Osim što imaju zelene oči i vole vizuelnu umetnost, Reneu Begoli (Renea Begolli) i Ljuizu Tači (Luiza Thaqi) spaja i godina rođenja: 1998.

Sudbina ove dve umetnice je da ih celog života prati poruka da su "deca rata".

Ove sličnosti su ih navele da često razgovaraju o uticaju poslednjeg kosovskog rata na svakodnevni život. Nedavno je ovo njihovo interesovanje rezultiralo izložbom pod nazivom: "Reci da se prisetimo, da ne zaboravimo".

Na izložbi u Prištini predstavljene su priče žena koje su postale majke tokom ratnog perioda na Kosovu, odnosno poteškoće sa kojima su se suočavale.

Renea i Ljuiza smatraju da su ispovesti žena isključene iz diskusija o ratu na Kosovu, te je to jedan od glavnih motiva što su organizovale izložbu.

"Uvek slušamo ratne priče o ratnicima, o različitim tragedijama – priče koje traju. Ali videli smo da se o ispovestima žena priča samo unutar kuće i među ženama", kaže Ljuiza za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Dok su pripremale izložbu, razgovarale su sa desetak žena sa ciljem da se njihove priče i muke kroz koje su prolazile, čuju van četiri zida njihove kuće.

"Želeli smo da napravimo delo posvećeno našim majkama. Jer videli smo da je i kući ova tema normalna i minimizira se važnost takvih priča. I iz tog razloga smo želele da podstaknemo širu diskusiju", dodaje Renea za RSE.

A kako će izložba izgledati, odlučeno je na osnovu narativa intervjuisanih žena.

Često pominjanje zavesa kao sredstva za zamračivanje prostorija i da se sakrije od očiju javnosti ono što se dešava u kući, navelo je ove dvadesetpetogodišnjakinje da upravo zavese koriste kao materijal za instalaciju.

Zavese, zakačene koncem na različitim visinama, simbolizuju različite nivoe problema sa kojima su se žene suočavale.

Za Reneu i Ljuizu, citati intervjuisanih žena su najvažniji deo izložbe, te su zato nastojale da im postavka posluži kao sredstvo da utišaju publiku, odnosno da se slušaju ispovesti.

Nesvakidašnje priče žena

"Rat je za sve bio težak. Nikome nije bilo lako, sama reč 'rat' te plaši. Ali, za trudnice je bilo još strašnije", glasi jedan deo audio zapisa.

Ova rečenica je ostala urezana u Ljuizinom mozgu, jer simbolizuje značaj projekta koji je započela sa njenom majkom i Reneom.

Obe još od detinjstva pamte kako su njihove majke često pričale da je bilo teško obezbediti uslove za podizanje dece tokom rata.

Međutim, puno više je otkriveno kroz intervjue koji su obavljeni tokom ove godine. Ta iskustva majki su obelodanjena u kratkoj knjizi, koja je objavljena uz izložbu.

Kada je Ljuizina majka, Vera, otišla na prvi pregled nakon saznanja da je trudna 1998. godine, doktor ju je upitao: "Jesi li razmišljala o abortusu?"

"Nikada, ljudi vani umiru, ja da ubijem dete svojom rukom...", odgovorila je.

Iako je odlučila da će roditi dete, Vera je strahovala.

"Od 1998. pa nadalje niste znali šta vas čeka sutradan. Kada je pala noć (u Prizrenu, nakon porođaja u bolnici), bilo je mnogo neizvesnosti", priča ona.

Dok je ona bila u bolnici, na oko 30-ak kilometara dalje, dogodio se masakr u Orahovcu.

Prema podacima organizacije Human Rights Watć, reč je o napadima koji su se dogodili u julu 1998. godine, kada su ubijeni i ranjeni mnogi Albanci koji su se sklonili u tekiju Šeh Muhedina u Orahovcu.

S druge strane, Reneina majka, Arijeta - koja je po prvi put postala majka - živela je oko 80 kilometara od Vere.

Trudnoća i porođaj nisu joj zadavali mnogo problema, jer, kako kaže, "iako je mirisalo na rat, to do Prištine još uvek nije stiglo".

Situacija se promenila 1999. godine, posebno posle 24. marta te godine, kada su NATO snage započele vazdušne udare na ciljeve tadašnje srpske vojske.

"Te noći smo bili veoma zabrinuti. Imali su rezerve nafte i fabriku u blizini. Prvi pucanj je bio strašan, ceo stan se zatresao i rekli smo sebi: 'poginusmo'", priseća se Arijeta.

Seća i se kako je Reneu obukla i spremila je, u slučaju da uskoro moraju da napuste kuću.

"Nisam bila dobro zbog velikog stresa. Bila sam jako umorna, svi smo bili umorni", kaže ona.

Sada, skoro 25 godina kasnije, njena ćerka voli da razmišlja o pozitivnim aspektima koje je izvukla iz priča intervjuisanih žena.

"Malo se pominje kako su žene pronađene u tim trenucima. Na primer, nešto što većina ljudi pominje je odnos koji su imali sa drugim ženama: sa sestrom, snajom, majkom, svekrvom... Koliko su jedne drugima pomagale da prebrode teške trenutke, kako fizički, tako i psihički", kaže Renea.

Agencija za statistiku Kosova nema podatke o rođenim bebama na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine, ali je 1997. godine rođeno skoro 43.000, dok je prethodne godine bilo preko 46.000.

Izložba – podržana od strane Fonda za humanitarno pravo na Kosovu i švajcarskog Saveznog odeljenja spoljnih poslova – otvorena je 15. decembra i trajaće do 20. januara.

Ulaz je besplatan za publiku, dok dve umetnice preporučuju posetiocima da ostanu 25 minuta na izložbi kako bi preslušali celu audio naraciju.

Od svih reakcija, Ljuiza izdvaja poruke koje je dobila od intervjuisanih žena.

"Rekli su nam da im je veoma drago što smo preuzeli inicijativu da razgovaramo o ovoj temi. Ni njima nije palo na pamet da pričaju o tome. Ali, nakon što smo ih kontaktirali, shvatili su da je to važna tema", kaže Ljuiza.