnji dečak saznao da je među izvedenim iz autobusa, bio i njegov otac Medo.
„Bio je četvrtak, padala je kiša i meni je tog dana bio rođendan. Došao je dječak koji je preživeo otmicu i javio nam šta se desilo. Prvi momenat doživeli smo kao nešto što se dešavalo svakodnevno, u smislu legitimisanja, susreta sa policijom, vojskom... To nije za nas bilo ništa novo.
U početku smo očekivali da će doći do neke razmjene, da će ljude puštati, jer baš nizašta na svjetu nisu krivi. Kad čovjek živi poštenim načinom života, nema čega da se boji. Međutim, u teškim vremenima te vrjednosti se gube. Sve ove 23 godine, pomoći nismo imali ni sa koje strane. Društvo u globalu, počev od firmi gdje su ti ljudi radili, to je katastrofa. To je skandalozno“, priča Omer.
U početku je postojala nada da će se vratiti, kaže Dženana Šukić kojoj je ubijen otac Alija Mandal.
„Godine su prolazile i nema više nade. Jedino, da se nađu posmrtni ostaci, da se sahrani kako treba, da se obavi dženaza. Da i on i mi nađemo neki mir. I bar, da ta pravda bude zadovoljena.“
Omer Hodžić kaže da je nakon svega vrhunac sramna doluka Ustavnog suda Srbije.
„Porodice žrtava su ogorčene na pravdu, državni sistem. Nama, porodicama žrtava ne priznaju status civilnih žrtava rata. A žrtve su bili radnici koji su pošli na posao, da zarade koru hljeba, sebi i svojoj porodici. Imali su garancije države, imali su potvrde od države da mogu putovati. Da mogu bezbjedno raditi. Da su ljudi htjeli učestvovati u oružanim sukobima, oni bi dobrovoljno otišli u BiH, kao što su odlazili neki drugi. Ali, oni su se odlučili za život, za rad, za posao. I evo, kako se sve završilo.“
Odluka Ustavnog suda Srbije je konačna na nivou države u sudskom postupku, da se članovima ubijenih isplati odšteta. Ustavni sud je zauzeo isti stav kao i prvostepeni i drugostepeni sud, smatrajući da ne postoji veza države Srbije i zločina koji se dogodio, pojašnjava pravni analitičar u Fondu za humanitarno pravo Relja Radosavljević. Drugim rečima, kaže, da država Srbija nije imala obavezu da zaštiti osobe koje su otete i ubijene iako su građani Srbije.
„Nesporna je činjenica da su meštani Sjeverina oteti u Mioču, na teritoriji BiH. Međutim, problem odluke Ustavnog suda je što ceni samo tu činjenicu, da ne postoji formalna nadležnost Srbije na teritoriji druge međunarodno priznate države.“
Radosavljević navodi da u obzir nije uzeta obaveza državnih organa, da u slučaju kada postoje osnovane pretnje po život građana, po imovinu, preduzimanje mera zaštite.
„To je i bila obaveza po tadašnjem važećem Zakonu o unutrašnjim poslovima, naročito u periodu kada su postojala saznanja o sličnim zločinima koji su se dešavali u pograničnoj oblasti, koji su bili usmereni prema građanima bošnjačke nacionalnosti.“
Fond za humanitarno pravo, koji u sudskom postupku od početka zastupa porodice žrtava, nakon što su iscrpljeni svi pravni lekovi pred sudovima u Srbiji u ime članova porodica podneće predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Pripadnici srpske paravojne formacije “Osvetnici” kojom je komandovao Milan Lukić, 22. oktobra 1992 godine iz autobusa koji je saobraćao na relaciji Priboj – Pljevlja, u mestu Mioče, izveli su 16 građana bošnjačke nacionalosti, među kojima i jednu ženu.
Ovi meštani iz Sjeverine krenuli su u Priboj na posao preko teritorije BiH jer je to bio jedini put da se dođe u Priboj. Pripadnici paravojne formacije “Osvetnici” kamionom su ih odveli u Višegrad, u motel „Vilina vlas“ gde su ih psihički i fizički mučili i nakon toga ubili.
Za ovaj zločin, Okružni sud u Beogradu osudio je na po 20 godina zatvora Milana Lukića i Olivera Krsmanovića (obojicu u odsustvu), a Dragutina Dragićevića i Đorđa Ševića na po 15 godina zatvora. Lukić je, nakon što je uhapšen u Argentini, u Haškom tribunalu osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine u Višegradu.
Facebook Forum