Povodom smrti poznatog teatrologa Jovana Ćirilova, njegovi saradnici podsećaju na njegov doprinos svetskom, jugoslovenskom, srpskom pozorištu najpre kao dramaturga Ateljea 212, upravnika JDP-a, a pre svega kao dugogodišnjeg umetničkog direktora i selektora prestižog svetskog pozorišnog festivala BITEF-a. U toj funkciji u Beograd, koji je u vreme BITEF-a bio pozorišni centar ne samo Evrope već i sveta, dovodio je najpoznatije svetske ansamble i reditelje: Bruka, Bergmana, Grotovskog, Pinu Bauš, Roberta Vilsona, Living teatar.... Na pitanje na koju ličnost ili svetsku predstavu koju je uspeo da dovede u Beograd je bio najponosniji, njegova saradnica, dramaturškinja Borka Pavićević je odgovorila - pošto je BITEF već upisan u svetski pozorišni kalendar, njegov cilj je bio otići korak dalje, osvojiti nove prostore, razbijati evrocentrizam.
“Bio je beskrajno srećan kada je socijalizovao, navikavao na prisustvo u Beogradu svetske kulture. Sećam se da je doveo, na primer, jednu predstavu iz Ugande još u vreme Idi Amina. Sećam se predstave iz Teherana, "Magla se spušta na secnu", jedna od najzanimljivih predstava o cenzuri. On je insistirao na tome da BITEF ne bude evrocentričan. Zamislite iz ove perspektive koje su to razlike! Tad je Beograd bio toliko ravnopravan sa drugim kulturnim centrima, da se razmišljalo o tome da treba širiti taj prostor. Jovan je radio na tome da se dovode predstave, kako se to kaže, na drugim jezicima. Dakle, da tu bude ceo svet. I do toga mu je bilo jako stalo, da dodju predstave iz kultura na koje nismo još bili dovoljno socijalizovani. Da se ljudi u Beogradu, u Jugoslaviji na to adaptiraju.”
Borka Pavićević se prisetila svog prvog susreta sa Ćirilovim:
“Došla sam u Atelje, posle jednog žiriranja na BITEF-u i ispred vrata kancelarije Mire Trailović je sedeo jedan mlad čovek koji je čitao Tajms.” Počeli su neobavezan razgovor, a kada je čuo da je njegova mlada saradnica, inače studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, bila na Pulskom festivalu, upitao je da li je gledala Slijepčevićev film 'Štićenik' i šta misli o scenariju. Ja kažem da je taj scenario površan...ne znam šta sam sve ispričala, šta sve čovek može da ispriča kada ima 20-ak godina i hoće da bude jako pametan, a on meni odgovori: 'E, pa , znate šta, ja sam Jovan Ćirilov, ja sam napisao taj scenario.' I tako smo nas dvoje počeli da radimo, delili smo istu sobu u Ateljeu kao deo Dramaturškog odeljenja, kako nas je prozvao Velimir Veca Lukić. ”
Borka Pavićević kaže da je Ćirilov, inače pedantni hroničar ne samo pozorišta već mnogih dogadjanja čiji je savremenik bio, svoj arhiv predao istoričarki Branki Prpi u vreme kada je ona bila na čelu Arhiva Beograda. Tamo se nalazi njegov legat. Ćirilov je imao poseban respekt prema dokumentu. Borka Pavićević se seća da je Ćirilov nedavno, kada je spreman omaž Miri Trailović, legendarnoj upravnici Ateljea 212, prepoznavao sve što je Mira imala u rukama: svaki šal, svaku kesu...svaki detalj.
Priseća se kako su umeli zajedno da dočekaju zoru završavajući BITEF-ov bilten. Tada bi na jednoj tabli na kojoj je bio ispisan kalendar, precrtavali taj dan. Borka kaže da dan kada je objavljena vest o Jovanovoj smrti, neće biti nikada prekrižen.
Anja Suša, dugogodišnja selektorka BITEF-a koja je najtešnje saradjivala sa Jovanom Ćirilovim, ističe njegovu tolerantnost, dobronamernost prema različitostima svih vrsta, ne samo u pozorištu. “Volela bih da je tu vrednost preneo i na mene i na druge svoje saradnike. Učio me je odnosu prema pozorištu”, kaže Anja, a kad je reč o saradnji u okviru BITEF-a, posebno ističe:
“On je taj festival nekoliko puta spasao gotovo izvesnog propadanja, naročito u jako teškim trenucima u 90-im godinama kada smo bili pod embargom i kada je bilo zabranjeno stranim umetnicima da dolaze u Beograd. On je tada smislio ono što se činilo nemogućim: da se jedan inetrnacionalni festival održi bez stranih gostiju. Paradoksalno je, ali je on tom odlukom uspeo da sačuva internacionalnost festivala. Kada je embargo prošao, BITEF je nastavio svoj život kao internacionalni festival, a da je tada bio ukinut, verovatno više ne bi nastavio da postoji. Uspevao je uvek da pronadje neki čarobni ključić za takve situacije. Mislim da ćemo posebno osetiti njegov odlazak baš u ovom trenutku kada je srpska kultura u ogromnim problemima, kada se na nju gleda iz pravca zvanične politike više kao na opterećenje, nego kao na vrednost. Jer, mislim da nema mnogo ljudi koji su u stanju da takve probleme konstantnog nerazumevanja izmedju pozorišta i politike, rešavaju na tako suptilan i pametan način.”
Anja Suša kaže da je BITEF, nakon raspada Jugolsavije, napravio zaokret ka razvijanju regionalne platforme. Rezultat toga je da je BITEF kandidovan za jednu prestižnu hrvatsku pozorišnu nagradu u kategoriji najvažnijeg regionalnog festivala. “Tu odluku o regionalnoj platformi BITEF-a doneli smo zajedno, ali je ona i rezultat stanja duha Jovana Ćirilova koji je uvek razmišljao izvan lokalnih okvira. Ta saradnja sa kulturnim prostorom koji je nekada pripadao jednoj državi a danas pripada različitim državama, nešto je što se nikada nije dovodilo u pitanje. O tom prostoru nikada nismo razmišljali kao o inostranstvu, već kao o delu našeg zajedničkog nasledja.”
Jovan Ćirilov se bavio leksikografskim radomi sastavio je nekoliko rečnika. Objavio je roman Neko vreme u Salcburgu (1980), dve zbirke poezije i nekoliko filmskih scenarija. Bio je član Srpskog PEN centra. Nakon vesti o njegovoj smrti, javnost se priseća i njegove knjige "Svi moji savremenici" u kojoj piše o poznatim ličnostima, kao što su Ivo Andrić, Tito, Žerar Filip, Jurij Ljubimov, Ježi Grotovski, Robert Vilson, Peter Handke, Nurija Espert, Dušan Makavejev, Žan-Pol Sartr, Džordž Soros, Nevenka Urbanova ....
