Sa kao retko kad komplikovanim pitanjima episkopi Srpske pravoslavne crkve okupili su se na redovnom godišnjem Saboru u Beogradu. Ovo telo koje ima crkveno-zakonodavnu vlast ne samo da će zauzeti stav prema pitanju koje ga najviše tišti, a odnosi se na poteze koje država preduzela u pravcu normalizacije odnosa sa vlastima na Kosovu, nego i niz drugih problema. Nema pitanja u odnosu na koje je ostvaren jedinstven stav, stoga niko ne sumnja da će do 3. juna, kada se Sabor završava, biti burno pod krovom Patrijaršije.
Mir sa kojim su episkopi tradicionalno, dočekani zvonima, prešli iz Patrijaršije u Sabornu crkvu preko puta, nikako ne bi trebalo shvatiti kao znak da su strasti unutar saborne zajednice spuštene.
“Zato što i u Crkvi i oko Crkve i na relaciji država – crkva ima mnogo otvorenih pitanja. Pa i komplikovanih pitanja”, upozorava i najavljuje analitičar i poznavalac crkvenih prilika Mirko Đorđević.
Jedno od tih pitanja izbilo je u prvi plan nedavno na mitingu Srba sa severa Kosova organizovanom u centru Beograda. Onom na kom je mitropolit crnogorsko–primorski Amfilohije služio liturgiju za upokojenje aktuelne Vlade i Skupštine, a penzionisani vladika Atansije Jeftić, upozorio premijera Dačića da govori onako kako je govorio i pre deset godina ubijeni Zoran Đinđić, pa zaključio: “Kako je završio da ostavimo Bogu na sud”.
Kosovo, i to ne samo iz perspektive pozicije u kojoj će ubuduće biti tamošnje pravoslavne crkve i manastiri, verovatno će dominirati na dnevnom redu Sabora koji se utvrđuje prvog dana zasedanja.
Sa mitinga u Beogradu
“Skoro je izvesno da će ova kosovska tema, u vezi sa parafiranjem Briselskog sporazuma, biti tema širokih rasprava. Tu već imamo dve jasne konture. Patrijarh Irinej će pokušati, vidi se to po nekim naznakama, da igra pomiriteljsku ulogu. Ali u delu episkopata brojni su oni koji smatraju dogovore sa Prištinom za izdaju i tako dalje. Tako da će to sigurno biti tema za široku raspravu”, kaže Mirko Đorđević.
Diskusiju u kojoj, barem onoliko koliko je javnosti poznato, teško da se može prepoznati neko od episkopa ko će zagovarati jasno distanciranje crkve od politike. Urednik u „Glasu crkve“, đakon Ljubomir Ranković, u razgovoru za naš program, kaže kako je jako bitno da se na tekućoj sednici razmotre putevi kako bi se upravo to postiglo:
„Radi budućnosti i sadašnjosti našeg naroda i države, zadatak svih ovde mora biti sledeći – nastojiti, što naporom Crkve, što naporom društva, da se slabi politički uticaj Crkve i mešanje Crkve u politiku. Država je dužna da na tome radi. A da sa druge strane pomogne Crkvi da se više ostvaruje na onome što i jeste njen priziv, a to je duhovna i prosvetiteljska misija u svome narodu. I dodajem tu pomalo i kulturna. Mislim da je ovaj narod duhovno i kulturno poprilično zapušten i da tu Crkva treba da da maksimum. To Crkva treba da radi, a da što dalje povuče ruke od politike i političkih delovanja. Prvo ona nema taj legitimitet, niti narod u Crkvi gleda političkog faktora, niti je to ni po jednom crkvenom programu, niti po kanonima, niti po Jevanđelju. Znači, svako na svoj posao“.
Ovakve ocene koje je izneo đakon Ranković, zaista se iz SPC izuzetzno retko mogu čuti. Treba li to i da čudi pošto su iza Srbije godine započete upravo u vreme Đinđićeve Vlade i 2001. godine kada je veronauka uvedena u škole. Sveštenicima je postepeno sve više slobode davano, a oni su se osećali sve pozvanijim da intervenišu u državnim poslovima. Taj proces neku vrstu kulminacije dosegao je oktobra 2011. godine kada je Ivici Dačiću kontroverzni episkop Filaret o rever okačio orden „Belog anđela“. A sve zbog toga što je, kako je objasnio, Dačić kao šefu policije imao hrabrosti da zabrani „Paradu ponosa“, ili episkopovim rečima: „Imali ste muškosti i hrabrosti i rekli – Dosta!“
Prekretnice
Nepune dve godine kasnije, zbog kritika koje je uputio Crkvi (kao odgovor na napade kojima je bio izložen) na Saboru bi mogao biti i predlog da se isto znamenje Dačiću jednostavno oduzme. Crkvenim ocima Dačić je poručio: „Bogu božije, caru carevo“.
No, iz relacije crkva – država proizlazi čitav niz problema, pa će po svemu sudeći Sabor raspravljati kako o istupima mitropolita Amfilohija, tako i izjavama zahumsko-hercegovačkog vladike Grigorije. Onog koji se svrstao u red poštovalac ranijeg predsednika države Borisa Tadića, pa povodom briselskog sporazuma izjavio: „Ja duboko verujem da je Tadić potpisao ovo, što su ovi ljudi potpisali, on bi visio na Terazijam“.
I mada je sve ove istupe opisao kao „lične stavove“, pred sam Sabor patrijarh Irinej je najavio da će verovatno tokom sednice biti i o tome reči.
Kakav god stav da zauzmu biće znak odobravanja ili negodovanja onima koji su na ivici da nedvosmisleno prve ljude u državi proglase izdajnicima. To je pogubno jer kako upozorava Mirko Đorđević: „Država se nalazi na prekretnici. Da li će se privoleti Evropskoj uniji ili ne znam već čemu“.
A prekretnica na kojoj je Crkva, ne odnosi se samo na politiku, u koju bi se mogao svrstati i odnos prema nepriznatoj Makedonskoj crkvi (što će takođe biti jedna od tema). U vazduhu još visi i da li će Sinod konstatovati da je Amfilohije preterao kada je Njegoša, bez saglasnosti „Diptiha svetih“, na svoju ruku proglasio za sveca. Ili će mu sve biti završeno na nivou konstatacije koju je i patrijarh Irinej naveo u izjavi za naš Radio: „To liči na Crnogorce!“
Episkop Vasilije Kačavenda
A kao najosetljivije ostaje slučaj episkopa tuzlansko-zvorničkog Kačavende. Onog koj se, između ostalog, posle masakra u Srebrenici zahvaljivao srpskim vojnicima, ovim rečima: „Što su staru srpsku Uroševu prestonicu oslobodili od nekrsta“.
Ali ne zbog Srebrenice. Kačavenda je na udaru, zbog onoga što je vrlo verno opisivao i bivši đakon Bojan Jovanović: „I mene je pokušao mnogo puta da obeščasti“.
Snimci vladike u zagrlaju mladih muškaraca, koji su pojavili u jeku briselskih pregovora, dobrim delom su skrenuli pažnju sa crkvenog otopora državnoj politici. Po rečima Ljubomira Rankovića za očekivati je da će barem ovaj slučaj biti zatvoren:
„Kamo sreće da su sva ta pitanja jednostavna kao što je ovo. Koliko vidim ovaj čovek se i povukao. Podneo je ostavku. Uklonjen je sa eparhije. I tu će biti stavljena tačka“.
To bi zaista bilo novo, jer malo je spornih pitanja koja su u Crkvi potpuno zatvorena. Da lako to može da se ne dogodi i u slučaju Kačavenda spekulišu mediji koji prenose da njega i dalje podržavaju neki episkopi, dok mu je u znak podrške stigla i peticija sa potpisima čak 29 od 31 odbornika u Skupštini opštine Bijeljina.
