Evropski sud za ljudska prava u Strazburu biće sledeća adresa na koju će se obratiti Safet Demiri iz Sijarinske Banje na jugu Srbije.
On tvrdi da su mu vlasti ove zemlje nepravedno pasivizovale adresu u ovom selu u opštini Medveđa još 2019. godine.
Pet godina se obraćao različitim sudskim instancama u Srbiji, dok mu Ustavni sud zemlje nije odbacio žalbu sredinom ovog meseca.
Njegov slučaj izazvao je reakcije vlasti na Kosovu, ali i u Evropskoj uniji.
Pasivizacija adresa u Srbiji
Pasivizacija adresa, što podrazumeva brisanje građana sa adresa na kojima su bili registrovani, zakonski je regulisana u Srbiji od 2011. godine.
Na osnovu ovog zakona, policija obavlja tri provere kako bi utvrdila da li stanovnik živi na registrovanoj adresi.
Ako ga ne pronađu na toj adresi, ona se pasivizuje.
Pasivizacija rezultira gubitkom srpskog državljanstva, a samim tim i svih građanskih prava, uključujući pravo glasa, posedovanje imovine, zdravstveno osiguranje, penziju i mogućnost zaposlenja.
Većina Albanaca koji žive u opštinama na jugu Srbije – Preševo, Bujanovac i Medveđa, poznatim kao Preševska dolina – godinama se žali na pasivizaciju adresa.
Ovo pitanje pomenuto je i u ovogodišnjem Izveštaju o napretku Srbije, koji je izradila EU, kao i u izveštaju Stejt departmenta o ljudskim pravima u Srbiji za 2023. godinu.
Slučaj Safeta Demirija
"Ja sam domaći stanovnik. Nisam došao kao turista", kaže Demiri za Radio Slobodna Evropa.
On objašnjava da godinama živi i radi između Austrije i Srbije.
U Medveđi, gde mu žive roditelji, kaže da ima registrovanu telekomunikacionu kompaniju, dok u Beču radi u građevinarstvu.
Njegova adresa u rodnom mestu pasivizovana je od 2019. godine.
"Oni [vlasti] su samo rekli da ne stanujem tamo. Nisu proverili moje dokumente, da imam imovinu, zemlju tamo, da sam tamo rođen", ističe 46-godišnjak.
Navodi da ima dokaze koji pokazuju da je na dan kada su srpske vlasti tvrdile da su posetile njegovu adresu i nisu ga našle, bio u policijskoj stanici gde je preuzimao jedan dokument.
Tvrdi da je ubeđen da vlasti nisu posetile njegovu adresu, kako je predviđeno zakonom.
"Celu zgradu pokrivaju kamere. Moji roditelji su tamo i žive 24 sata dnevno. Niko nije dolazio", tvrdi Demiri.
Obraćao se nekoliko sudova u Srbiji, koji su odbacili njegovu žalbu uz obrazloženje da živi u inostranstvu.
Dana 14. novembra, Ustavni sud Srbije – poslednja instanca kojoj se obratio – takođe je odbacio njegov zahtev za utvrđivanje činjenica.
Veruje se da Demirijevu sudbinu deli i na hiljade drugih ljudi koji žive u opštinama sa većinskim albanskim stanovništvom u Srbiji.
Tokom ove godine, nekoliko puta su protestovali protiv pasivizacije adresa, za priznavanje diploma sa Kosova, za integraciju u državne institucije Srbije i drugo.
Na pitanje novinara kako komentariše ovo nezadovoljstvo, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da "niko njih ne tuče, ne uznemirava, niti bilo šta drugo. Srbija je demokratska država i nastavićemo da se tako ponašamo".
Demiri kaže da će sledeća adresa na koju će se obratiti biti Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.
To potvrđuje za Radio Slobodna Evropa i njegov advokat Aleksandar Olenik.
"Podnećemo [žalbu] u naredna dva meseca. Moja kancelarija će je pripremiti za to vreme. Koliko će trajati proces u Strazburu i kada će početi, ne znam", kaže Olenik, dodajući da će ovo biti prvi slučaj te vrste koji će se pojaviti pred Evropskim sudom.
Kakve su šanse Demirija u Strazburu?
Dukađin (Dukagjin) Leka, profesor Međunarodnog prava za ljudska prava na Univerzitetu "Hadži (Haxhi) Zeka" u Gnjilanu, kaže da Demiri, nakon odbijanja žalbe od strane Ustavnog suda Srbije, ima rok od šest meseci da podnese slučaj Evropskom sudu za ljudska prava.
"Smatram da se stranka u ovom slučaju, Albanac u Srbiji, gubitkom adrese, lišava osnovnog prava. U ovom slučaju prekršena je Konvencija [evropska za ljudska prava]. Mislim da će ishod procesa u Evropskom sudu za ljudska prava biti pozitivan za osobu koja podnosi slučaj", kaže Leka za Radio Slobodna Evropa.
Presuda u korist Demirija, prema njegovom mišljenju, bi imala izraz i na slučajeve drugih osoba kojima su adrese pasivizovane na sličan način.
Advokat Olenik takođe se nada pozitivnoj presudi za Demirija, ali ne veruje da će njegov slučaj služiti kao sudski presedan za slične slučajeve.
"Prema našem zakonu [u Srbiji], kao i prema vašim zakonima na Kosovu, nemamo sistem sudskih presedana koji bi obavezivao druge sudove u sličnim ili istim postupcima. Ipak, sudska praksa ima određeni uticaj", kaže Olenik.
Za njega, pitanje pasivizacije adresa u Srbiji uopšte nije pravno, već političko i cilja isključivo na albansku zajednicu.
"Pasivizacija adresa postoji samo na jugu Srbije i samo za Albance. Na severu, u Vojvodini, gde žive Mađari i Hrvati, ili u Sandžaku, gde žive Bošnjaci, nema pasivizacije adresa", smatra Olenik.
Zašto se adrese pasivizuju?
Vlasti Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije nisu odgovorile na više zahteva Radija Slobodna Evropa za komentar.
U izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji iz 2021. godine, Preševo, Medveđa i Bujanovac opisani su kao taoci odnosa između Kosova i Srbije.
Prema izveštaju, pitanje pasivizacije adresa "u suštini predstavlja oblik etničkog čišćenja putem administrativnih metoda".
Govoreći za Radio Slobodna Evropa, jedini albanski poslanik u Skupštini Srbije, Šaip (Shaip) Kamberi, tvrdi da se pasivizacija adresa sprovodi po nalogu srpskih vlasti.
On ocenjuje da do sada nije bilo ozbiljnih inicijativa međunarodnih institucija da stave do znanja Srbiji da prekine praksu pasivizacije adresa Albanaca u Dolini.
Prema njegovim rečima, mnoge porodice čije su adrese pasivizovane nemaju finansijske mogućnosti da podnesu tužbe sudu u Strazburu.
Međutim, on dodaje da bi politički faktor koji zastupa Albance u ovom regionu mogao pomoći u stvaranju posebnog fonda za pomoć onima koji žele da ostvare svoja prava pred sudom u Strazburu.
"Ne samo da lobiramo, već i da pomažemo, bilo pronalaženjem advokata, bilo finansijskom podrškom da ovaj proces napreduje", kaže Kamberi.
Koliko adresa je tačno pasivizovano, nema preciznih podataka.
Prema poslednjem popisu iz 2022. godine, u Srbiji živi više od 60.000 Albanaca, što ih čini četvrtom najvećom manjinom u zemlji.
Albanci su bojkotovali prethodni popis 2011. godine zbog, kako je tada rečeno, neispunjenih obaveza srpske države prema njima i diskriminatornih uslova.
Belgzim Kamberi iz Saveta za zaštitu ljudskih prava u Preševu kaže da je pasivizacija adresa "ugrozila i proces integracije Albanaca, koji je započet 2001. godine uz podršku međunarodne zajednice".
Nakon što je pitanje pasivizacije ponovo aktuelizovano slučajem Demirija, predsednica Kosova Vjosa Osmani prošle nedelje zatražila je od međunarodne zajednice da izvrši pritisak na Srbiju da poštuje prava Albanaca na jugu zemlje.
U Evropskoj uniji su rekli da su svesni zabrinutosti Albanaca na jugu Srbije i da pomno prate razvoj događaja.
