Piše: Svetlana Osipova
Kada je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine, Julija je živela u gradu Hersonu na jugu zemlje, sa svojim drugim suprugom i troje dece, od kojih su dvoje iz prvog braka.
Neposredno pre izbijanja sukoba, Julija, Ukrajinka koja je tražila da koristi pseudonim, poslala je najstarije dete, osmogodišnju Marinu, da vidi svog oca u obližnjem okrugu.
Ali kada su ruske snage izvršile invaziju, brzo zauzevši veći deo Hersonske oblasti, Julija je u žurbi otišla iz grada sa drugo dvoje dece, tražeći sigurnost na zapadu Ukrajine. Rekla je da je izgubila kontakt sa Marinom i njenim bivšim suprugom.
Bila je zapanjena kada je sedam meseci kasnije saznala gde je Marina završila: na poluostrvu Krim koji je okupirala Rusija. Julijin bivši muž ostavio je njihovu ćerku kod komšije, a komšija, koji je entuzijastično podržavao rusku okupacionu upravu, odveo je devojčicu na Krim.
Juliji je trebalo još tri meseca da sazna da je Marina smeštena u internat u lučkom gradu Fedosija na tom poluostrvu.
Tek je u januaru 2023. iznašla je način kako da vrati ćerku.
Iako se na kraju ponovo spojila s ćerkom, Julijin slučaj predstavlja jednu od šokantnijih dimenzija ruske invazije: preseljavanja ili deportacije hiljada ukrajinske dece na teritorije pod kontrolom Rusije. Neki Ukrajinci to nazivaju čistom otmicom, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.
Od 24. februara 2022. najmanje 19.392 dece odvedeno je iz Ukrajine u Rusiju i delove Ukrajine pod okupacijom Rusije, pokazuju zvanični podaci ukrajinskih vlasti. Šef kabineta predsednika Vladimira Zelenskog, Andrij Jermak, rekao je u aprilu da je taj broj premašio 20.000.
Do 31. maja vraćeno je samo 371 dete, rekao je Zelenski.
To su, međutim, samo slučajevi koje su ukrajinskim vlastima prijavili roditelj ili staratelji koji su bili svedoci kako ruske vojne snage ili drugi okupacioni zvaničnici odvode decu. U stvarnosti, kažu ukrajinski aktivisti, stotine hiljada dece je možda nasilno odvedeno u Rusiju ili teritoriju pod ruskom kontrolom, mnoga od njih iz Mariupolja i regiona Hersona, Harkova i Kijeva.
Nova istraga Sisteme, ruske istraživačke jedinice RSE-a, ustanovila je da su deca iz Ukrajine poslata u najmanje 88 sirotišta ili sličnih socijalnih ustanova širom Rusije i Krima.
To je opteretilo ionako preopterećenu infrastrukturu socijalne zaštite u Rusiji. Neki od letnjih kampova koji su služili kao tranzitne tačke ili privremeni smeštaj uopšte nisu opremljeni za toliki priliv dece i tinejdžera.
Pošto je vlada predsednika Vladimira Putina dovođenjem u zemlju ukrajinske dece povećala pritisak na svoj socijalni sistem, ruski zvaničnici su takođe pokušali da olabave pravila za usvajanje dece kako bi ih što je pre moguće izvukli iz tog sistema u usvojiteljske porodice.
Otkrića RSE-a ističu obim – da se ne pominje improvizovani, često nasumični proces – napora Rusije da preseli ukrajinsku decu i smesti ih kod usvojitelja, za šta mnogi stručnjaci kažu da krši međunarodno pravo.
To pitanje je dovelo do eksplozivnih političkih posledica u martu kada je Međunarodni krivični sud izdao nalog za Putinovo hapšenje, optužujući ga za ratne zločine zbog "protivpravne deportacije" i "protivpravnog preseljenja stanovništva (dece) iz okupiranih područja Ukrajine u Rusku Federaciju".
Na meti suda je i ruska komesarka za prava dece koju je imenovao Kremlj, Marija Lvova-Belova.
"Ovo nije ništa drugo do akt genocida nad ukrajinskim narodom preko dece", rekla je za RSE Darija Herasimčuk, poverenica ukrajinske vlade za prava dece.
"Zato što ne samo da kradu decu, već ih ubijaju, nanose im fizičke povrede, psihički ih traumatizuju", rekla je ona. "To jest, čine sve da unište identitet, pripadnost te dece njihovoj rodnoj zemlji, Ukrajini."
'Velika, sistemska mreža kampova'
Podaci sugerišu da okupacione vlasti u delovima Donjecke oblasti pod kontrolom Rusije smatraju da su deca roditelja ili zakonskih staratelja čije prebivalište nije poznato "ostavljena bez brige". Taj status ruskim vlastima formalno dozvoljava da ih dodeli porodicama u Rusiji.
U pismu iz juna 2022. do kojeg je došla Sistema, savetnica regionalnog lidera Denisa Pušilina kojeg podržava Rusija, predložila mu je sistem prema kojem bi se za decu koja dođu u Donjeck bez roditelja ili staratelja smatralo da su "ostavljena bez brige" ako se njihov roditelj ili staratelj ne može pronaći u roku od 10 dana.
Nije poznato kako je Pušilin odgovorio, ali pismo savetnice Eleonore Fedorenko je možda postavilo teren za formalizaciju prakse koja se već koristila na teritoriji Ukrajine pod ruskom kontrolom.
Mnogo pre nego što je MKS objavio nalog za hapšenje, ukrajinski zvaničnici su, uz pomoć međunarodnih pravnih eksperata, nastojali da sistematski dokumentuju koliko su ukrajinske dece ruske vlasti odvele.
Neka od dece koja su završila u ruskim rukama bila su prisilno protiv svoje volje odvojena od roditelja ili staratelja.
Neka od te deca su siročad – ili su predata ukrajinskim socijalnim službama pre invazije ili su ostala bez roditelja koji su ubijeni u ruskim napadima ili bitkama između invazionih ruskih snaga i ukrajinskih branilaca. Ruski zvaničnici su više puta tvrdili da su ukrajinska deca odvođena iz zona sukoba zbog brige za njihovu bezbednost.
Međutim, ako postoje drugi preživeli rođaci kod kojih deca mogu da se odvedu, onda je prebacivanje ukrajinske dece preko međunarodne granice u Rusiju verovatno nezakonito, kažu stručnjaci, i može biti ratni zločin.
U izveštaju objavljenom u februaru, istraživači s Univerziteta Jejl su zaključili da ruska vlada upravlja "velikom, sistemskom mrežom kampova i drugih objekata u kojima je držano najmanje 6.000 dece iz Ukrajine" od februara 2022. Istraživači su identifikovali 43 objekta, i u Rusiji i na Krimu pod ruskom okupacijom.
Istraživači s Jejla su takođe naveli da je najmanje 350 dece koja su poslata u Rusiju posle početka invazije prebačeno u hraniteljske porodice, od kojih su neke pokrenule postupak da ih legalno usvoje.
Ukrajinski zvaničnici kažu da Rusija nije uradila skoro ništa da decu odvedenu iz Ukrajine vrati starateljima ili rođacima, čak i kada je predočena jasna pravna dokumentacija.
Misija za utvrđivanje činjenica koju je osnovala Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, bila je oštrija u svojim kritikama.
"Praksa prisilnog preseljavanja i/ili deportacije ukrajinske dece na privremeno okupirane teritorije i na teritoriju Ruske Federacije može predstavljati zločin protiv čovečnosti 'deportacija ili prisilno preseljavanje stanovništva'", navela je misija OEBS-a u izveštaj predstavljenom 4. maja.
Siročad
Kada je invazija počela, Volodimir Sahajdak je vodio centar za socijalni rad u Hersonskoj oblasti: 50 dece starosti od tri do 17 godina živelo je u ustanovi Centar za socijalnu i psihološku rehabilitaciju. Ta deca su ili siročad ili su ih roditelji napustili ili su bili na privremenom hraniteljstvu zbog teških porodičnih uslova.
Neki od zaposlenih u centru su pobegli dok su ruske snage napredovale u regionu; drugi nisu mogli da rade zbog policijskog časa. Sahajdak je rekao da se preselio u tu ustanovu da stalno boravi u njoj. Starija deca su priskočila u pomoć zbog nedostatka osoblja. Volonteri i komšije su pomogli da se obezbede hrana i druge potrepštine.
Ruski vojni zvaničnici su prvi put došli u centar u junu, nekoliko meseci pošto su ruske snage preuzele kontrolu nad većim delom Hersonske oblasti.
"Predložili su nam da sarađujemo s njima, rekli su da će nam doneti ruske udžbenike, da ćemo raditi po njihovim programima", rekao je Sahajdak.
"Tokom okupacije bilo nam je teško da kažemo ne. Samo smo rekli 'Razmislićemo o tome'", rekao je on. "I tako je bilo do oslobođenja", kada su ukrajinske snage prošle godine ponovo zauzele veći deo Hersonske oblasti.
"Da smo rekli 'ne', verovatno više ne bismo bili tamo", rekao je on.
Sahajdak se nadao da će prebaciti decu s teritorija koje je okupirala Rusija. On je rekao da su ruski vojni zvaničnici, uključujući obaveštajne agente, periodično posećivali centar i da su u jednom trenutku odneli dosijee o deci.
U junu je 15 dece iz drugog sirotišta u obližnjem okrugu dovedeno u Sahajdakovu ustanovu. Rekao je da su deca bila smeštena u podrumu nekoliko meseci, primorana da se peru u lavabou i kuvaju hranu na otvorenoj vatri.
Onda je 19. oktobra u Sahajdakov centar stigao ruski vojni autobus i sva deca su odvedena.
"Rečeno mi je da ako pružimo otpor, vojnici mogu da se vrate i odvedu nas zajedno sa decom. Ne možete mnogo da uradite kada ste suočeni s automatskim oružjem", rekao je on.
Deca su prvo odvedena na Krim, a zatim u ruski crnomorski grad Anapu, gde su izgleda držana u pristojnim uslovima, a kasnije su prebačena u Gruziju, rekao je Sahajdak. Ne zna se gde su sada.
Kamp na Krimu
Složenosti ovog pitanja doprinosi i činjenica da su u nekim slučajevima roditelji dobrovoljno dozvolili da deca budu odvedena na teritorije pod okupacijom Rusije, uglavnom da bi ih izvukli iz unakrsne vatre između ruskih i ukrajinskih snaga.
Prošlog oktobra, Alina, Ukrajinka koja je živela u Hersonu i koja je tražila da se njeno ime ne koristi, rekla je da su ona i njen suprug prihvatili ponudu da njihov 13-godišnji sin Andrij bude poslat u sportski kamp na Krimu pod ruskom okupacijom.
Prethodni meseci pod ruskom okupacijom, rekla je, bili su neprijatni i haotični; školovanje je bilo onlajn, ali su prosvetni zvaničnici umesto ukrajinskog nastavnog plana i programa uveli ruski.
U septembru je direktor fudbalskog kluba u kojem je Andrij igrao naložio da se dečak vrati u školu povezanu s klubom.
Sledećeg meseca direktor kluba je ponudio da dečake odvede na Krim.
"Decu niko nije uzeo na silu, ali su nas naravno (organizatori) snažno nagovarali", rekla je Alina. "Direktor je rekao: 'Biće fudbala, treninga, deca će se odmoriti od pucanja, biće nahranjena, biće im dobro. Neka se odmore 10 dana, pa će se vratiti'."
"Generalno, roditelji su sami odlučivali da li da šalju decu u kamp ili ne. I mislim da smo mi sami krivi što smo decu pustili na Krim", rekla je ona.
Kada je program završen, direktori su ponudili da deca ostanu duže. Roditeljima koji kao Alina nisu hteli da produže boravak dece, rečeno je da će sami morati da dođu po decu.
"Tu gde ste vi je rat, ali ovde je bezbedno. Nećemo vraćati decu", rekao je, po Alinim rečima, direktor.
Alina je rekla da su ona i njen muž počeli da štede novac u pokušaju da organizuju odlazak u kamp da pokupe Andrija. Tada je uništen ključni most preko reke Dnjepar u Hersonu – što su verovatno učinile ukrajinske snage koje su želele da odseku ruske trupe – čime se petosatna vožnja automobilom znatno produžila.
Humanitarna fondacija Spasimo Ukrajinu pomogla joj je da dobije pasoš i vizu, a zajedno s još 13 majki koje krenule da pokupe svoju decu, Alina je otišla na Krim – preko Kijeva, Poljske, Belorusije, Moskve, pa vozom do Krima. Trebalo joj je nedelju dana da se stigne tamo i još nedelju dana da se vrati, putujući autobusom.
"Andrij nije rekao ništa loše o kampu", rekla je ona. "Dobijali su hranu i vodu, išli su u šetnje, niko ih tamo nije ponižavao."
Ona je dodala da su se deca plašila da govore ukrajinski, ali da ih niko nije terao da govore ruski.
Međutim, druga deca su prijavila zlostavljanje. Dečak koji je bio među 17 dece koja su krajem marta vraćena roditeljima posle šest meseci u kampu na Krimu, rekao je u video izveštaju da su Rusi tukli decu metalnim šipkama ako bi uzvikivala "Slava Ukrajini!" ili na drugi način pokazali patriotska osećanja prema svojoj zemlji.
Spasimo Ukrajinu saopštila je da je upoznata s najmanje dva slučaja zlostavljanja u ovoj grupi dece. Roditelji su ih jesenas poslali u kamp na Krimu na, kako je trebalo 10 do 14 dana, ali su okupacione vlasti odbile da ih vrate kući posle ukrajinske kontraofanzive u Hersonskoj oblasti, navodi ta organizacija.
Alina je rekla da su se ona i njena porodica konačno odselili i da sada iznajmljuju stan u Mikolajevu, rečnom lučkom gradu severozapadno od Hersona.
Sistem za filtriranje
Dok se veruje da siročad čine značajan procenat ukrajinske dece koja su završila u ruskim ustanovama, druga kategorija dece su ona koja su nasilno odvojena od svojih roditelja ili staratelja.
Kada su ruske snage počele da bombarduju luku Mariupolj rano tokom rata, Jevhen Meževoj, samohrani otac sina i dve ćerke, u početku se sakrio u skloništu u napuštenoj bolnici.
Tada su im ruske trupe naredile da se evakuišu, preteći da će uskoro stići čečenski vojnici koji će biti daleko brutalniji, rekao je Meževoj u februaru za ukrajinski servis RSE-a.
Na jednom kontrolnom punktu, međutim, ruski vojnici su primetili da je Meževoj, operater krana, ranije služio u ukrajinskoj vojsci. Odvojen je od svoje troje dece i na kraju odveden u "filtracioni logor" – što je termin za objekte u kojima ruske vlasti proveravaju i ispituju Ukrajince o njihovim vojnim ili političkim vezama – u Olenivki u regionu Donjecka.
Meževoj je rekao da je prepustio starateljstvo nad decom Ukrajinki koju je sreo na kontrolnom punktu. U logoru u Olenivki proveo je 45 dana pre nego što je pušten.
Njegova deca su, kako je kasnije saznao, poslata u Moskvu krajem maja, zajedno s još 28 ukrajinske dece, i privremeno smeštena u sanatorijum za decu kod ruske prestonice.
Prema dokumentu Komiteta za pitanja porodice i dece pod vlašću koju je Rusija nametnula u Donjeckoj oblasti, do kojeg je došla Sistema, deca Meževoja su označena kao "ostavljena bez brige".
Preko veza s vlastima u okupiranom delu Donjecke oblasti, Meževoj je konačno kontaktirao svog sina Matvija oko dve nedelje kasnije, sredinom juna. Naveo je da mu je Matvija rekao da će za pet dana on i njegova sestra biti smešteni u sirotište ili da će ih usvojiti ruska porodica.
"Tata, došla je socijalna služba. Žele da nas usvoje", priseća se Meževoj sinovljevih reči. "Ne mogu da nas dovedu u Donjeck jer se tamo mnogo puca. Ili idemo u internat ili ćemo biti usvojeni. Rekli su da imate najviše pet dana."
Meževoj nije želeo da putuje u Rusiju, ali nije imao izbora. Sakupio je novac za kartu za voz i, uz dozvolu ruskih okupacionih vlasti, otputovao u Moskvu, gde je uspeo da se spoji sa svojom decom.
Posle više nedelja, on i njegova deca uspeli su u da odu iz Rusije i da se presele u letonsku prestonicu Rigu, rekao je on i dodao da pokušavaju da ostanu tamo i da njegova deca pohađaju tamošnju školu.
Mnogu ukrajinsku decu koja su poslata u Moskvu usvojile su ruske porodice. Jednog od dečaka, kako je Meževoju rekao njegov sin, usvojila je Lvova-Belova.
Na sastanku u Moskvi u septembru, Lvova-Belova je rekla da je usvojila nekoliko dece iz Mariupolja.
Ona su "prevaspitana", rekla je ruska zvaničnica za prava deteta.
Puna kuća
Ruski sistem socijalne zaštite – posebno za siročad, ali i za odrasle osobe sa invaliditetom i druge ljude koji zavise od državne pomoći – već dugo se smatrao zastarelim, s puno izluđujuće birokratije, obiljem korupcije i nedovoljno finansiranja.
To je dodatno produbilo zabrinutost oko toga kako se ruske vlasti brinu o deci odvedenoj iz Ukrajine.
Dva zvaničnika povezana sa ruskom službom za starateljstvo rekla su za RSE da su u najmanje jednom regionu Rusije sirotišta i internati prenatrpani zbog velikog broja dece dovedene iz ukrajinskih regiona za koje Rusija tvrdi da ih je pripojila. To je navelo vlasti da prebacuju ukrajinsku decu u ruske hraniteljske porodice što je pre moguće.
Dodatnu brigu predstavlja činjenica da čak i kada postoji osoba iz Ukrajine koja ima zakonski dokaz o srodstvu, birokratija joj izuzetno otežava da preuzme starateljstvo nad detetom poslatom u Rusiju.
Privremeno odvođenje dece iz jedne zemlje u drugu – na primer, iz Ukrajine u Rusiju – na lečenje samo po sebi ne predstavlja krivično delo prema međunarodnom pravu, rekao je Ilja Nuzov, advokat i direktor odeljenja za istočnu Evropu i centralnu Aziju Međunarodne federacije za ljudska prava.
Ali, nevraćanje deteta jeste, po Ženevskim konvencijama koje su dopunjene 1977.
"Zločinom se ne smatra odvođenje deteta na lečenje", rekao je Nuzov za RSE, "već kada se dete ne vrati po završetku lečenja. Takođe se smatra zločinom oduzimanje dece zbog 'pretnje po njihovu bezbednost'."
Međunarodno pravo predviđa neke ograničene izuzetke, rekao je on, ali propisuje posebne procedure koje se moraju poštovati, uključujući obaveštavanje Međunarodnog crvenog krsta, za koji se smatra da nadzire Ženevske konvencije.
"Ne samo da je Ruska Federacija više puta očigledno delovala protiv najboljih interesa ove dece, ona im je takođe uskratila njihovo pravo na identitet, porodicu, pravo na ujedinjenje s porodicom, kao što je povredila i njihova prava na obrazovanje, pristup informacijama, pravo na odmor, razonodu, igru, rekreaciju i učešće u kulturnom životu i umetnosti, kao i pravo na mišljenje, savest i veru, pravo na zdravlje i pravo na slobodu i bezbednost", navodi se u izveštaju misije OEBS-a.
Otkrivanje tačno gde je dete odvedeno samo je jedan korak ka njegovom vraćanju kući, što zahteva od roditelja ili staratelja da prevaziđu ozbiljne prepreke, rekla je Adrijana Lito, psihološkinja u Adriatiki, međunarodnoj organizaciji sa sedištem u Izraelu koja pomaže ljudima da nađu psihološku podršku. Te prepreke su još veće u vreme rata.
"Rat je stavio ljude pred čitav niz apsolutno suludih zadataka, a mnogi od njih su bili nespremni", rekla je Lito za Sistemu. Strahovi i strepnje u ratu to još više otežavaju.
Štaviše, pravila se menjaju ili primenjuju ad hoc, rekla je ona, a ruske vlasti "uče iz svojih 'grešaka' – ako se objave informacije o načinu na koji su (ukrajinski roditelji) vratili svoju decu, taj kanal se tada zatvara i postaje teži za ostale".
Novac – ili njegov nedostatak – takođe može biti faktor.
"Roditelji, mnogi od njih nisu nimalo bogati, a takođe su šokirani i traumatizovani, moraju da prevaziđu toliki broj barijera", rekla je Lito
Facebook Forum