Lekcije iz istorije koje se "uglavnom preskaču" i "jedva spominju", tako mladi iz Srbije opisuju stečeno znanje u školama o ratovima 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije.
Devetnaestogodišnja Kata iz Beograda je istakla da nju ova tema "ne zanima".
"Postoji deo mladih koji jeste zainteresovan za tu temu, ali postoji velika većina koja nije", smatra ona.
Istraživanje "Stavovi mladih u Srbiji o ratovima devedesetih", nevladine Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR), pokazuje da mladi u Srbiji znaju malo o ratovima 90-ih.
Da se ta tema obrađivala "malo" ili "nimalo" u školama, smatra tri četvrtine ispitanika, starosti između 18 i 30 godina.
Šta kažu mladi?
Dvadesetšestogodišnja Nevena rekla je za RSE da ni nju ova tema "ne zanima".
"Prvenstveno zato što nemam tu kulturu političkih razgovora u kući. Mene nikad nije interesovala politika za razliku od mojih vršnjaka koji se za to jako interesuju", rekla je Nevena.
Istakla je da se seća da se o tome učilo u školi, ali slabo.
"Više su se obrađivali Prvi i Drugi sprski ustanak (ustanci protiv osmanske vlasti u 19. veku), Prvi svetski rat, a devedesete vrlo površno", rekla je ona.
Dvadesetogodišnji Jovan smatra da se u školama uči o ratovima 90-ih, ali "ne objektivno".
"Mladi znaju samo ono što su im roditelji rekli, a to je verovatno dosta pristrasno. Interesantno je videti stvarne brojke, stvarne motive. Pouzdane informacije je uvek teško naći", istakao je Jovan.
Marija Vasić, profesorka sociologije u gimnaziji "Jovan Jovanović Zmaj" u Novom Sadu, ocenila je na predstavljanju istraživanja da mladi nisu nezainteresovani, već da im nije pruženo adekvatno znanje o ratovima 90-ih.
"Lekcije su stavljene na sam kraj knjige i ono što vidimo jeste da ih nastavnici izbegavaju, odnosno uvek pravdaju time da je kraj godine i da se nije stiglo", rekla je ona, dodajući da se mnogi nastavnici ne slažu sa onim što je napisano u udžbenicima.
Prema ranijim analizama RSE, istoričari iz bivših jugoslovenskih republika ukazivali su da je u istorijskim udžbenicima prisutan "državni narativ", u kojima su događaji predstavljeni jednostrano, a kao alternativu ponudili su multiperspektivne istorijske čitanke, u kojima bi se isti događaji predstavili iz više uglova.
Anja Zloporubović iz Inicijative za ljudska prava istakla je da se izbegavanjem razgovora o ratovima 90-ih kod mladih stvara svojevrsni strah.
"Mladi ne smeju da pitaju starije, ne smeju da pitaju profesore, ne smeju da pitaju bilo koga o tim temama, jer ili će dobiti jednostran odgovor, vrlo subjektivan, ili ga neće dobiti uopšte. Tu imamo taj trenutak gde taj strah izaziva neznanje, a onda to neznanje kasnije izaziva mržnju i sve ostalo što ide uz to", istakla je Zloporubović za RSE.
Profesorka Marija Vasić je naglasila da treba pronaći način da se pristupi mladima, kako bi im se sadržaj bolje približio.
"Naravno, pre svega toga moramo da imamo neku kulturu sećanja i suočavanja, da vidimo šta je istina, ko je radio šta, u čije ime, da li smo mi krivci ili smo mi odgovorni ako ćutimo i ako ne reagujemo, i tek onda krenuti u neke procese pomirenja", istakla je Vasić.
Vasić je ocenila da celo društvo mora da prođe kroz "potpuno redefinisanje tih stvari".
"Ali to se radi preko kulturnog konsenzusa, preko usvajanja vrednosti, preko institucionalnog otklona i to je jedan dug i težak proces", dodala je ona za RSE.
Kako je naglasila, najpre se treba baviti priznavanjem pojedinačnih zločina, ali i uklanjanjem osoba koje su osuđene za ratne zločine iz javnog prostora.
"Neophodno je institucionalno lustriranje takvih osoba, kako se ne bi osuđeni ratni zločinci uključivali na javne časove, obraćali se deci, kao što smo imali slučaj kod nas ove godine, da ne bi izdavali knjige i javno promovisali na sajmu knjiga, gde mladi idu da se slikaju sa njima, učestovali u političkim kampanjama, učestovali u raznim reklamnim sadržajima", podseća Vasić.
Primera radi, nekadašnji general Vojske Jugoslavije, Nebojša Pavković, koji je osuđen za ratne zločine na Kosovu tokom 1998-99, uključio se maja ove godine u program časa osnovne škole "Đura Jakšić" u Kaću u Vojvodini, putem video-linka iz zatvora u Finskoj gde služi kaznu.
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, kao i prethodnih godina, knjige je promovisao Vojislav Šešelj, lider ultradesničarske Srpske radikalne stranke (SRS) i osuđenik za ratni zločin u vojvođanskom selu Hrtkovci 1992.
Radikali su na ovogodišnjim beogradskim i lokalnim izborima 17. decembra najavili koaliciju sa vladajućom Srpskom naprednom strankom.
Istraživanje "Stavovi mladih u Srbiji o ratovima devedesetih" pokazuje da kada je reč o poverenju u Haški tribunal, pred kojim se za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije sudilo odgovornima na svim zaraćenim stranama, skoro 41 odsto ispitanika smatra da je glavna svrha tog suda "da svali krivicu za ratne zločine na Srbe".
Iako je Srbija sarađivala sa Haškim tribunalom i izručila optuženike za ratni zločin koji su se skrivali na njenoj teritoriji, predstavnici vlasti u svojim izjavama do danas nisu prihvatili presude i odgovornost srpskog rukovodstva za ratne zločine, i negira se umešanost države u događaje iz 90-ih.
Pored policijskog i vojnog rukovodstva, pred tribunalom u Hagu za ratne zločine se sudilo nekadašnjem predsedniku Savezne Republike Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, koji je umro 2006. u pritvoru, ne dočekavši presudu.
Socijalistička partija Srbije, koju je predvodio Milošević, i danas je deo vlasti u Srbiji.
Jednostrano informisanje o ratovima 90-ih
Autor istraživanja Rodoljub Jovanović rekao je da mladi u Srbiji najviše znaju o događajima koji su ugrozili srpsku etničku grupu.
"Njihovi stavovi baziraju se manje na znanju, a više na osećanjima", rekao je Jovanović.
Kao najveće zločine iz ratova 90-ih, mladi su naveli operacije hrvatske vojske i policije "Oluja" i "Bljesak" 1995, kojima je Hrvatska povratila kontrolu nad samoproglašenom Republikom Srpskom Krajinom.
"Oluju" Hrvatska doživljava kao svoju odlučujuću pobedu u Domovinskom ratu 1991-95, a Srbija obeležava kao etničko čišćenje Srba iz Hrvatske.
Zavisno od izvora, procene broja Srba koji su napustili Hrvatsku tokom "Oluje" kreću se od 130.000 do 300.000.
Ispitanici su kao ključne događaje iz 90-ih naveli i NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine.
NATO bombardovanje SR Jugoslavije pokrenuto je 24. marta 1999. nakon brojnih izveštaja o kršenju ljudskih prava i nasilja koje su srpska vojska i policija vršile nad albanskim stanovništvom.
Bombardovanje je okončano potpisivanjem tzv. Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. Usledilo je povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova.
U NATO bombardovanju poginulo je 756 ljudi, i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga, podaci su nevladinih Fondova za humanitarno pravo u Srbiji i na Kosovu.
Država, međutim, nikad nije sastavila poimenični spisak žrtava, pa je broj stradalih često predmet manipulacije od strane predstavnika vlasti.
Nešto manje od pet odsto anketiranih u istraživanju Inicijative mladih za ljudska prava je kao najveći zločin iz 90-ih izdvojilo Srebrenicu.
U Srebrenici, u Bosni i Hercegovini, 1995. počinjen je genocid, u kojem su snage vojske i policije Republike Srpske ubile više od 8.000 Bošnjaka.
Vlasti u Srbiji, uprkos presudama međunarodnih sudova, ne priznaju da je u Srebrenici počinjen genocid.
Do jednostranih stavova dolazi, jer se u Srbiji komemoracijama obeležavaju samo zločini u kojima su stradali Srbi, ali ne i oni koji su počinjeni nad drugim stanovništvom, smatra profesorka Marija Vasić.
"Na primer Srebrenica je jedna od najškakljivijih tabu tema u Srbiji, u kojoj malo ko sme da kaže šta je presuda međunarodnog suda. Jako malo ljudi sme da prevali preko jezika da je presuda genocid, a ne samo ratni zločin", naglasila je Vasić.
Ona je dodala da se u samim udžbenicima spekuliše kada je reč o broju žrtava.
"Zapravo se ne spominju prave žrtve i brojčano stanje. Mada uopšte o brojčanim žrtvama ne treba pričati, treba pričati o činjenicama, o uzrocima i posledicama", istakla je Marija Vasić.
Kako se odobravaju udžbenici?
Postupak odobravanja istorijskih udžbenika, kao i svih drugih, regulisan je Zakonom o udžbenicima.
Prvo se donosi nastavni plan za određeni predmet. Donosi ga država, a ne izdavači.
Izdavači pišu udžbenike po usvojenom planu, a stručnu ocenu daje Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.
Ako udžbenik ispuni sve kriterijume, postupak se završava rešenjem Ministarstva prosvete da se udžbenik stavlja u upotrebu.
Nakon toga, škole iz kataloga ministarstva biraju koje će udžbenike koristiti.
Facebook Forum