Po istraživanju koje je objavio britanski Ekonomist, Slovenija i Srbija u zoni su srednjeg rizika od socijalnih udara u ovoj godini. Sagovornici RSE, međutim, različito procenjuju tu opasnost. Od toga da vlast ne mora da brine da će je štrajkovi ili širi socijalnu nemiri ugroziti, uprkos teškom i sve težem životu građana, do toga da će ove godine, ipak, socijalni bunt eksplodirati.
Iako je vlast krajem prošle godine, pozivajući se na statističke pokazatelje, pokušala da ubedi građane Srbije, odnosno birače, da je privreda počela da se oporavlja, da je zaustavljen trend povećanja broja nezaposlenih, život u Srbiji je sve teži i malo ko veruje brzom boljitku.
To potvrđuju i Užičani sa kojim je razgovarala Novka Ilić:
„Zasićen je narod i štrajkova i gužve. Ćuti i trpi dok ne pukne a puknuće kad sazrije, isto kao što sve ostalo sazreva.”
„Boje se batina.”
„Treba sačekati ovu Vladu da se vidi šta će uraditi.”
„Svi smo svesni toga.”
„Navikli smo se i umirili smo se. To je već završena stvar.”
„Gde su mladi? Neka rešavaju kako će.”
„Svaki dan sve je crnje i gore.”
Srbije je zemlja u kojoj je izjednačen broj zaposlenih i broj penzionera, a uz njih je armija od gotovo milion ljudi bez posla. Prosečna zarada je nešto oko 350 evra.
Godinama urušavana privreda je na izdisaju. Srbija je zemlja propalih fabrika. Nekadašnje firme, koje su imale evropski poznate brendove, sada zvrje prazne, a čitavi gradovi čiji je prosperitet zavisio od tih bivših privrednih giganata, uništenih korupcijskom privatizacijom, polako se pretvaraju u ustajalu močvaru.
Ipak, ekonomista doktor Milan Kovačević i psiholog profesor Žarko Trebješanin ne veruju da može doći do ozbiljnijih socijalnih tenzija u ovoj godini:
„Ako bismo gledali ono što će se dogoditi stanovništvu u ovoj godini, onda bi čovek mogao proceniti da je veliki potencijal neke vrste socijalnih turbulencija. Međutim, kod nas su praktično institucije, koje bi takvo nešto mogle pokrenuti, u vrlo malom poverenju onih koji su njihovi članovi. Imamo usitnjen sindikat i zaposleni baš i nemaju dobro mišljenje o sindikatu. S druge strane, treba voditi računa da je stanovništvo dosta zamoreno i da na neki način postoji uverenje da se baš nešto i ne može uraditi", ocenjuje Kovačević.
„Ljudi mogu biti nezadovoljni i da se ne bune, a mislim da je pravi razlog u tome što prosto ne vide da bi pobuna mogla dovesti do nekih promena. Ljudi su obeshrabreni, apatični i prosto nemaju volje i ne očekuju da će to dati efekta", smatra Trebješanin.
Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, međutim, tvrdi drugačije:
„I dalje stojim pri tome da će 2014. godina biti godina visokih tenzija. Ova godina će biti jedna od najtežih godina i ja to uporno ponavljam. Po proceni Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, između 100.000 i 120.000 zaposlenih će ostati bez posla. Tu pre svega mislim na preduzeća u restrukturiranju", kaže Ranka Savić.
Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata, Dragan Zarubica, takođe najavljuje vruću godinu u Srbiji, pre svega zbog predloženih promena Zakona o radu, koje sindikati smatraju apsolutno neprihvatljivim:
„Procena je sindikata da smo veoma blizu da postanemo opasni kada je u pitanju bunt, pogotovo kada je u pitanju Zakon o radu. Mi ćemo verovatno izazvati puno veći bunt nego što su njihove prognoze. Spremamo masovne štrajkove, blokade i sve ostale moguće metode sindikalne borbe. Imamo zajedničke sastanke oko organizacije svih vidova protesta i borbe", navodi Zarubica.
Srbija se iscrpljivala proteklih godina, pa i decenija na patriotskim temama. Bilo je lako okupiti stotine hiljada građana na protestima sa sloganom, poput onog najčešćeg „Ne damo da nam otimaju Kosovo“. Ni jedan, međutim, ozbiljniji socijalni protest nije uznemirio vlast. Ipak, kaže Milan Kovačević, stvari su se promenile:
„Izbledela je i ta sposobnost, da se na takvim temama, značajnije organizuje stanovništvo", smatra Kovačević.
Energija trošena godinama na pogrešnim temama i neostvarivim ciljevima „nebeske Srbije“, teško se obnavlja sada, kada su na red došla pitanja opstanka građana Srbije. Socijalnog dijaloga sindikata i Vlade, kao način rešavanja suprotstavljenih pozicija poslodavaca i zaposlenih, nema, kaže Ranka Savić:
„Imamo jednu kvazi formu socijalnog dijaloga, koja nam je potrebna zarad evropskih integracija jer to Evropa od nas traži.”
Sve u svemu, ekonomista Milan Kovačević, zaključuje:
„Navikli ste na trpljenje i onda ste povećali stepen sposobnosti da trpite.”
Iako je vlast krajem prošle godine, pozivajući se na statističke pokazatelje, pokušala da ubedi građane Srbije, odnosno birače, da je privreda počela da se oporavlja, da je zaustavljen trend povećanja broja nezaposlenih, život u Srbiji je sve teži i malo ko veruje brzom boljitku.
To potvrđuju i Užičani sa kojim je razgovarala Novka Ilić:
„Zasićen je narod i štrajkova i gužve. Ćuti i trpi dok ne pukne a puknuće kad sazrije, isto kao što sve ostalo sazreva.”
„Boje se batina.”
„Treba sačekati ovu Vladu da se vidi šta će uraditi.”
„Svi smo svesni toga.”
„Navikli smo se i umirili smo se. To je već završena stvar.”
„Gde su mladi? Neka rešavaju kako će.”
„Svaki dan sve je crnje i gore.”
Srbije je zemlja u kojoj je izjednačen broj zaposlenih i broj penzionera, a uz njih je armija od gotovo milion ljudi bez posla. Prosečna zarada je nešto oko 350 evra.
Godinama urušavana privreda je na izdisaju. Srbija je zemlja propalih fabrika. Nekadašnje firme, koje su imale evropski poznate brendove, sada zvrje prazne, a čitavi gradovi čiji je prosperitet zavisio od tih bivših privrednih giganata, uništenih korupcijskom privatizacijom, polako se pretvaraju u ustajalu močvaru.
Ipak, ekonomista doktor Milan Kovačević i psiholog profesor Žarko Trebješanin ne veruju da može doći do ozbiljnijih socijalnih tenzija u ovoj godini:
„Ako bismo gledali ono što će se dogoditi stanovništvu u ovoj godini, onda bi čovek mogao proceniti da je veliki potencijal neke vrste socijalnih turbulencija. Međutim, kod nas su praktično institucije, koje bi takvo nešto mogle pokrenuti, u vrlo malom poverenju onih koji su njihovi članovi. Imamo usitnjen sindikat i zaposleni baš i nemaju dobro mišljenje o sindikatu. S druge strane, treba voditi računa da je stanovništvo dosta zamoreno i da na neki način postoji uverenje da se baš nešto i ne može uraditi", ocenjuje Kovačević.
„Ljudi mogu biti nezadovoljni i da se ne bune, a mislim da je pravi razlog u tome što prosto ne vide da bi pobuna mogla dovesti do nekih promena. Ljudi su obeshrabreni, apatični i prosto nemaju volje i ne očekuju da će to dati efekta", smatra Trebješanin.
Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, međutim, tvrdi drugačije:
„I dalje stojim pri tome da će 2014. godina biti godina visokih tenzija. Ova godina će biti jedna od najtežih godina i ja to uporno ponavljam. Po proceni Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, između 100.000 i 120.000 zaposlenih će ostati bez posla. Tu pre svega mislim na preduzeća u restrukturiranju", kaže Ranka Savić.
Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata, Dragan Zarubica, takođe najavljuje vruću godinu u Srbiji, pre svega zbog predloženih promena Zakona o radu, koje sindikati smatraju apsolutno neprihvatljivim:
„Procena je sindikata da smo veoma blizu da postanemo opasni kada je u pitanju bunt, pogotovo kada je u pitanju Zakon o radu. Mi ćemo verovatno izazvati puno veći bunt nego što su njihove prognoze. Spremamo masovne štrajkove, blokade i sve ostale moguće metode sindikalne borbe. Imamo zajedničke sastanke oko organizacije svih vidova protesta i borbe", navodi Zarubica.
Srbija se iscrpljivala proteklih godina, pa i decenija na patriotskim temama. Bilo je lako okupiti stotine hiljada građana na protestima sa sloganom, poput onog najčešćeg „Ne damo da nam otimaju Kosovo“. Ni jedan, međutim, ozbiljniji socijalni protest nije uznemirio vlast. Ipak, kaže Milan Kovačević, stvari su se promenile:
„Izbledela je i ta sposobnost, da se na takvim temama, značajnije organizuje stanovništvo", smatra Kovačević.
Energija trošena godinama na pogrešnim temama i neostvarivim ciljevima „nebeske Srbije“, teško se obnavlja sada, kada su na red došla pitanja opstanka građana Srbije. Socijalnog dijaloga sindikata i Vlade, kao način rešavanja suprotstavljenih pozicija poslodavaca i zaposlenih, nema, kaže Ranka Savić:
„Imamo jednu kvazi formu socijalnog dijaloga, koja nam je potrebna zarad evropskih integracija jer to Evropa od nas traži.”
Sve u svemu, ekonomista Milan Kovačević, zaključuje:
„Navikli ste na trpljenje i onda ste povećali stepen sposobnosti da trpite.”