"Generalni štrajk" je parola koja se sve češće i glasnije čuje na protestima studenata koji dva meseca blokiraju fakultete širom Srbije.
Hiljade ljudi skandiralo ju je 20. januara na zajedničkom skupu dela prosvetnih radnika i studenata u centru Beograda.
U sredu su akademci u blokadi uputili zvanični poziv građanima da 24. januara stupe u "opštu građansku neposlušnost", koja uključuje potpunu obustavu rada i neučestvovanje u tržišnim transakcijama čitavog dana.
Kolektivi u pojedinim školama u Srbiji od 20. januara su u štrajku kojim traže bolje uslove rada, ali i ispunjenje zahteva studenata koji blokadama traže krivičnu i političku odgovornost za smrt 15 osoba u padu nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra.
Pravnici ukazuju da je postojeći Zakon o štrajku neprecizan u definisanju generalnog štrajka, kao i da nije usklađen sa međunarodnim standardima.
Šta je generalni štrajk?
Zakon o štrajku usvojen je 1996. godine, u vreme Savezne Republike Jugoslavije. Ovaj akt navodi da se pod štrajkom podrazumeva "prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada".
Suština pojma generalnog štrajka je da se ne odnosi na jednog poslodavca i jednu delatnost, već se poziva ceo radni svet u zemlji da prestane sa radomMario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda
Prema ovom zakonu, štrajk se može organizovati u preduzeću ili drugom pravnom licu, odnosno u njihovom delu ili kod poslodavca, kao i u određenoj grani i delatnosti, ili kao generalni štrajk.
"Odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata. Odluka o stupanju u štrajk zaposlenih u grani ili delatnosti ili u generalni štrajk dostavlja se nadležnom organu odgovarajućeg udruženja poslodavaca, osnivaču i nadležnom državnom organu", kaže Zakon o štrajku.
I to su sve odredbe u kojima se pominje generalni štrajk.
"Taj zakon je star skoro 30 godina i nije se novelirao u skladu sa novim međunarodnim standardima. Tako je i generalni štrajk ostao nedorečen", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda.
U teoriji radnog prava se, kako objašnjava Reljanović, pod generalnim štrajkom podrazumeva obustava rada u različitim delatnostima i industrijama, u javnom i privatnom sektoru, s ciljem da se ukaže na nezadovoljstvo određenim politikama, zakonskim rešenjima, praksama i tome slično.
"Dakle, suština pojma generalnog štrajka je da se ne odnosi na jednog poslodavca i jednu delatnost, već se poziva ceo radni svet u zemlji da prestane sa radom. Naš Zakon o štrajku prevshodno reguliše štrajk kod pojedinačnog poslodavca. To je njegova velika mana", kaže Reljanović.
U nedorečenostima zakona koji bi trebalo da reguliše ovu oblast skrivaju se brojna pitanja. Jedno od njih tiče se toga ko je ovlašćen da donese odluku o stupanju u generalni štrajk.
"Zakon kaže da odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata, ali se ne kaže kog sindikata, da li se misli na reprezentativne sindikate, kao ni šta se dešava ako postoji više reprezentativnih sindikata i da li oni moraju da delaju zajedno ili svaki od njih pojedinačno može da pozove na generalni štrajk", kaže Mario Reljanović.
Posebno je nejasno, dodaje sagovornik RSE, šta se dešava ako nema poziva sindikata na generalni štrajk, već on proističe iz nekog šireg društvenog pokreta, kao što je slučaj u Srbiji trenutno.
Ko poziva na štrajk?
Studenti u blokadi pozvali su u sredu građane Srbije na totalnu obustavu svih aktivnosti 24. januara. Kako su naveli u saopštenju objavljenom na zvaničnoj Instagram stranici, ideja je da građani tog dana ne odu na posao, kao i da poslodavci daju "slobodan dan zaposlenima, otkažu sve zakazane sastanke i obaveste klijente o razlozima zašto ne rade tog dana".
Zaposlenima koji se plaše reakcije poslodavca studenti su poručili da "uzmu slobodan dan, otvore bolovanje ili doniraju krv".
Akademci su pozvali građane da u petak zaobiđu restorane, prodavnice i sva druga mesta na kojima se obavljaju finansijske transakcije.
"Nemoj da ideš u prodavnice, markete, tržne centre, bioskope i pozorišta. Petak je - ali, ne idi na žurke i svirke. Sve mora da stane", navodi se u objavi.
Studenti u blokadi, podsetimo, zahtevaju objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu sa koje se obrušila nadstrešnica, odbacivanje krivičnih prijava protiv studenata i građana koji su uhapšeni i privedeni na protestima, kao i obustava pokrenutih krivičnih postupaka.
Među zahtevima su i procesuiranje lica odgovornih za napad na studente i profesore kao i njihovo razrešenje ako se utvrdi da su na javnim funkcijama, kao i povećanje budžeta za visoko obrazovanje za 20 odsto.
Ovim zahtevima pridružio se i deo prosvetnih radnika koji su odbili da 20. januara počnu drugo polugodište. Oni ne prihvataju dogovor o povećanju plata koji su predstavnici četiri reprezentativna sindikata postigli sa Vladom Srbije ranije ovog meseca.
Prema podacima Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, koji nije učestvovao u pregovorima, u ponedeljak, 20. januara, 50 odsto škola širom Srbije je bilo u štrajku.
S druge strane, predstavnici vlasti su tvrdili da je 20 odsto škola bilo u štrajku prvog dana drugog polugodišta.
Trećeg dana u potpunoj obustavi rada je više osnovnih i srednjih škola u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Užicu i Čačku i drugim gradovima, ali nema preciznih podatka.
U potpunu obustavu rada 24. januara stupa i Republički odbor sindikata kulture, saopšteno je u sredu iz ovog sindikata. Taj sindikat će 23. januara obustaviti rad na jedan sat, dok će dan kasnije biti sproveden celodnevni štrajk.
"Solidarnost je osnov postojanja sindikata, a ovom Odlukom izražavamo svoju solidarnost sa svim učesnicima u svim štrajkovima", piše u zaključku ove Odluke.
Advokatska komora Srbije je 20. januara stupila u sedmodnevni štrajk u znak podrške studentskim blokadama i zahtevima akademaca.
Međutim, Viši sud u Beogradu poništio je istog dana tu odluku, a Komora je potom donela odluku o trodnevnoj obustavi rada.
'Zakonsko obesmišljavanje štrajka'
Osim što je nejasan u definisanju i regulisanju generalnog štrajka, Zakon o štrajku široko zahvata delatnosti koje moraju obezbediti minimum procesa rada.
Osim onih koje su ključne za svakodnevno funkcionisanje, poput zdravstva, policije, vatrogasne službe ili elektroprivrede, zakon u tu grupu ubraja i delatnosti koje, prema oceni Međunarodne organizacije rada, ne bi trebalo da imaju tu vrstu ograničenja.
"Naš Zakon o štrajku ne dozvoljava prosveti potpunu obustavu rada i to je u direktnoj suprotnosti sa međunarodnim standardima koje Međunarodna organizacija rada decenijama unazad gradi i redovno objavljuje", kaže Mario Reljanović, stručnjak za radno pravo.
Generalni štrajkovi u Evropi
Generalni štrajk kao vid građanske i društvene borbe organizovan je u mnogim evropskim državama u skorijoj prošlosti.
U novembru 2024. godine generalni štrajk organizovan je u Grčkoj i Italiji. Brodovi su zaustavljeni u lukama, javni saobraćaj bio je u zastoju, a lekari, nastavnici, građevinari i transportni radnici marširali su gradovima tražeći bolje plate i životni standard.
U septembru iste godine je u Španiji više od 200 sindikata i nevladinih organizacija prekinulo svoj rad na jedan dan protiveći se, kako su naveli, "genocidu nad okupiranom Palestinom". Protest se iz Madrida proširio na još nekoliko gradova u državi.
Pored toga i Francuska je tokom 2023. imala nekoliko generalnih štrajkova i to zbog namere predsednika Emanuela Makrona da reformiše penzioni sistem.
Ovaj vid građanske neposlušnosti nije stran ni zemljama poput Portugala (2011), Rumunije (2023), Nemačke (2023), kao ni zemljama van evropskog kontinenta poput Hondurasa, Alžira (2011) i Tunisa (2022).
Prema njegovim rečima, ne postoji racionalno obrazloženje zbog čega bi delatnosti poput prosvete ili medija zahtevale da u generalnom štrajku imaju minimum radnog procesa.
"To ne samo što otežava organizaciju štrajka, već obesmišljava štrajk. Suština štrajka je da se izrazi nezadovoljstvo određenim stanjem – bez obzira da li je u pitanju politika, praksa ili zakon – i da se izvrši pritisak na poslodavca ili državu da se to stanje promeni. U slučaju nametanja minimuma procesa rada u mnogim delatnostima, to se otupljuje", kaže Reljanović.
Rešenje se, dodaje sagovornik RSE, može tražiti u direktnim primenama međunarodnih normi, što propisuje i Ustav Srbije. Kako objašnjava Reljanović, najviši pravni akt kaže da potvrđeni međunarodni ugovori imaju veću snagu od zakona i da svi zakoni moraju da budu u saglasnosti sa međunarodnim instrumentima.
On podseća da je Srbija 2001. godine pristupila Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji propisuje pravo na štrajk u skladu sa međunarodnim standardima rada.
"Ti standardi su razvijeni od strane Međunarodne organizacije rada koja je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, i tu imamo jasnu sliku o tome kako izgleda pravo na štrajk. Ako pratimo Ustav, taj Zakon o potvrđivanju Međunarodnog pakta ima veću snagu od Zakona o štrajku i može direktno da se primeni u situaciji kada je Zakon o štrajku suprotan rešenjima koja proističu iz tumačenja Međunarodnog pakta", zaključuje Reljanović.
