"Želim da poručim roditeljima ove dece iz Novog Pazara da se ne brinu i da više nema naše i vaše dece, sve su to naša deca".
Uz pozdrav 'selam alejkum' (mir s vama), ove reči uputio je ratni vojni veteran u govoru studentima na protestu ispred Radio-televizije Srbije (RTS).
Goran Samardžić je rekao i da je početkom devedesetih, kao dvadesetogodišnjak, poverovao u ratnohuškačku propagandu protiv Bošnjaka u Bosni i Hercegovini.
Za tu propagandu optužio je RTS, nazvavši ga "kuhinjom za širenje laži i mržnje".
Ovaj govor postao je viralan, otvorivši na društvenim mrežama polemiku o suočavanju društva u Srbiji sa ratnom prošlošću.
Šta je studentima poručio ratni veteran?
Studentima, koji od 14. aprila u Beogradu blokiraju zgrade RTS-a nezadovoljni izveštavanjem Javnog servisa o njihovim zahtevima i višemesečnim protestima, priključile su se kolege iz Novog Pazara.
Iz grada na jugozapadu Srbije, gde živi većinsko bošnjačko stanovništvo, stigli su u uzvratnu posetu na Uskrs, kako bi odmenili kolege koje proslavljaju ovaj hrišćanski praznik.
Dobrodošlicu im je poželeo ratni veteran Goran Samardžić.
On je u govoru ispred RTS-a 18. aprila izjavio da je u maju 1992. ranjen u Sarajevu i da pripada generaciji koja se "primila na laži".
"Neki smo krenuli da se suprotstavimo i borimo se, pod navodnicima, sa 'balijama', sa 'Turcima koji su hteli da naprave Islamsku državu', a mi da 'spašavamo svete srpske zemlje i da zaštitimo srpski narod'".
Dodao je da je u aprilu '92. zapaljen "krvavi bosanski lonac".
"Naša kuhinja za širenje mržnje i laži se nalazi u ovoj zgradi iza nas. Na ovom istom RTS-u koji i danas širi laži i mržnju. Moja generacija je verovala da radimo pravu stvar i da smo mi pravi, a oni drugi da su zli. I oni drugi su to isto mislili za sebe. I onda je krenuo točak zla koji nikako da se zaustavi i koji kod mnogih traje i dan-danas", rekao je Samardžić.
Aplauzom studenata propraćena je poruka da je njihova generacija ustala da "zlo zaustavi".
"Oni su ti koji šire ljubav i obasjavaju budućnost. Ta budućnost jeste ono što svi želimo i dužnost nas i naših promašenih generacija jeste da ustanemo i samo treba da ih pratimo", zaključio je Samardžić.
Šta znači govor ratnog veterana?
"Smatram ga neobično važnim iskorakom jer dolazi iz populacije kojoj ja ne pripadam", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) antiratna aktivistkinja Nataša Govedarica.
Podvlači da je reč o predstavniku onih koji su u ratu učestvovali, "direktno se boreći na strani onoga što su u tom ratu bili srpski ciljevi".
"Čini mi se da se zbog toga ta poruka teže osporava, bolje čuje, duže zvoni i jasnije poziva na promišljanje", dodaje Govedarica koja je i direktorka međunarodne mirovne organizacije Forum ZFD za Srbiju.
U proleće 1992. godine počela je najkrvavija epizoda u raspadu bivše Jugoslavije.
Srpske snage počinile su u Bosni i Hercegovini neke od najtežih zločina, uključujući genocid u Srebrenici i četvorogodišnju opsadu Sarajeva.
Pojedini komentari u polemici, koju je na društvenim mrežama otvorio govor učesnika rata u Sarajevu, podsećaju da nisu svi devedesetih bili zavedeni ratnom propagandom.
Vojni obveznici iz Srbije su se na različite načine odupirali odlasku na front, a bilo je i pojedinačnih činova otpora među rezervistima. Izbijale su i pobune u kasarnama.
Predstavnici akademske zajednice, različite mirovne organizacije i pojedinci iskazivali su oštro protivljenje ratu.
"Čini mi se da je pozicija antiratne, aktivističke Srbije unekoliko neprihvatljiva dominantno u samoj Srbiji. Ovdje govor dolazi od nekoga koji je uslovno rečeno naš, ko se ne može etiketirati kao strani plaćenik, niti domaći izdajnik. Ovdje govorimo o nekome ko sam svojim jezikom govori svojima", kaže Nataša Govedarica.
Kritičari su na društvenim mrežama ocenili i da je ratnim veteranima mesto pred sudom, a ne na studentskim protestima.
"Relativizacija ko je odgovoran ili svi su odgovorni i svi trebaju na sud, s jedne strane nije izvediva, s druge strane nije tačna jer upravo podriva ono na čemu se temelji tranziciona pravda", navodi Nataša Govedarica.
"Krivica mora biti individualizovana, a odgovornost za tu krivicu treba da preuzmu različiti dijelovi društva", kaže ona i dodaje da odgovornost treba da preuzmu i medijski, obrazovni i čitav društveni sistem koji je kreirao klimu u kojoj je rat bio prihvatljiv.
"I u koji su mnogi ljudi išli rado, zavedeni, nezavedeni, danas svjesni da je to bila greška, u tišini ili javno kao ovaj čovjek Goran Samardžić, baš na mjestu odakle je mržnja tendenciozno i vješto uređeno, dan za danom sijana pred početak ratova, tokom ratova i moram nažalost reći, dobrim dijelom do dana današnjeg".
Kakva je bila uloga RTS-a tokom ratova?
Medijska priprema počela je godinama pre nego što se rat na prostoru bivše Jugoslavije razbuktao.
Pozivanje na međunacionalnu netrpeljivost, kampanja "otvaranja starih rana" iz dalje prošlosti i iznošenje neistina ili zataškavanje istine obeležili su izveštavanje RTS-a krajem osamdesetih i tokom ratnih devedesetih.
"Ratna propaganda se najviše promovisala kroz televiziju RTS jer drugih u to vreme nije ni bilo", kaže za RSE profesor Fakulteta političkih nauka u penziji Rade Veljanovski.
Veljanovski je početkom devedesetih smenjen sa mesta glavnog urednika Prvog programa Radio Beograda, a potom je 1993. dobio otkaz zbog neslaganja sa ratnom propagandom.
"Radio sam u jednoj nezavisnoj radijskoj produkciji i imali smo, recimo, prilog u kome žena koja prosi na ulicama Beograda kaže kako joj je muž poginuo. Kaže, gledao je Drugi dnevnik RTS-a i čuo je kako je njegov narod strašno ugrožen. Odmah sutradan je odlučio da ode i posle dva dana je poginuo na području Bosne i Hercegovine", seća se Veljanovski.
Jedna od izmišljenih vesti koja je ostavila najdublji trag tokom devedesetih bila je informacija o "40 zaklanih beba iz Vukovara (Hrvatska)". Do momenta kada je konačno demantovana, u etar je otišao niz lažnih izveštaja, specijalnih emisija i analiza posvećenih ovom smišljeno plasiranom "nezapamćenom zločinu".
Rat u Bosni i Hercegovini odveo još dalje ratnu propagandnu mašineriju. Tako je Televizija Beograd u glavnom dnevniku emitovala reporterski izveštaj iz Sarajeva o "srpskoj deci koju su muslimanski ekstremisti bacali lavovima u gradskom zoološkom vrtu".
"Odgovornost je ogromna i kad su prošle te devedesete, neke stvari nisu isterane do kraja. Nismo se u dovoljnoj meri suočili sa svima onima koji su raspirivali tu ratnu propagandu, koji su pristali na to da budu ratna poluga režima Slobodana Miloševića, pa nam se to sada ponovno dešava", navodi Veljanovski.
Nekadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović izdržao je kaznu od deset godina zatvora zbog žrtvovanja 16 radnika te medijske kuće koji su poginuli u NATO bombardovanju 1999. godine.
Niko, međutim, nije odgovarao za reči koje su aktivirale puške.
Upravni odbor RTS je 2011. uputio je javno izvinjenje građanima Srbije i susednih država koji su devedesetih godina u programu te medijske kuće bili "predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem pravnom određenju govora mržnje".
"Bilo bi dobro da se na tragu tog izvinjenja dogodilo i nešto drugo. Međutim, mi nemamo nikakvu vrstu suočavanja. Dobro je da neko od mlađih ili starijih koji su u ratu učestvovali danas shvata da je sve to bilo pogrešno i koliko su koreni onoga što nam se danas dešava i u Srbiji i u regionu u tim godinama", navodi Rade Veljanovski.
Šta o ratu znaju mlade generacije?
Devedesetih godina su mete reči i slika bile generacije roditelja današnjih studenata.
Istraživanje koje je 22. aprila objavio Kulturni centar Grad pokazalo je da su mladima u Srbiji najmanje jasni sukobi i ratovi na prostoru bivše Jugoslavije i da su o njima najviše slušali od roditelja i starijih generacija, dok su najmanje učili u školi.
U istraživanju, koje je sprovedeno u saradnji inicijative Muzej devedesetih i Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, učestvovali su mladi od 18 do 30 godina.
Ono pokazuje i da devedesete za mlade nisu samo istorija, već i jasan kontinuitet sa današnjicom.
"Mladi ističu da, s jedne strane, osećaju posledice devedesetih, pre svega u pogledu tenzija i podela u regionu, ali i kada je reč o etničkim identitetima i njihovim ulogama u prethodnim sukobima, a s druge nose pozitivna iskustva u odnosima sa pripadnicima drugih etničkih grupa na ličnom planu", navodi se u istraživanju.
Šta poručuju studenti?
Uzajamna podrška i poštovanje između Novopazaraca i njihovih kolega iz drugih univerzitetskih centara u Srbiji traju od početka studentskih protesta.
Tako su, tokom velikog protesta u Nišu 1. marta, novopazarskim studentima kolege priredile ramazanski ručak i večeru (iftar i sehur), u skladu sa tradicijom muslimanske veroispovesti.
Na fakultetu su im obezbedili i prostorije za molitvu.
A Novopazarci su kolegama studentima iz drugih gradova gostoprimstvo uzvratili 12. aprila, na protestu "Sloboda vlada čaršijom".
"Ovde se oseća velika ljubav. Srećna sam što mogu da kažem bujrum i dobro došli", poručila je za RSE studentkinja Hatidža Mahmutović, dok su hiljade građana iz cele Srbije šetale Novim Pazarom.
Studenti iz grada koji je devedesetih bio okružen tenkovima, a njegovi stanovnici decenijama diskriminisani, poručili su da se ponovo osećaju kao "ravnopravni".
Šest dana na blokadama RTS-a bilo je više od 30 novopazarskih studenata.
"Došli smo da za ove praznične dane pomognemo našim kolegama, pravoslavcima, da se izbore za slobodan RTS", rekao je student Hamza Baćićanin.
Šta traže od RTS-a?
Sa višemesečnih protesta i blokada, sa kojih traže odgovornost za pogibiju 16 ljudi u nesreći u Novom Sadu, studenti zahtevaju i objektivno izveštavanje RTS-a.
Rukovodstvo Javnog servisa je osudilo blokade i podnelo krivične prijave protiv onih koji ih sprovode.
RTS je na početku demonstracija u svom programu ignorisao zahteve studenata, a nakon toga o njima šturo izveštavao, dajući prostor kritičarima.
Nakon više masovnih protesta, zbog načina izveštavanja RTS-a pobunio se i deo zaposlenih koji je zatražio smenu rukovodstva.
