Bilo je mučno gledati i izdržati taj četvorodnevni teror raspojasanog kiča i licemerja. Opraštanje od patrijarha Pavla, kako zapažaju analitičari, koje je trebalo da bude događaj vere, crkve i vernika, dobilo je značaj prvorazrednog državnog događaja.
Predsednik Republike prisustvuje sastanku crkvenog sinoda, krši se čak i Ustav zemlje time što se, više od maksimalno tri, u glavnom gradu i četvrti dan proglašava za dan žalosti. I dok jedni tvrde da je sahrana patrijarha Pavla postala i pokušaj sahrane modernog društva i laičke države, drugi su mišljenja da je ona predstavljala pokušaj cezarističkog pohoda izvršne vlasti na autonomiju crkve.
Narodni poslanik Žarko Korać kaže da je jasno da je srpska vlast sahranu želela da iskoristi za dizanje svog poljuljanog rejtinga pretvarajući je u prvorazredni politički događaj.
„Država se potrudila da to iskoristi, da to prikaže kao državni posao i time je praktično stavila na stranu osnovu Ustava da je Srbija sekularna država i da su crkva i država razdvojene. Stekao se utisak da država i ne želi da na drugi način učestvuje i čitavom događaju nego da kaže – tu su spojene država i crkva u jedno, tu nikakve razlike nema – i sa tog stanovišta učešće celokupnog državnog aparata, celokupne vlade i predsednika države, bilo je od početka do kraja potpuno jednako učešću crkve. Jedna je stvar kad Tadić kao predsednik države dobije telegrame saučešća od stranih državnika, a sasvim je druga stvar kao on lično prima izjave saučešća stojeći pored mitropolita. Meni je to, moram reći, bilo prilično bizarno. Pa, nije Tadić crkveni čovek, on ne pripada crkvenoj strukturi i organizaciji“, objašnjava Korać.
CEZARIZAM, A NE TEOKRATIJA
Srbija je opraštanjem od patrijarha Pavla možda nastojala da se predstavi kao teokratska država, ali ova parada kiča koju smo videli nije nastojanje da religija i sveštenici ovladaju državom nego obrnuto, država je zloupotrebila Srpsku pravoslavnu crkvu, ocenjuje sociolog Vladimir Ilić.
„To je deo jednog šireg procesa koji postoji dugo. Kad se razvodio, kralj Milan je posmenjivao sve vladike koje nisu htele da ga razvedu. Kada je vraćen na presto, knez Miloš je najurio mitropolita Mihajila jer je bio njim nezadovoljan. Po važećim zakonima Kraljevine Jugoslavije, sve verske starešine je potvrđivao kralj. Pod komunistima je postojao realan jak uticaj države na verske zajednice. Sad se to nastavlja time da Tadić odlazi u Sveti sinod SPC i sa svim autoritetom svojih funkcija koje uključuju i komandovanje Vojskom vrši faktički, samim svojim prisustvom, pritisak na članove Svetog sinoda, tako da se ovde radi o cezarizmu a ne o nekoj teokratiji ili klerikalizmu. Država je iskoristila crkvu, ne obrnuto“, smatra Ilić.
Žarko Korać
Argumentujući svoje tvrdnje, sagovornik Radija Slobodna Evropa ukazuje na indicije koje je pre izvesnog vremena primetio:
„Ja sam video pre godinu dana da je bilo vrlo ozbiljnih indicija da je država, odnosno, izvršna vlast, probala da pored živog patrijarha nemetne patrijarha koji joj najviše odgovara i da umalo u tome nije uspela i veoma bi me iznenadilo da ovo što sada gledamo - a to je učestvovanje delova države, odnosno, predsednika Republike na sednici Svetog sinoda, preko gaženja članova 11 i 44 Ustava - nije opet u svrhu cezarističkog ovladavanja crkvom od strane izvršne vlasti. Ja vidim politiku koja, kao i pod knezom Milošem i kraljevima Milanom Obrenovićem i Aleksandrom Karađorđevićem, pokušava da manipuliše crkvom“.
Centar izvršne vlasti – dvor, najbolje rečeno – pokušava da uspostavi odnos patronaže u kojem će Srpska pravoslavna crkva biti samo jedan od klijenata, makar i najznačajniji, kaže Ilić:
“U prilog tome govore I zakonske odredbe. Ja vas podsećam da Srpska pravoslavna crkva kao takva nije registrovana u Republici Srbiji, već su registrovane Patrijaršija i 14 eparhija ponaosob. Što omogućuje izvršnoj vlasti da manipuliše pojedinim eparhijama i njihovim starešinama – te ovog ćemo nagraditi finansijski, a ovom ćemo uskratiti pare, te ovaj će imati medijsku prohodnost, a ovaj neće. Drugim rečima, postoje sistemska, zakonska, rešenja - od ustavnih određenja do Zakona o crkvama i verskim zajednicama – koja omogućavaju cezaristički odnos onih koji danas drže vlast u Srbiji nad svim verskim zajednicama, uključujući i najveću."
NEDOSTATAK MOĆI
Živica Tucić, analitičar teološke provenijencije, viđeno učešće predsednika zemlje i ministara u opraštanju od Patrijarha ne smatra problematičnim.
„Tako bi se postupilo i u Nemačkoj i u Grčkoj, recimo. Znamo da je pre godinu dana umro ruski patrijarh, tamo su bili prisutni i ruski predsednik i premijer Putin, tako da ne smatram to, kao što su neki primetili, bilo kakvim znakom klerikalizacije“.
Političari nikad nemaju dovoljno moći ili legitimiteta i uvek smatraju da im treba nekakva dodatna legitimacija, dodatno opravdanje za vlast, što može biti veoma olakšano ako se vlast osloni na veru koju praktikuje većinska populacija, kaže politički analitičar iz Zagreba Žarko Puhovski.
„Ružno je reći, ali smrt je uvek idealan slučaj koji se koristi za emocionalno vezivanje ljudi uz neke simbole – uz simbol krsta, odnosno crkvu i državu. Drugo, imali ste jednog čoveka koji je mučno umirao, koji je na koncu bio gotovo dematerijaliziran, koji je svima ostao u dobroj uspomeni – začuđujuće, u Hrvatskoj se o njemu govorilo samo u superlativima, što je veoma neobično s obzirom na ne tako davna zbivanja – dakle, svi su se nekako angažirali oko njegove smrti i to je naprosto prevelik materijal za korištenje u smislu popravljanja ili dorade imidža da bi bilo koji političar to propustio. Prema tome, politički motiv je meni jasan, ali mi nije jasno što crkva time dobija, osim ako zaista ne postoji nekakva želja da se to uzme kao povod na osnovu kojega će se onda tražiti nekakvi konkretni politički ustupci u skoroj budućnosti“.
Žarko Puhovski
Upoređujući načine ponašanja u sličnim povodima u regionu, Puhovski podseća da je u Hrvatskoj veoma malo ljudi kritički reagovalo da to kako je doživljena smrt Pape Vojtile i podseća da su se slične stvari oproštaju od srpskog patrijarha, ali sa manje pompe, događale u toj zemlji povodom smrti kardinala Kuharića.
„U Hrvatskoj ne postoji institucija tri dana žalosti, bio je samo jedan dan žalosti, dakle, bilo je sve to samo umanjeno. S Papom je bilo jako puno javnog angažmana. Nekolicina, ali doslovce, nekolicina nas je samo koji smo upozoravali da to ne odgovara onomu što bi se trebalo događati na osnovi Ustava. Razlika je veoma jednostavna – Hrvatska jeste katolička zemlja, ali na osnovi Ustava ne treba niti smije biti katoličkom državom. Isto važi, ja mislim, i za Srbiju – ona je sigurno pravoslavna zemlja, ali to ne znači da treba biti pravoslavnom državom. A svi se ponažaju kao da su zemlja i država jedno te isto i onda dolazi do ovih skokova“.
Vladimir Ilić, međutim, smatra da je stanje srpskog društva danas takvo da onemogućava dosledno sprovođenje ustavom propisanog sekularizma, razdvajanja države od verskih zajednica. Verske zajednice su, kaže, impregnirale svest stanovnika Srbije. U situaciji ekonomske krize i opšte nesigurnosti, ljudi traže neko uporište, pa onda, napuštajući etnički nacionalizam, koji više nije dozvoljen, kao zamenu za njega pronalaze religiju.
„I u tom smislu se, kao što su primetili još neki nemački istoričari i neki naši sociolozi, svetosavlje može posmatrati kao svojevrsni metadon za skidanje sa heroinske droge etnonacionalzma. Metadon, međutim, ima dvojaki efekat – on može da se koristi i kao lek, ali je usput i on sam jedna opasna opojna droga. U samoj stvari, osobine društva danas u Srbiji su takve da crkve moraju biti partneri državi. To ne bi samo po sebi trebalo da predstavlja problem, mada se kosi sa Ustavom propisanim sekularizmom, ukoliko bi sve to bilo transparentno. Ali, mi vidimo da nije transparentno i na sednici Svetog sinoda u nedelju videli smo nekoliko kamilavki i videli smo jednu sablju o pojasu Vrhovnog komandanta Vojske Srbije“.
Predsednik Republike prisustvuje sastanku crkvenog sinoda, krši se čak i Ustav zemlje time što se, više od maksimalno tri, u glavnom gradu i četvrti dan proglašava za dan žalosti. I dok jedni tvrde da je sahrana patrijarha Pavla postala i pokušaj sahrane modernog društva i laičke države, drugi su mišljenja da je ona predstavljala pokušaj cezarističkog pohoda izvršne vlasti na autonomiju crkve.
Narodni poslanik Žarko Korać kaže da je jasno da je srpska vlast sahranu želela da iskoristi za dizanje svog poljuljanog rejtinga pretvarajući je u prvorazredni politički događaj.
„Država se potrudila da to iskoristi, da to prikaže kao državni posao i time je praktično stavila na stranu osnovu Ustava da je Srbija sekularna država i da su crkva i država razdvojene. Stekao se utisak da država i ne želi da na drugi način učestvuje i čitavom događaju nego da kaže – tu su spojene država i crkva u jedno, tu nikakve razlike nema – i sa tog stanovišta učešće celokupnog državnog aparata, celokupne vlade i predsednika države, bilo je od početka do kraja potpuno jednako učešću crkve. Jedna je stvar kad Tadić kao predsednik države dobije telegrame saučešća od stranih državnika, a sasvim je druga stvar kao on lično prima izjave saučešća stojeći pored mitropolita. Meni je to, moram reći, bilo prilično bizarno. Pa, nije Tadić crkveni čovek, on ne pripada crkvenoj strukturi i organizaciji“, objašnjava Korać.
CEZARIZAM, A NE TEOKRATIJA
Srbija je opraštanjem od patrijarha Pavla možda nastojala da se predstavi kao teokratska država, ali ova parada kiča koju smo videli nije nastojanje da religija i sveštenici ovladaju državom nego obrnuto, država je zloupotrebila Srpsku pravoslavnu crkvu, ocenjuje sociolog Vladimir Ilić.
„To je deo jednog šireg procesa koji postoji dugo. Kad se razvodio, kralj Milan je posmenjivao sve vladike koje nisu htele da ga razvedu. Kada je vraćen na presto, knez Miloš je najurio mitropolita Mihajila jer je bio njim nezadovoljan. Po važećim zakonima Kraljevine Jugoslavije, sve verske starešine je potvrđivao kralj. Pod komunistima je postojao realan jak uticaj države na verske zajednice. Sad se to nastavlja time da Tadić odlazi u Sveti sinod SPC i sa svim autoritetom svojih funkcija koje uključuju i komandovanje Vojskom vrši faktički, samim svojim prisustvom, pritisak na članove Svetog sinoda, tako da se ovde radi o cezarizmu a ne o nekoj teokratiji ili klerikalizmu. Država je iskoristila crkvu, ne obrnuto“, smatra Ilić.
Argumentujući svoje tvrdnje, sagovornik Radija Slobodna Evropa ukazuje na indicije koje je pre izvesnog vremena primetio:
„Ja sam video pre godinu dana da je bilo vrlo ozbiljnih indicija da je država, odnosno, izvršna vlast, probala da pored živog patrijarha nemetne patrijarha koji joj najviše odgovara i da umalo u tome nije uspela i veoma bi me iznenadilo da ovo što sada gledamo - a to je učestvovanje delova države, odnosno, predsednika Republike na sednici Svetog sinoda, preko gaženja članova 11 i 44 Ustava - nije opet u svrhu cezarističkog ovladavanja crkvom od strane izvršne vlasti. Ja vidim politiku koja, kao i pod knezom Milošem i kraljevima Milanom Obrenovićem i Aleksandrom Karađorđevićem, pokušava da manipuliše crkvom“.
Centar izvršne vlasti – dvor, najbolje rečeno – pokušava da uspostavi odnos patronaže u kojem će Srpska pravoslavna crkva biti samo jedan od klijenata, makar i najznačajniji, kaže Ilić:
“U prilog tome govore I zakonske odredbe. Ja vas podsećam da Srpska pravoslavna crkva kao takva nije registrovana u Republici Srbiji, već su registrovane Patrijaršija i 14 eparhija ponaosob. Što omogućuje izvršnoj vlasti da manipuliše pojedinim eparhijama i njihovim starešinama – te ovog ćemo nagraditi finansijski, a ovom ćemo uskratiti pare, te ovaj će imati medijsku prohodnost, a ovaj neće. Drugim rečima, postoje sistemska, zakonska, rešenja - od ustavnih određenja do Zakona o crkvama i verskim zajednicama – koja omogućavaju cezaristički odnos onih koji danas drže vlast u Srbiji nad svim verskim zajednicama, uključujući i najveću."
NEDOSTATAK MOĆI
Živica Tucić, analitičar teološke provenijencije, viđeno učešće predsednika zemlje i ministara u opraštanju od Patrijarha ne smatra problematičnim.
„Tako bi se postupilo i u Nemačkoj i u Grčkoj, recimo. Znamo da je pre godinu dana umro ruski patrijarh, tamo su bili prisutni i ruski predsednik i premijer Putin, tako da ne smatram to, kao što su neki primetili, bilo kakvim znakom klerikalizacije“.
Političari nikad nemaju dovoljno moći ili legitimiteta i uvek smatraju da im treba nekakva dodatna legitimacija, dodatno opravdanje za vlast, što može biti veoma olakšano ako se vlast osloni na veru koju praktikuje većinska populacija, kaže politički analitičar iz Zagreba Žarko Puhovski.
„Ružno je reći, ali smrt je uvek idealan slučaj koji se koristi za emocionalno vezivanje ljudi uz neke simbole – uz simbol krsta, odnosno crkvu i državu. Drugo, imali ste jednog čoveka koji je mučno umirao, koji je na koncu bio gotovo dematerijaliziran, koji je svima ostao u dobroj uspomeni – začuđujuće, u Hrvatskoj se o njemu govorilo samo u superlativima, što je veoma neobično s obzirom na ne tako davna zbivanja – dakle, svi su se nekako angažirali oko njegove smrti i to je naprosto prevelik materijal za korištenje u smislu popravljanja ili dorade imidža da bi bilo koji političar to propustio. Prema tome, politički motiv je meni jasan, ali mi nije jasno što crkva time dobija, osim ako zaista ne postoji nekakva želja da se to uzme kao povod na osnovu kojega će se onda tražiti nekakvi konkretni politički ustupci u skoroj budućnosti“.
Upoređujući načine ponašanja u sličnim povodima u regionu, Puhovski podseća da je u Hrvatskoj veoma malo ljudi kritički reagovalo da to kako je doživljena smrt Pape Vojtile i podseća da su se slične stvari oproštaju od srpskog patrijarha, ali sa manje pompe, događale u toj zemlji povodom smrti kardinala Kuharića.
„U Hrvatskoj ne postoji institucija tri dana žalosti, bio je samo jedan dan žalosti, dakle, bilo je sve to samo umanjeno. S Papom je bilo jako puno javnog angažmana. Nekolicina, ali doslovce, nekolicina nas je samo koji smo upozoravali da to ne odgovara onomu što bi se trebalo događati na osnovi Ustava. Razlika je veoma jednostavna – Hrvatska jeste katolička zemlja, ali na osnovi Ustava ne treba niti smije biti katoličkom državom. Isto važi, ja mislim, i za Srbiju – ona je sigurno pravoslavna zemlja, ali to ne znači da treba biti pravoslavnom državom. A svi se ponažaju kao da su zemlja i država jedno te isto i onda dolazi do ovih skokova“.
Vladimir Ilić, međutim, smatra da je stanje srpskog društva danas takvo da onemogućava dosledno sprovođenje ustavom propisanog sekularizma, razdvajanja države od verskih zajednica. Verske zajednice su, kaže, impregnirale svest stanovnika Srbije. U situaciji ekonomske krize i opšte nesigurnosti, ljudi traže neko uporište, pa onda, napuštajući etnički nacionalizam, koji više nije dozvoljen, kao zamenu za njega pronalaze religiju.
„I u tom smislu se, kao što su primetili još neki nemački istoričari i neki naši sociolozi, svetosavlje može posmatrati kao svojevrsni metadon za skidanje sa heroinske droge etnonacionalzma. Metadon, međutim, ima dvojaki efekat – on može da se koristi i kao lek, ali je usput i on sam jedna opasna opojna droga. U samoj stvari, osobine društva danas u Srbiji su takve da crkve moraju biti partneri državi. To ne bi samo po sebi trebalo da predstavlja problem, mada se kosi sa Ustavom propisanim sekularizmom, ukoliko bi sve to bilo transparentno. Ali, mi vidimo da nije transparentno i na sednici Svetog sinoda u nedelju videli smo nekoliko kamilavki i videli smo jednu sablju o pojasu Vrhovnog komandanta Vojske Srbije“.
