Begović: Tragam za estetskim izrazom mobitela

Sva sloboda mobitela zasnovana je na njegovim ograničenjima, koja su preozbiljna i zato je i preteško praviti njime filmove, kaže Nedžad Begović, filmski režiser koji uskoro završava svoj najnoviji projekt sniman mobitelom.

Vukobrat: Nedžade, prije svih pitanje dokle si stigao i u kojoj je fazi tvoj novi projekat?

Begović: Ja sam već treću godinu u tom projektu i negdje sam pri kraju, ali ne znam baš tačno reći kada ću završiti jer je jednostavno samo po sebi i preteško i nepredvidivo.

Vukobrat: Da. I meni je zapravo pitanje kako to izgleda snimiti film mobitelom.

Begović: Danas izlaze ovi telefoni koji imaju haj definišn. Dakle, to je ozbiljan kvalitet slike, a i ozbiljan kvalitet tona mogu da daju - naravno sa ograničenjima koja mobitel podrazumijeva. I nekako unutar toga ja sam vidio da može da se napravi film zadovoljavajuće kvalitete i da se pokaže na televiziji, na ovim LCD-ijevima, na kompjuterskom monitoru ili na samom mobitelu. Tako da ima načina i da se vidi i da čovjek razumije o čemu se radi. Nesporno je, što bi se reklo.

Vukobrat: Da, ali je ipak zanimljivo kako to izgleda dalje u produkciji. Gdje se materijal pohranjuje, kako ga montiraš?

Begović: Mobiteli sadrže u sebi i montažne programe, efekt odlaganje tona, tako da on već ima sam po sebi izvjesne mogućnosti. Ja sam već čovjek koji naočale mora nosati, pa mi je onda lakše da sve to prebacujem u kompjuter i onda kompjuterom da montiram, mada može i obrnuto. Montiram ga kao što se pohranjuje i materijal kamerom koji se unosi u kompjuter i onda se obrađuje.

Vukobrat: Ima dosta i prednosti - recimo manji budžet, jednostavnost, velika mobilnost. Ali s druge strane ima i dosta ograničenja - šta je sa širokim planovima, ton...?

Ja pokušavam da ne slijedim filmski jezik, nego da mobitel registruje sve što treba da registruje.

Begović: Ja prvo mislim da je sva sloboda mobitela zasnovana na njegovim ograničenjima. Ta su ograničenja preozbiljna i zato je i preteško praviti filmove mobitelom. I zato ih je toliko malo, odnosno nikoliko u ovim ozbiljnim dugometražnim formama. Ko me zna, zna da sam ja filmadžija i da sam inovator - i onda ta pozicija inovatora me nekako obavezuje da ja stvari posmatram iz nekog drugog ugla, nekako drugačije, da stvari okrenem izvan logike, odnosno ne podrazumijevajući je, da pokušavam da je izvučem iz nečega. Tako je bilo i sa mobitelom, pa sam pošao da unutar mobitela iz inovacijskog osjećaja krenem, tako da je meni teško reći ustvari da ja pravim film, jer moja montaža ne zasniva se na montaži izvedenoj iz filma, nego više na klip estetici. Ja klipovima pokušavam pokrivati neke scene. Ja pokušavam da ne slijedim filmski jezik, nego da mobitel registruje sve što treba da registruje. Mobitel ima taj široko ugaoni objektiv i ja mu nikad ne koristim zum zato što mislim degradira na neki način sliku - zum je digitalni, tako da sam uvijek iz pozicije širokog objektiva koji već komplikuje pravu kompoziciju slike, tražim neka bliža primicanja. On ima neke svoje uslovnosti. Ja nisam nikad htio da mi mobitel bude zamjena za kameru - jer ako već imate kameru, onda će to ona drugačije napraviti, čestitije, pa je stavite na stativ, pa proberete stvari.

Alhemija

Vukobrat: Sad si mi zapravo pomogao da ti postavim jedno pitanje za koje sam se bojao kako ćeš ga čuti, a ta je otprilike je li to pravi film ili nešto nalik na film. Ili se radi o jednoj potpuno novoj estetici?

Begović: Mobitel nema nikakvu estetiku definisanu. Ali ja sam pokušavam nekako da uđem u estetiku koju bih nazvao estetika klipa. Ja nemam nikakvu tajnu oko toga. Evo ovako kao što mi razgovaramo, ja sam mobitelom snimao razgovore sa ljudima, prijateljima, familijom... I onda sam pravio selekciju tih razgovora. Dakle, to su mobitelom snimljeni svi razgovori i mobitelom snimane slike na način koliko mi traje razgovor moja ideja je da toliko traje i neki klip, dakle da se ne upuštam u montažu koja bi bila filmska. Tako da je ovo nešto kao film, ne mogu ga čak ni žanrovski definisati. Ima tu i namještenih stvari, pa je kao igrana forma. Ima i stvari koje sam zapazio, pa je i dokumentarna forma. Ima nekih apstrakcija, pa bi se moglo reći i da je neka eksperimentalna forma. Unutar toga ja sam se igrao i pravio sebi ovaj film.

Vukobrat: Ja ću naše slušaoce podsjetiti kako si ti prije nekoliko godina ukupnu javnost, i stručnu i širu, kulturnu, iznenadio filmom Sasvim lično. Film je kao kućna radinost, sniman malom, ručnom kamerom, pomoću štapa i kanapa kaže narod. Ipak bio je to naš kandidat za Oskara. Hrabri li te iskustvo tog filma?

Begović: Identičan je osjećaj bio da sam ja isto htio da se igram sa tehnološkim mogućnostima i nisam dao da mi baš neki budžeti filmski li vrijeme recesije ne daju da se umjetnički izrazim. Moja potreba da se umjetnički izrazim je jača od toga. I zato ja, kao što sam bio odlučio i vidio da je moguće napraviti film malom, tom hendi kamerom, kao što sam pravio Sasvim lično, sad pravim film mobitelom. Ja znam da sam neke ljude ohrabrio i znam da su me zvali - evo radimo i mi svoje sasvim lično. To je film koji je bio dobar poticaj i koji je omogućio umjetniku da se uhvati onoga što je alhemija, a to je duh filma, da ga ima, da ima nekog šarma. Tako mi je i ovdje nakana da ja koliko mogu duhovnosti iscijedim iz mobitela. To su pionirski pokušaji - isto kao što su braća Rajt u jednom momentu skontali da oni mogu da polete, pa su napravili avion i onda su 15 metara letjeli. A onda sad ovi konkordi, boinzi, tupoljovi i razni drugi avioni lete, i ovi fantomi itd.

Pitanje izlaska iz konvencionalnog opažanja

Vukobrat: Nedžade, rekao si da si ti inovator, a ja da kažem našim slušaocima - inovator sa velikim međunarodnim priznanjima. Sam si pomenuo slučaj braće Rajt i kasnije velikih letova, pa me to hrabri da ti postavim pitanje: možemo li u budućnosti očekivati da naiđemo na scenu da trči pet, šest, deset ljudi sa mobitelima i snimaju, zapravi jedan ozbiljni filmski set sa mobitelima?

Begović: Koliko sam ja čitao, vidio sa da se neki ljudi to radili. Recimo, ima momak iz Južnoafričke Republike, taj film se može i pogledati na interentu, koji radi mobitelom. Ako se ne varam, sa sedam mobitela je pravio igrani film. Stvar je s jedne strane umjetničkog koncepta, s druge strane mog osjećaja da bi film mobitelom trebao da bude nešto drugo. Meni baš nije najbitnija činjenica da film samo iz pozicije jeftinoće pravim, da mi bude jeftiniji. Film košta koliko košta i film je nešto drugo - i on će uvijek imati svoje setove, svoje ekipe druge vrste. A ja nekako neću da budem preambiciozan, pa sad da ja uspostavljam neku svoju estetiku, ali ja tragam za time koji je estetski izraz mobitela - i ja ga ne bih nikada pravio kao kompenzaciju za kameru.

Vukobrat: Je li moguće film sniman mobitelom doslovno aplicirati na veliko filmsko platno, ili bi on mogao funkcionisati isključivo na plazmama?

Begović: Ja ne znam, ali moguće je da mobitel sa sobom nosi i to pitanje. Ali sve kontrolne projekcije koje sam pravio, pravio sam na plazmama, i to većih formata, većih dijagonala ekrana - i to sasvim korektno izgleda. Kao što je ta visoka rezolucija već prisutna u mobitelu, on nudi dobar kvalitet i moguće je da se ne mora podrazumijevati kino, mrak i veliko platno, nego jednostavno sjedne deset ljudi u kino sa jedne strane, pa bi na drugu stranu nekako stavio drugu plazmu. To je sad samo pitanje izlaska iz konvencionalnih percepcija - idemo gledati film u biskopskoj dvorani, recimo, gdje su tri, četiri plazme na raznim ćoškovima i sad okupljeni ljudi oko toga. I eto projekcije takve vrste filma.

Vukobrat: Nedžade, evo nas malo u budućnosti. Meni je drago što sam s tobom razgovarao o prvim koracima u filmsku budućnost kod nas.

Begović: Mene će veseliti da i drugi ljudi vide. Nekad neko ne zna možda ni kako bi, kao što ni ja nisam znao, ali čim vidim nekoga da je napravio, kad pokaže mi se, onda kažem: “Vidiš, eto, ja mogu ovako.“ Glavni je osjećaj kad pomisli čovjek: „Ja mogu bolje, ili isto“. Onda je to dobar znak.