Za Srbiju je neodrživa praksa koju je do sada negovao predsednik Aleksandar Vučić da ide putem evropskih integracija i istovremeno održava bliske veze sa Rusijom, ocenjuje u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) Ričard Kremer (Richard Kraemer), viši saradnik nevladinog Centar za evropske vrednosti i bezbednosnu politiku, sa sedištem u Pragu.
Kremer je autor nedavno objavljenog izveštaja "Srbija na ivici", u kojem, između ostalog, iznosi tezu da je ruska invazija okončala dosadašnje balansiranje Srbije između Istoka i Zapada. On u tom radu zastupa i tezu da bi Zapad, ukoliko zvanični Beograd ne odgovori dovoljnom posvećenošću višedecenijskoj podršci Evropske unije(EU) i Sjedinjenih Američkih Država (SAD), trebalo da povuče političku, finansijsku i vojnu pomoć Srbiji.
"Ne mislim da zapadne vlade čine Srbiji i srpskom narodu bilo kakve usluge, time što nastavljaju da dopuštaju da im zemlja bude negde između. To otvara niz bezbednosnih rizika za celokupnu evroatlantsku zajednicu", kaže Kremer, te podvlači:
"Možemo da nastavimo kao i do sada, i dalje ćemo imati te rizike i ništa se neće promeniti. Ili, možemo da kažemo: dugo smo radili na ovome, zaista želimo da vas podržavamo, ali od vas, gospodine Vučiću, ne vidimo rezultate toga što smo uložili u Srbiju. Kao posledicu toga, prekidamo naš dogovor".
Ričard Kremer je predsednik Alijanse SAD-Evropa i saradnik programa Evroazija na Institutu za spoljnu politiku, gde su njegova nedavna istraživanja uglavnom fokusirana na turska i balkanska pitanja. Ranije je upravljao programom Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) za Avganistan, Iran i Tursku.
RSE: Ruska invazija na Ukrajinu stavila je Srbiju u centar pažnje Evropske unije i Sjedinjenih Deržava zbog njenog odbijanja da uvede sankcije Rusiji. Mislite li da će Srbija na kraju promeniti kurs zbog "sve većeg pritiska Zapada" ka svom približavanju EU uprkos tome što je Vučić ponavljao da Srbija neće uvesti sankcije Rusiji?
Kremer: To je pitanje mogućnosti manevrisanja u prostoru ili još jednostavnije – fleksibilnosti predsednika Vučića. Meni se čini da će stepen izolovanosti Rusije u međunarodnoj zajednici – kao posledica njene agresije na Ukrajinu – proporcionalno uticati na Vučićev prostor za manevrisanje.
Posmatrajući kako je Rusija izvan svojih granica propagirala jedan narativ o tome šta se dešava u Ukrajini, u poređenju sa narativom koji pokušava da "proda" svojim građanima, čini mi se da shvataju da su izgubili bitku za narativ na Zapadu, a to znači da će nastaviti jače da guraju svoj narativ u ruskoj javnosti. To je jedan znak da je potencijalna reintegracija ili barem saradnja sa zapadnim svetom, kao deo poretka nakon Drugog svetskog rata, značajno umanjena.
To nije dobra vest za Aleksandra Vučića. Ne zavidim mu. On je u veoma teškoj situaciji. Delimično je sam odgovoran za to svojim postupcima, delom su za to događaji koji su se desili pre nego što je on došao na vlast. No, suština je da je zbog niza razloga – istorijskih, kulturnih i savremenih koji se tiču ekonomije i politike – Srbija blizak saveznik Rusije. S jedne strane, on će morati da nastavi putem za koji on i verujem mnogi građani Srbije veruju da pomaže Srbiji da dostigne svoj potencijal i ekonomski razvoj, a to podrazumeva dublji odnos sa Zapadom. Međutim, to će imati emocijalnu i psihološku cenu, za onaj deo naroda Srbije koji iz niza razloga smatraju da Srbija ima posebne veze sa Rusijom.
RSE: Postoje teorije da je postizborno distanciranje Vučićeve Srpske napredne stranke od Socijalističke partije Srbije – koja ima jake veze sa Rusijom – signal da će Vučić promeniti stav prema Kremlju. Kako to vidite?
Kremer: Vidim to kao inteligentan taktički manevar koji je deo niza sličnih koraka iz prošlosti koji služe tome da sa jedne strane Moskva bude srećna, a da, sa druge, smekšaju zapadne demokratske vlade. Da to stavim u kontekst: neposredno nakon invazije smo videli dosta ohrabrenja da je Srbija izabrala da osudi Rusiju za ono što je uradila. S druge strane, sada je s tim gotovo ali u prvim danima nakon invazije, udvostručio se broj letova između Moskve i Beograda, a portal Euroaktiv piše da je zabeleženo više od 300 nedavno registrovanih ruskih kompanija u Srbiji.
Dakle, vidimo te delimične mere, kao što je distanciranje SNS-a od stranaka koje su više naklonjene Rusiji, ali šta nam to zaista govori, s obzirom na ponašanje koje smo do sada videli? Mislim da, iz zapadne perspektive, kada vidimo te znake, niko ne može da čita misli predsednika Srbije, ali mislim da je ovo prava prilika za "tough love" (politika osmišljena da podstakne samopomoć ograničavanjem državnih beneficija).
To je prilika da mi koji želimo da vidimo demokratsku Srbiju, dobro integrisanu zemlju i prosperitetnu članicu evroatlantske zajednice, kažemo: predsedniče Vučiću, morate da donesete odluku. Razumemo sve domaće faktore koji vam to otežavaju, ali način na koji se stvari razvijaju od 2014. godine ne nagoveštava napredak koji bi Zapad trebalo da očekuje, imajući u vidu sve što je bilo uloženo finansijski, politički i na druge načine kako bi se Srbiji pomoglo da postane deo evroatlantske zajednice.
RSE: U redu, ali imajući u vidu nerešeno kosovsko pitanje, kao i energetsku zavisnost Srbije od Rusije, da li bi odricanje od Rusije uopšte moglo da bude održivo rešenje za Srbiju?
Kremer: Parafraziraću odgovor koji mi je dao prijatelj koji je mnogo godina radio u predsedničkoj administraciji, kada sam ga upitao šta je naučio iz tog iskustva: mnogo je lakše kritikovati politiku, nego je kreirati.
Dok god je kosovsko pitanje nerešeno Rusija će imati priliku da bude remetilački faktor u srpskoj politici. Većinom zbog toga što Rusija ima uticaj ne samo na pojedine političke elite u Srbiji, nego i na razne duge aktere, vladine, nevladine i pojedine verske figure. Verujem da Rusija na mnoge načine tretira Kosovo na isti način na koji je, nažalost, veliki broj arapskih država decenijama tretirao Palestinu, kao sredstvo za jačanje uticaja u regionu i globalno, bez istinske brige o tome šta se dešava sa ljudima u toj zemlji. Izgleda mi da Rusija gleda i na etničke Srbe i na etničke Kosovare na isti način. Njih nije briga za Kosovo niti šta se dešava sa ljudima tamo. To je sredstvo koje koriste kako bi izvršili pritisak na Vladu u Beogradu kada ne prati agendu Moskve.
Sa jedne strane mi je jasno koliko je teško za izabrane zvaničnike, poput predsednika Vučića, da ozbiljno pokušaju da reše to pitanje bez upliva Rusije. Međutim, očekivati da će Rusija uticati na to ili čekati da se to dogodi suštinski daje Rusiji dozvolu da se kontinuirano meša u regionalne poslove na način koji će ometati sposobnost Vlade Srbije da dovede zemlju tamo gde bi trebalo da bude u transatlantskoj zajednici.
RSE: Kada je reč o kupovini oružja, nakon aprilskih izbora pojavila se informacija da Srbija razmatra kupovinu francuskih vojnih aviona. Da li to vidite kao signal da se Srbija okreće od Rusije i Kine u ovom pogledu?
Kremer: Mislim da je i to čin balansiranja. To je deo pristupa koji je do sada za Vučića funkcionisao. Treba podsetiti da je 2019. godine Vlada Srbija od Francuske kupila rakete za sistem protivvazdušne odbrane. Dakle, bilo je toga i ranije.
Trenutno ima mnogo torti i mnogo stolova, ali Vučić mora da sedne za jedan od njih, jer Vladimir Putin je doneo odluku, ruske elite su je podržale, napali su Ukrajinu. Sada je igra potpuno drugačija. Ako Vučić veruje da može da nastavi sa praksom da ovde da neku izjavu, tamo kupi neko oružje, a da istovremeno nastavlja da održava odnos sa Rusijom kakav je do sada imao, to je potpuno neodrživo.
Biće potrebno da prođe dosta vremena, ali mislim da su potrebna uveravanja – i štap i šargarepa – iz Vašingtona, Londona, Brisela i Berlina koji će poslati poruku: želimo vas u našem timu, ali, da biste to rešili, moramo da vidimo da ste uradili ovo, jer ako ostavite Huavej unutar vašeg telekomunikacionog sistema ili u sistemu vaše sajber odbrane, dopremanje raketa S-400 u vašu zemlju... sve to je štetno po odbranu i bezbednost evroatlantske zajednice. Tehnologija nas je dovela do toga da ne možemo da priuštimo to da imamo zemlje koje žele da sede na dve stolice.
RSE: U svojoj analizi ste takođe naveli da "današnja Srbija predstavlja pretnju regionalnoj i transatlantskoj bezbednosti"?
Kremer: Ako pogledate šta se dešavalo poslednjih nekoliko godina, videćete da je bilo nestabilnosti na čitavom nizu tačaka u regionu, a ti slučajevi su poticali direktno iz Srbije. Vratimo se na 2018. godinu, kada smo u bosanskohercegovačkom entitetu Republici Srpskoj videli obnovljeni zanos za većim stepenom autonomije, ako ne i za secesijom tog dela zemlje. Uz to, imali smo i oživljavanje različitih paravojnnih grupa, ponekad maskiranih u veteranske organizacije, povezane sa (ekstremističkom organizacijom) "Srpska čast" iz Niša. Taj tip ultranacionalističkog ekosistema, u kombinaciji sa Srpskom pravoslavnom crkvom i ultranacionalističkim političkim partijama loše su uticali na ono što bismo voleli da vidimo u BiH: konsolidaciju vlasti i mogućnost da se efikasnije upravlja zemljom.
Treba se setiti i oktobra 2016. godine u Crnoj Gori, gde smo imali pokušaj državnog udara protiv demokratski izabrane vlasti u Podgorici. U tome su velikim delom učestvovali akteri iz Srbije i, po svoj prilici, uz znanje srpskih vlasti. Ne optužujem ih za direktnu umešanost, ali mi je teško da poverujem da, imajući u vidu zaveru o pokušaju državnog udara i prisustvo vojnika ruske Glavne obaveštajne uprave (GRU) na planini Zlatibor (u Srbiji), ne mogu da zamislim da vlada nije imala neka saznanja o tome šta se dešava. Ponavljam, Srbija ima potencijala za regionalnu destabilizaciju.
Na kraju, imamo pitanje Kosova o kojem smo već malo govorili. Rekao bih da je do sada u pitanju bio neiskren trud kada je reč o pronalaženju rešenja sa Prištinom. To je za Rusiju još jedna poluga pritiska. Jer, na kraju, Rusija nije zainteresovana za stabilnost na Zapadnom Balkanu, osim ukoliko bi taj region postao neka vrsta ruskog satelita, što se neće dogoditi. Umesto toga, održavajući ono što oni vide kao kontrolisani nivo nesigurnosti, korupcije i tenzije između različitih naroda u regionu, sprečavaju države Zapadnog Balkana koje nisu deo evroatlantskih institucija, poput NATO i EU, da efikasno prođu kroz proces kandidature za te institucije.
Nije potrebno mnogo Rusiji da izazove taj nivo nestabilnosti, s obzirom na različite aktere sa kojima imaju odnose u regionu. Međutim, treba početi od vrha. Ukoliko želimo da vidimo istinsku promenu, treba početi od Beograda. Da bi se realizovali svi veliki potencijali naroda na Zapadnom Balkanu potrebno je smanjiti uticaj ruskog prisustva na Zapadnom Balkanu.
RSE: Da li Rusija, nakon što je pokrenula invaziju na Ukrajinu, ima veći interes da zadrži fokus na Zapadnom Balkanu ili je za Kremlj sada fokus pomeren na Ukrajinu?
Kremer: Sasvim sigurno Ukrajina sada odvlači svu pažnju. Moje mišljenje je da, kada oružje bude utihnulo i kada budemo imali prvo krhko primirje, ako mi ako evroatlantska zajednica uđemo u još jedan scenario Hladnog rata, gde su linije jasno povučene, teško mi je da vidim budućnost u kojoj jugozapadna Evropa, ceo Balkan, neće biti centralno bojno polje, neka vrsta prve linije fronta, u ekonomskom, propagandnom i informacionom ratu. Mnogo toga će se tamo dešavati, jer – ako ostavimo po strani Mađarsku Viktora Orbana, koja je poseban slučaj – ovo je mesto u Evropi gde Rusija ima najveći stepen prisustva na mnogo nivoa, a koji je sada praktično odsečen kao posledica rusko-ukrajinskog rata.
Dakle, nažalost, za mnoge ljude na Zapadnom Balkanu će situacija postati veoma napeta u godinama koje dolaze. Međutim, nadam se da će demokratski Zapad to preduprediti. Moramo da budemo fokusirani na Ukrajinu, na njenu obnovu, ali nadam se da su novi ambasadori koje su postavile Sjedinjene Države, Majk Marfi u Sarajevu i Kristofer Hil u Beogradu, pojedinci koji će moći da sarađuju sa svojim demokratskim kolegama u prestonicama Zapadnog Balkana.
Procenite potrebu, osmislite plan za reagovanje i uspostavljanje komunikacije sa donosiocima odluka u različitim prestonicama Zapadnog Balkana.
Nadam se da će naši saveznici iz Velike Britanije i Nemačke uraditi isto. Moramo da imamo plan. U suprotnom će posebno Rusija, a u izvesnoj meri i Kina, nastaviti da koriste prazninu koju je transatlantski demokratski Zapad ostavio na Zapadnom Balkanu u poslednjih deset i više godina.
RSE: Kada govorimo o planovima, u zaključku analize kažete da bi Zapad, ukoliko Beograd ne odgovori dovoljnom javnom posvećenošću višedecenijskoj podršci EU i SAD, trebalo da povuče političku, finansijsku i vojnu pomoć Srbiji. Da li u tom scenariju vidite dugoročne rizike za Evropu i Zapadni Balkan, pošto bi to otvorilo put Rusiji i Kini?
Kremer: Uvažavam to da postoji čitav niz argumenata koji se mogu navesti kao odgovor na tu moju tezu. Ono što sam video kada je reč o odnosu Beograda prema Moskvi i Pekingu jeste da postoji implicitno razumevanje između strana da, ako Kina uradi ovo onda od Beograda očekujemo da uradi to i to kao odgovor. To je posebno bilo očigledno u martu 2020. godine, kada smo videli ropski tretman koji je Aleksandar Vučić imao pred kineskim ministrom spoljnih poslova i generalno pred Kinom, kada su pritekli u pomoć tokom pandemije kovida.
Moja preporuka je da demokratske zapadne zemlje razmotre da od Vučića traže sličan tretman. Ako će EU da izdvoji sredstva za obnovu infrastrukture ili ako se odvija određeni stepen trgovinske razmene, zašto po Beogradu takođe nema bilborda na kojima piše kako je to fantastično, umesto propagandističkih plakata u korist Komunističke partije Kine. Mislim da je to najmanje od čega se može početi.
Na kraju, ne mislim da zapadne vlade čine Srbiji i srpskom narodu bilo kakve usluge, time što nastavljaju dopuštaju da im zemlja bude negde između. To, iz razloga koje sam već izneo, otvara niz bezbednosnih rizika za celokupnu evroatlantsku zajednicu. Možemo da nastavimo kao i do sada, i dalje ćemo imati te rizike i ništa se neće promeniti. Ili, možemo da kažemo: dugo smo radili na ovome, zaista želimo da vas podržavamo, ali od vas, gospodine Vučiću, ne vidimo rezultate toga što smo uložili u Srbiju. Kao posledicu toga, prekidamo naš dogovor.
U suprotnom imaćemo sve isto, a to nas je dovelo do onoga što smo imali početkom ove godine, kada je Milorad Dodik (srpski član Predsedništva BiH) izneo najsnažnijji pokušaj secesije u skorijoj istoriji. Takvi incidenti mi govore da status kvo nije održiv. Sada je vreme za promenu i ovo je prelomna tačka za takvu vrstu "tough love" koja je potrebna sa Zapada, kako bi se postigla ta promena.
RSE: Koliko sam razumeo iz vašeg izveštaja, vi zastupate tezu da Evropskoj uniji Srbija nije potrebna?
Kremer: Mislim da je u redu da se to i tako shvati. Mene ne zanima samo evroatlantska bezbednost, nego i to da vidim Srbiju kao demokratsku članicu evroatlantske zajednice. Ali međunarodna zajednica može da nastavi dalje i funkcioniše bez Srbije. To uključuje i Evropsku uniju. Mislim da kolebljivost EU da primi u članstvo druge potencijalne zemlje-članice, poput Severne Makedonije i Albanije, nagoveštava do koje mere EU takođe razmišlja na sledeći način: ako i same države koje teže članstvu generalno ne pokazuju da im je članstvo u Uniji u interesu, zašto bismo im dali članstvo?
Koliko ja vidim, Srbija nije jasno pokazala zašto treba da postane članica EU, naročito zbog svih onih bezbednosnih briga koje sam pominjao u kontekstu Rusije i Kine, odnosno zbog čega bi to bilo u dugoročnom interesu Rusije i Kine.
RSE: U redu, ali evropski zvaničnici kažu da bi Srbija unutar EU bila faktor stabilnosti za Zapadni Balkan?
Kremer: Poznat mi je taj argument. Mislim da mnogi koji to zastupaju ne uzimaju u obzir na koji način zaista vlast Srpske napredne stranke i Aleksandar Vučić funkcionišu unutar zemlje. Govorio sam već o njihovoj spremnosti da prigrle ultranacionalističke narative. Obeležavanje Dana srpskog jedinstva prošle godine je bio veoma razočaravajući signal. Imali smo tenzije na granici sa Kosovom takođe prošle godine. To nisu potezi za koje je EU zainteresovana i koji su u kontradikciji sa tezom da je Srbija faktor stabilnosti.
Sve što smo videli, barem kako ja to vidim, je u suprotnosti sa tim. Članove Evropskog parlamenta, barem one koji su demokrate, bih upitao kako stvari za sada stoje sa Mađarskom, za koju sam javno tvrdio i ranije da je jednako ako ne i više proksi-država Rusije i Kine. To ide do te mere da je Viktor Orban išao protiv Evropske unije, čak i kada je postojalo gotovo jednoglasje u nekim pitanjima koja se tiču Rusije, Ukrajine.
Indikativno je koliko problematično može biti ako dozvolite članstvo zemlji sa kojom ne morate u svemu da se slažete politički, ali moraju pokazati da imaju istu suštinsku posvećenost demokratskim vrednostima i fundamentalnim ljudskim pravima koje druge zemlje-članice imaju.
Dok Srbija to ne pokaže, čini mi se da će više predstavljati glavobolju za ljude u EU nego nešto drugo.
Facebook Forum