"Da deo moje ličnosti nije ustajao da brani građansko dostojanstvo, da zauzme kritički stav prema postojećem društvu želeći da ga menja, da sam bio samo voajer, osećao bih se loše" - tako svoj politički angažman, kada je posle studentske pobune 1968. godine i proterivanja sa fakulteta sa grupom intelektualaca formirao Demokratsku stranku, objašnjava profesor Dragoljub Mićunović.
Da li je akademskom svetu mesto u politici ili bi oni trebalo da budu "svetionici" koji stvaraju mogućnost za političke preokrete, koju vrstu odgovornosti nose danas, a kakva je bila njihova uloga tokom ratova devedesetih? Ova pitanja je u javnosti otvorilo više intelektualaca kada su na društvenim mrežama objavili da se redovno okupljaju u Beogradu.
Uz potpis "Samoodbrana", mediji su poslednjih sedmica objavljivali fotografije grupe javnih ličnosti iz različitih akademskih oblasti. Za jednim stolom sede bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero, glumci Nikola Kojo i Rale Milenković, akademik Dušan Teodorović, sociolog Jovo Bakić, karakaturista Predrag Koraksić Koraks, režiser Želimir Žilnik, pisac Filip David, istoričarka Dubravka Stojanović.
Mada pobrojani za sada negiraju da imaju političke ambicije, pitanje pozicije intelektualaca u aktuelnim političkim prilikama obeleženim rastućim populizmom, ne samo u Srbiji, nemoguće je izbeći.
Disidenti i vlast
Profesor Dragoljub Mićunović bio je i najmlađi zatvorenik na Golom otoku, zatvoru za političke neistomišljenike uspostavljenom nakon što se Jugoslavija razišla sa Staljinovom Rusijom. Tu je zatvoren 1949. godine, a iza rešetaka je proveo dvadeset meseci.
Disident ostaje i posle zatvora. Nakon studentske pobune 1968. godine, zajedno sa grupom kolega, isteran je sa fakulteta. Dvadesetak godina kasnije postaje jedan je od osnivača Demokratske stranke. Priseća se decembra 1989. godine kada je grupa intelektualaca najavila formiranje prve stranke u vreme kada je to bilo još protivustavno.
"Bio sam u Nemačkoj kada je pao Berlinski zid. I onda sam došao i rekao, ljudi, hajde, pravimo sada partiju. Nema ko drugi. To je bila jedna grupa intelektualaca, manje više leve orijentacije. Trebalo je preuzeti rizik. Bilo je pitanje ko će da preuzme rizik. Onda su rekli, `pa dobro, ti imaš stradalnička iskustva, izvoli`. Rekao sam, u redu, rizikovaću. I tako je nastala Demokratska stranka 3. februara 1990. godine", opisuje Mićunović kako se stvarala opoziciona stranka u vreme kada je na snazi još bio jednopartijski sistem.
Mnogo godina kasnije, nakon ratova, u novostvorenoj državi Hrvatskoj, istoričar Dragan Markovina takođe gubi posao na fakultetu, nakon što se suprotstavio ideji da se u Splitu podigne spomenik Franji Tuđmanu (prvom predsedniku države Hrvatske nakon raspada Jugoslavije). Pre tri godine i on odlučuje da osnuje svoju partiju, "Novu ljevicu".
"Moj intimni poriv je bio što ne postoji apsolutno niko u političkom javnom prostoru ko reprezentira makar približno ono što ja osjećam, zagovaram i što mislim da bi bilo valjano. Činjenica da nas niko nije reprezentirao, a da je situacija u društvu postajala sve gora i gora, naterala je tu grupu ljudi da napravi stranku. Tad sam shvatio da mi je puno bitnije, s pozicije koja nije baš nevidljiva i beznačajna, izreći stvari koje neko ko se boji reći, ili ne može, ili ne može doći do javnosti, nego uživati neku egzistencijalnu sigurnost i neki malograđanski život, koji sam mogao imati glatko na sveučilištu, da sam se odlučio na to", kaže Markovina.
Istoričarka Branka Prpa, autorka nedavno objavljene knjige "Intelektualci i Jugoslavija 1918-1929" kaže da se intelektualci angažuju kada su društvo i država u krizi. Tako je bilo na prostoru buduće Jugoslavije u 19. i početkom 20. veka. Jugoslaviju su osmislili i stvarali intelektualci.
"Od Jovana Cvijića, Milana Grola, Ljube Stojanovića i svih tih velikih imena srpske nauke i kulture. To se isto dešava i u drugoj polovini 20. veka (kada se stvarao komunistički pokret i socijalistička Jugoslavija prim.nov.). Imamo celu grupu nadrealista od Koče Popovića (filozof, pesnik, španski borac, kasnije ministar inostranih poslova) do Marka Ristića (pesnik, esejista, književni kritičar). Cela ta grupacija je vrlo angažovana u stvaranju jedne nove države, na novim osnovama", priča Prpa.
Ona dodaje da ne misli da je mesto intelektualaca u politici.
"Znate, oni mogu biti samo svetionici, da citiram tezu Karla Manhajma o ’slobodnolebdećoj inteligenciji’. Oni poseju ideje, seju tlo, obrazuju narod, njihova funkcija je prosvetiteljska i onda stvaraju mogućnost za političke preokrete. Tragična je pozicija intelektualaca koji hoće da u politici deluju na moralno angažovan način, a na kraju budu iskorišćeni od političara", smatra Prpa.
Propuštena prilika
Ako su intelektualci stvarali Jugoslaviju, kakva je njihova uloga bila u njenom rasturanju?
Dragan Markovina smatra da su intelektualci propustili zlatno doba osamdesetih, pa čak i devedesetih.
"Tada je riječ tih ljudi nešto značila. Oni su imali mobilizacijski kapacitet da pokrenu puno stvari. Na žalost, oni su ga uglavnom pokretali u negativnom smislu. Gro nacionalne inteligencije ovih naroda je zdušno podržavao nacionalističke projekte. Jako mali broj tih ljudi je digao glas protiv. Međutim, oni koji su digli, zaista su bili uzor mnogim budućim generacijama, pa i meni. Da nije bilo časopisa `Feral tribune` u Splitu na kojem sam odrastao u srednjoj školi, ne znam kako bih podnio te devedesete. Da nije bilo Nikole Viskovića (profesor Pravnog fakulteta u Splitu prim.nov.) i još par takvih ljudi, vrlo teško bih imao na koga se osloniti".
Branka Prpa kaže da su u Srbiji sa jedne strane bili intelektualci koji su podržali Slobodana Miloševića i priklonili se njegovom nacionalističkom projektu, ali sa druge je postojao Beogradski krug nezavisnih intelektualaca "sa jasnom antiratnom politikom koja deluje odmah i nastavlja delovanje kroz razne druge vidove spontanog organizovanja".
Kako se danas ponašaju umni ljudi u novim državama na Balkanu, koje teško izlaze iz vrednosnog okvira iz devedesetih?
"Mislim da je najveći problem ovih krajeva što se ljudi koji imaju što reći, imaju kapacitete, uklanjaju iz političkog života. Jasno mi je zašto, jer je to nešto što iziskuje živce, novac, iscrpljivanje na raznim pitanjima. Ali, mislim da bez toga nema nikakve promene. Može ovako ići zauvijek. Onda će samo mediokriteti biti u politici i takva će i biti politika", kaže Dragan Markovina.
Čim se videlo da je politika i rizična, kaže Dragoljub Mićunović, mnogi intelektualci su se povukli, govoreći da se oni ne bave politikom, da su politički neutralni.
"Jednom sam ih nazvao voajerima, mnogi su se od njih naljutili. To je dosta ugodna pozicija. Nema odgovornosti, a zadržava se kritička samostalnost", ne bez gorčine, primećuje Mićunović.
"Neki su kao Don Kihoti, poput Naoma Čomskog u Americi (lingvista, filozof i pisac) i da ne nabrajam, ima dosta takvih ljudi i u Evropi i u Americi koji hrabro iznose svoj etički stav, ali to dopire do jako malog broja ljudi", kaže sagovornik za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Mićunović: Lošije bih se osećao da nisam učestvovao
Profesor Mićunović je delio burni stranački život, izlazio iz partije i vraćao joj se. Da li je iskustvo u politici opravdalo njegovu davnu odluku da se upustiti u političku arenu, pa šta bude, ili, kako je rekao, odlučivši se za osnivanje prve opozicione partije u Srbiji "Hik Rodus, Hik salta". (Evo vam sad, pokažite se!)
I dan danas, čini se, da je u dilemi. Kaže da mu je, sa jedne strane, žao izgubljenog vremena koje je proveo u politici i da bi možda mogao da bude zadovoljniji rezultatima svoga rada da se bavio isključio naukom. Ali, kako dodaje, tada ne bi bio zadovoljan.
"Jedan deo moje ličnosti koji je ustajao da brani građansko dostojanstvo, da zauzme kritički stav prema postojećem društvu, želeći da ih menja, da se neke granice slobode i dostojanstva proširuju, da u tome nisam učestvovao, da sam bio samo voajer, osećao bih se loše", kaže danas Mićunović.
Facebook Forum