Esperanto je živ - poručuju esperantisti iz Subotice, na krajnjem severu Srbije, a jedan od njih, da bi se bolje razumeli, počeće razgovor sa: "Bonan tagon karaj aŭskultantoj Radio Libera Europo" (Dobar dan dragi slušaoci Radija Slobodna Evropa).
"Samo zato što nema informacija o tome, ne znači da esperanto ne postoji i da nema nikakvih aktivnosti na tom planu. Postoje čak veoma žive aktivnosti - na stotine i hiljade udruženja na svim kontinentima koja se bave esperantom, na stotine časopisa, internet stranica, radio stanica, pa čak i TV – koju mi na žalost ne možemo gledati jer je u Australiji", navodi Đorđe Dragojlović, predsednik subotičkog Društva esperantista "Tibor Sekelj".
Da ideja univerzalnog jezika nije samo modni trend, koji je vladao pre više od jednog veka, pokazuje i to što je interesovanje za učenje i dalje živo na svim meridijanima, kao i komunikacija na njemu, navodi sagovornik Radija Slobodna Evropa (RSE).
Prema neki procenama, zajednica esperantista broji od nekoliko stotina hiljada do nekoliko miliona govornika, a to svakako govori da nije reč o zanemarljivoj pojavi. Ona je živa već 130 godina koliko nas deli od pojavljivanja prvog udžbenika esperanta, objavljenog 1887. godine, od poljskog lekara Ludviga Zamenhofa.
On se smatra tvorcem esperanta, jezika na kome se danas daleko lakše komunicira zahvaljujući internetu, gde postoji i Google pretraživač na esperantu, kao i mnogi online kursevi za učenje, a takođe i mogućnost digitalnog prevođenja.
Zamenhofova knjiga je inače bila potpisana sa "dr Esperanto", u prevodu, "Lekar koji se nada", te je otuda i nastao naziv jezika.
Njegovu strukturu čine reči uglavnom iz romanskih i germanskih jezika, dok je fonologija preuzeta iz slovenskih.
Smatra se jednim od najjednostavnijih jezika na svetu, čije je učenje znatno brže i lakše nego učenje većine drugih tradicionalnih jezika.
Na prostorima Zapadnog Balkana pristalice ovog univerzalnog jezika pojavljuju se u prvim godinama 20. veka, a ubrzo nastaju udruženja, društva i pokreti.
U vreme bivše Jugoslavije postojala su brojna udruženje, kao i državna podrška učenju ovog jezika. Povodom stogodišnjice postojanja esperanta objavljena je čak i poštanska marka posvećena tom jubileju.
Na markama se esperanto našao i u mnogim drugim zemljama, poput Kube i Belgije. Danas ovaj jezik ima i svoju zastavu i himnu.
"Pre velikih promena u celoj istočnoj Evropi postojala su brojna udruženja, kao i zvanična podrška esperanto pokretu. Danas su mnoga ta udruženja ugašena zbog nedostatka novca, ali interesovanje za esperanto i dalje postoji. Naravno, ono je u drugim zemljama i na drugim kontinentima mnogo masovnije, postoje ozbiljna izučavanja jezika, studije pisane na esperantu, brojna stručna literatura i stalne konferencije i susreti esperantista", navodi Dragojlović.
Esperanto je zvanični jezik komunikacije nekih nevladinih organizacija, ali se on izučava na nekim univerzitetima, kao što je slučaj u Poznanju u Poljskoj, gde postoje interlingvističke studije čija se nastava odvija na esperantu.
Krovno udruženje esperantista je Svetski savez, koji održava godišnje konferencije širom sveta, a paralelno postoje i svetski kongresi omladine i dece esperantista, istovremeno kada i manifestacije za odrasle, kaže Aranka Laslo, sekretar subotičkog Društva esperantista.
Ona je profesorica informatike u Politehničkoj školi u tom gradu na oko 190 kilometara severno od Beograda. Vrlo je aktivna na međunarodnim konferencijama i susretima esperantista. Spada u dobre poznavaoce ovog jezika, s obzirom da ga je počela učiti još u osnovnoj školi.
U Politehničkoj školi u Subotici vodi sekciju za esperanto, a do sada su učestvovali u nekoliko međunarodnih projekta, vezanih za esperanto. Povezani su sa školom u San Paolu (Brazil), kao i esperantistima iz Afrike.
"Esperantisti su poseban svet. Kada se nađete u društvu gde su ljudi iz svih krajeva planete i shvatite da sa njima možete bez problema komunicirati, to je izuzetan doživljaj. Ovaj jezik u stvari pruža osećaj jednakosti jer ne pripada nikome posebno, on je svačiji", kaže Laslo.
Ipak, ima o onih kojima esperanto na neki način više pripada – to su osobe kojima je ovaj jezik maternji.
Procenjuje da onih koji su prvu reč izgovorili na upravo na esperantu čak oko par hiljada. To su ljudi iz mešovitih brakova, čiji su roditelji kao jezik komunikacije u porodici koristili esperanto i to preneli na svoju decu.
'Ravnopravniji jezici'
Esperanto, ipak, ne poseduje nacionalnost što i stvara osećaj jednakosti među njegovim govornicima. Lakoća učenja i jednostavnost esperanta, kao i njegova etnička neutralnost jesu njegovi glavni atributi, zbog čega i privlači prevashodno obrazovaniji sloj, ljude slobodnog duha i otvorene za različitosti.
Te osobine ovog univerzalnog jezika inspirisale su i ideju da se Esperanto kandiduje za zvaničan jezik Evropske unije.
Februara 2013. godine pokrenuta je i takozvana Avaz peticija za usvajanje esperanta kao jednog od zvaničnih jezika EU.
"U Evropskoj uniji svi su jezici ravnopravni, ali su neki ravnopravniji. Iz tehničkih razloga nije moguće na svakom nivou koristiti i prevoditi sve postojeće jezike u ovoj zajednici. Zbog toga je i pokrenuta pomenuta inicijativa. Takvih inicijativa i pokušaja bilo je u stvari više, ali su one uglavnom bile neuspešne, jer je uvek nedostajala politička podrška tome", kaže Dragojlović.
Očito, i pored priličnog entuzijazma i truda onih koji su prigrlili esperanto kao "jezik nade za čovečanstvo", za mnoge je to ipak samo još jedna utopija.
Facebook Forum