Oko 20.000 žena silovale su srpske snage Kosovu tokom rata 1998. i 1999. godine, procjene su Vlade Kosova. Oko 40 osoba pravnosnažno je osuđeno zbog ratnih zločina na Kosovu, međutim dosad niko nije pravosnažno osuđen za silovanje kao ratni zločin.
O ovome je u povodu Dana žena pred zastupnicima Skuštine Kosova govorila jedna od žrtava Vasfije Krasniqi-Goodman.
„Gdje ste vi bili dok smo silovane“, pitala je u govoru zastupnike, zahtijevajući da počinitelji budu privedeni pravdi i da društvo ne stigmatizira žrtve.
Šta su razlozi za neprocesuiranje i nekažnjavanje seksualnog nasilja kao ratnog oružja na Kosovu za Facebook rubriku Zašto Radija Slobodna Evropa (RSE) govorio je Bekim Blakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo, organizacije koja prati suđenja za ratne zločine počinjene tokom rata na Kosovu.
„Tu ima više razloga, kao prvo, žrtve seksualnog nasilja, seksualnog zlostavljanja tokom rata, zbog stigme, zbog srama koji one osećaju, ne prijavljuju te slučajeve. Ali nažalost, i one koje su skupile hrabrost i prijavljivale slučajeve, pa čak svedočile i na sudovima, glavnim pretresima, nisu dobile pravdu“, kazao je Blakaj iz kosovskog Fonda za humanitarno pravo.
Da kosovsko pravosuđe mora ozbiljno da se bavi ovim pitanjem, tokom sjednice kosovske skupštine 9. marta, kazao je i premijer Aljbin Kurti. Šutnja i nedostatak djelovanja štite zločin i počinitelje, rekao je Kurti.
Ali, prema mišljenju Blakaja, Kosovo ima još jedan problem.
„Velika je barijera to što Srbija ne priznaje Kosovo i kao takva ne priznaje institucije Kosova. I zbog tog nema nikakve saradnje u pravosuđu između Kosova i Srbije. Većinom oni koji su počinili zločine, ratne zločine ili silovanja su na jednoj strani granice, a njihove žrtve na drugoj. I ukoliko zemlje, Kosovo i Srbija, ne sarađuju u tim procesima, onda naravno da oni koji su počinili zločine izbegavaju, odnosno imaju taj prostor za nekažnjavanje.“
Da bi žrtve u budućnosti vidjele pravdu, Blakaj kaže da se moraju poduzeti različite mjere. U prvom redu svakako je saradnja dviju zemalja, ali važno je i sve više govoriti o ovom problemu, odnosno ohrabriti žrtve da govore o onome što su preživjele.
„Plašim se da će broj biti ograničen. Žrtve silovanja počele su da pričaju i ja se nadam da će ih sve više podnositi krivične prijave. Ali ako se nastavi ovim tempom procesuiranja kao dosad, bojim se da neće biti veliki broj“, kaže Blakaj.
„Žrtve ne smiju biti stigmatizirane“
Tema seksualnog nasilja tokom rata, iako ima pomaka, i dalje je tabu tema na Kosovu. Zahvaljujući ženskim organizacijama, stigma o žrtvama ratnog silovanja nešto je manja u odnosu na raniji period kad su žene bile pod velikim pritiscima, kada je stigma bila ogromna i kada su se priče o zločinima uglavnom držale skrivene od javnosti, u krugu porodica.
„Poslednjih godina na Kosovo je ta situacija malo popustila i nekoliko žrtava je smoglo hrabrosti da javno progovori o tome. I to je uticalo pozitivno na društvo, ali su se i institucije počele ozbiljnije baviti ovim. Žrtve su se zajedno s tim udruženjima izborile da se zakon o reparacijama menja. Obrazovana je i jedna komisija koja revidira, odnosno razmatra te aplikacije, tako da, poslednjih nekoliko godina ide u dobrom smeru i ta stigma se malo smekšava“, kaže Blakaj i naglašava da je najvažnije da se i društvo i institucije zalažu i istraju u procesu destigmatizacije.
- Žrtva ratnog seksualnog nasilja predala krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu Kosova
- Podrška žrtvama seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu
Seksualno nasilje i silovanje nisu samo na Balkanu korišteni kao oružje rata. Oružani konflikti u svim dijelovima svijeta nažalost su pokazali da je silovanje jedan od načina teških kršenja ljudskih prava, međutim ovaj zločin je kao oružje rata, historijski gledano, najmanje tretiran u pravosudnim sistemima i sudovima.
„Ujedinjene nacije su kroz rezolucije, ali i osnivanjem međunarodnih tribunala, uključujući i onaj za bivšu Jugoslaviju, oni su prepoznali važnost procesuiranja onih koji su počinili krivična djela. Ali mislim da je to nedovoljno. Međunarodna zajednica bi trebala veći fokus da stavlja upravo na ove zločine. I da ih više dokumentuje, istražuje. Također, treba dati prioritet na suđenjima pred tribunalima upravo ovim predmetima. Ako bi se više procesuirali i kažnjavali ovakvi zločini, onda bi možda dugoročno bilo manje takvih zločina bilo gde u svetu“, kaže Blakaj.
Jedno od važnih pitanja kad je riječ o seksualnom nasilju tokom oružanih sukoba jeste pitanje djece rođene kao posljedica ratnog silovanja. Na Kosovu se o ovoj djeci skoro nikako ne govori.
„Teško je verovati da žrtve silovanja koje su rodile decu kao posledicu tog silovanja imaju snage da o tome govore. Mislim da organizacije koje već godinama rade sa žrtvama mogu da tretiraju ove slučajeve i da imaju iskustva da se time bave. Majke imaju sva prava da odluče da li da o ovome govore javno ili kako one žele. Deca imaju pravo da znaju i da odlučuju, isto tako“, kazao je Blakaj.
Na Kosovu ne postoje podaci o broju djece rođene nakon ratnog silovanja.
Proces priznavanja statusa žrtava seksualnog nasilja i dalje traje na Kosovu. Do sada je 787 osoba dobilo status, a više od 200 aplikacija je odbijeno. Poseban status žrtvama i određene beneficije žrtve su dobile odlukom Skupštine Kosova 2014. godine.
