Procene govore da je klan Darka Šarića kroz privatizaciju preduzeća u Srbiji samo tokom 2008. godine oprao više od 20 miliona evra. Do takvih podataka došlo je srpsko Tužilaštvo, koje je zapravo tako otvorilo i pitanje kako se dogodilo da se pred nosem državnih institucija, u legalne tokove prebace ogromne sume novca zarađene na švercu droge. Ta “propusnost” institucija (ne samo na Balkanu) omogućila je Šarićevima da osnuju više od 50 firmi: tri u Sjedinjenim Državama, jednu u Češkoj, dve u Hrvatskoj, devet u Crnoj Gori i čak 25 u Srbiji. Po svemu sudeći, barem ako govorimo o srpskim privatizacijama, mnogima je nešto bilo sumnjivo, ali ne i nadležnima. Ili se samo tako čini?!
Zaverom ćutanja mogao bi se opisati muk koji je vladao onda kada su se ljudi Darka Šarića pojavili i milionima kupovali srpska većinom uveliko posrnula preduzeća. Po svemu sudeći transakcije se nisu obavljale prikrivenim kanalima, već naprotiv sa jednog na drugi račun. Upravo zbog toga nabrajajući adrese na kojima bi trebalo tražiti odgovorne, nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju (smenjen jula 2004. godine) Branko Pavlović podvlači kako je “nemoguće da nema odgovornih u samom bankarskom sektoru”:
“Mislim pre svega na državne banke i na ljude u Agenciji za osiguranje depozita koji su osnovani da bi vodili računa o državnom kapitalu u bankama. Nemate nikoga ko je odgovarao iz sektora kontrole Narodne banke. Takođe, nemate nikoga ko je makar profesionalno odgovarao iz revizorskih kuća koje su kontrolisale poslovanje i izveštavale da je sve u redu ili da je manje više sve uredu. A onda i na nivou drugih državnih organa Agencije za privatizaciju, ranije Akcijskog fonda, posao nije dobro rađen. Tako da je stvar tu vezana za sistem raspoređenih ljudi koji su na svojim funkcijama upravo da ne bi radili svoj posao”, kaže Pavlović.
Potražimo primer upravo u jednom od gradova u kom je Šarić stekao imovinu. U Subotici se upravo iščekuje drugi pokušaj prodaje njegove imovine na licitaciji. Prvi, pre godinu, propao je jer navodno “niko nije otkupio dokumentaciju”. Šarić se u Subotici mogao pohvaliti vlasništvom u kom su hotel “Patrija” i “Bečki restoran” u samom centru grada, kao i hotel “Prezident” sa četiri zvezdice na obali Palićekog jezera.
Hotelsko turističko preduzeće “Palić” koje rukovodi ovim objektima privatizovano je 2005. godine, a 2009. godine vlasništvo je preneseno na firmu “Maestral turs” iz Budve koja se pominje u dve optužnice podignute protiv Darka Šarića zbog pranja novca.
Bili su to tek neki od “bisera” koje je Šarić očigledno nameravao da naniže u svojoj imperiji i to je i radio pred očima institucija, iako su upravo one upozoravane da vredna imovina ide u unajmanje sumnjive ruke.
Hotel "Patria"
“Ja u katastru nisam video da piše da je to vlasništvo Šarića. Verovatno je stajao neko drugi”, kaže potpredsednik Samostalnog sindikata Subotice Ištvan Huđi. Ipak, šta god da je u papirima stajalo, bilo je očigledno da se događaju problematične radnje. Stoga su se, kaže naš sagovornik, iz Sindikata obraćali upravo Agenciji za privatizaciju:
“Bez obzira što su sa naše strane imali dojavu i dopise da se radi o poslodavcima koji nisu poželjni za kupovinu preduzeća to je išlo na aukciju, pa su to kupovali bez provere porekla novca. Znači tu je, po meni, zatajila cela država. Nije proveravala odakle to silno bogatstvo i kako je stečeno, mada ste imali zakone koji traže od vas da se ima u vidu na osnovu čega je neko ostvario toliku dobit”.
Huđi dodaje i da odgovora na dopise od nadležnih nije bilo, pa zaključuje: “Ispalo je da smo svi ispali smešni. Da samo se mi borili da protiv nekog da raskinete privatizaciju, a da danas neki od njih uživaju zaštitu i da šetaju po Srbiji sa obezbeđenjem i to državnim”.
Srozano poverenje u institucije
Tako opisane krupne mahinacije mogao je izvesti samo sistem uvezanih pojedinaca, raspoređenih na najrazličitijim insitucionalnim nivoima, motivisanih razlozima lične dobiti ili možda straha. Šta god da je objašnjenje, bili su to ljudi spremni da žmure kada treba. Govorimo li o desetinama ili stotinama onih čiji se broj verovatno i uvećavao ukoliko se uzme u obzir da se radi o birokratskom aparatu koji je u poslednjoj deceniji, zbog čestih smena vlasti, postajao sve glomazniji.
“Hajde da kažemo da na jednoj strani imamo neke koji pljačkaju. U ovom slučaju smo vezani za Šarića, ali bez predstavnika vlasti to ne može. Najvažnije je da građani shvate da je to jedan sistem. Ne možete nikako da kradete milijardu evra godišnje! Nikako ne možete da kradete ako iza vas ne stoji zaokruženi sistem koji u stvari kontroliše ne samo Vladu, ne samo sve pobrojane institucije, nego Tužilaštvo, policiju, sudstvo, Bezbednosno informativnu agenciju. Znači sve to mora biti unapred pripremljen sistem. Zato i kažem da je to najveća kriminalna organizacija. Kakav Šarić?! Šarić je dete sa govornom manom u odnosu na kriminalnu organizaciju koju je Demokratska stranka uspostavila naročito u periodu od 2008. do 2012. godine”, ocenjuje Branko Pavlović.
Jelisaveta Vasilić
Donedavno vladajuća partija za sada je većinom suočena sa optužbama, u čemu predvodi vicepremijer zadužen za borbu protiv korupcije Aleksandar Vučić, ali je samo jedan nekadašnji funkcioner, bivši ministar poljoprivrede, Saša Dragin u pritvoru. Teret takvih optužbi bio je i jedan od razloga poslednjeg izbornog rezultata demokrata, ali nikako nije neosnovan, što proizlazi i iz optužnice Tužilaštva protiv Šarića u kojoj stoji i da je prljavi novac ubacivan u finansijski sistem Srbije i tokom 2010. godine, ili nakon početka procesa protiv narko bosa, možda baš u trenucima dok su građani kupovali Šarićeve lične stvari ponuđene na rasprodaji u Beogradu.
“Video sam dušek gospodina Šarića koji je bio jako prljav”, bio je utisak jednog od onih građana koji su svojim očima hteli da se uvere šta je sve to Šarić pokupvao pre nego što se nadležni nisu zapitali otkud mu pare.
Članica Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić podseća na razmenu kritika koje su po otvaranju “afere Šarić” jedni drugim upućivali iz Agencije za privatizaciju i Uprave za sprečavanje pranja novca. Sporenje se razvilo oko toga da li je Agencija trebalo Upravi da prijavljuje sumnje da se prljavi novac legalizuje kroz privatizacije. Do 2005. godine ta obaveza je postojala, od tada – pošto je zakon promenjen (a sve se događa u vreme Vlade Vojislava Koštunice) ona više ne stoji:
“Da li je taj zakon promenjen namerno ili ne, ja ne znam. Ali je činjenica da je do 2005. godine u Zakonu o pranju novca izričito stajalo da državni organi prijavljuju upravi koja proverava. Agencija za privatizaciju morala je kontroliše sve one firme koje su došle da kupe, a osnovane su dva meseca pre te kupovine, bez i jednog radnika, bez dokaza o poslovanju. Svaku takvu firmu koja kupuje drugu vrednu 40 miliona morala je da proveri. Odakle joj novac”.
Pogotovu što je rasprodavala ono što je njoj samoj, odnosno garđanima, pripadalo. Razlozi zbog kojih to nije činjeno, mogli bi se i nagađati, ali izostanak konkretnih poteza dramatično srozava poverenje u institucije, te širi utisak (koji je sve teže oboriti) da u ovom poslu – skoro da nema nevinih.
