RSE: Nataša, iza nas je pet uzbudljivih dana posvećenih ljepoti „slike koja se kreće“. Molio bih te da kažeš slušaocima šta se to krilo iza „Kratkofila“, koji se u Banjaluci dešavao po treći put?
Milović: Ništa se nije krilo, sve je bilo toliko otvoreno i besplatno da nema građanina i ljubitelja dobrog kratkog filma u Banjaluci koji nije mogao da uđe na „Kratkofil“ ove godine. Profit versus art, spas čovečanstva leži u jeftinom filmu, niskom budžetu – to je potpuno u duhu naše koncepcije ove godine, da se malo podsmehnemo krizi i da za tih pet dana učinimo od Banjaluke jedno kosmopolitisko mesto, koje je primilo takmičare iz čitavog sveta i njihove filmove, njihova ostvarenja. Nažalost, učesnike nismo mogli da platimo, pa ih je došlo samo desetoro, uglavnom iz regiona, ali su se mogli videti filmovi iz čitavog sveta – Australije, Irana, Brazila, Indije, Velike Britanije, Nemačke, Turske, svih naših zemalja u regionu… Od 500 filmova koji su pristigli u našu direkciju, dva selektora, Vladan Petković i Aleksandar Ilić, brižljivo su odabrali 55 ostvarenja.
RSE: Koliko me pamćenje služi, 55 filmova je bilo o na 2. „Kratkofilu“. Je li to neka magična brojka ili slučajnost?
Milović: Nije. Jednostavno nisu mogli da svedu tu količinu na 50, pa je, eto, opet ispalo 55.
RSE: Među njima i četiri domaća.
Milović: Tako je.
RSE: Čini mi se da je produkcija iz BiH mala.
Milović: Pa, mala je produkcija i iz drugih zemalja u regionu. Iz Srbije imamo samo jedan, iz Slovenije samo jedan ili dva, iz Hrvatske jedan, iz Makedonije jedan. Tako da moramo da primetimo da je, nažalost, u bivšim jugoslovenskim republikama filmska produkcija svedena na minimum, što je vrlo primetno u odnosu na ono kakva je bila u bivšoj Jugoslaviji.
RSE: I ove godine festival je sačuvao običaj da pažnju publike i stručne javnosti fokusira na neku zemlju. Prošla dva puta su to bile Poljska i Rusija, ovaj put je to Island. Zašto Island? Da li upravo zato što će se svi zapitati zašto Island?
Milović: Zato što je Island bio pobednik i dobitnik priznanja na prošlom „Kratkofilu“. GospodinGrimur Hákonarson je osvojio našu statuetu „Jazavčara“. Zbog toga smo ove godine, u čast zemlje pobednika, napravili dane islandske kulture u Banjaluci. Dakle, ne samo kratki filmovi sa Islanda, već i koncert tradicionalne vikinške muzike, poznate i kao rimur, iz 12. i 13. veka, koju su izvodili Steindor Andersen i Hilmar Orn Hilmarson. Hilmarson je održao i predavanje studentima na temu primenjene muzike na filmu, budući da je on dobitnik Felixove nagrade, da je čovek koji je radio sa najvećim savremenim rediteljima kao što je Jane Campion u filmu „In the Cut“. To su skromni ljudi – neće mnogo da se hvale, ali su zaista velike zvezde, veliki umetnici. Publika je imala prilike da se tokom ovih pet dana upozna i sa islandskom književnošću i sa islandskom fotografijom i sa islandskim stilom života, sa običajima, verovanjima, sa načinim bavljenja muzikom, pogledom na svet… Tako da mislim da je ovaj „Kratkofil“ bio vrlo edukativan, vrlo intelektualan, vrlo polemički nastrojen. Bilo je jako mnogo mogućnosti za razgovor. Želeli smo da naš festival ne bude platforma za neke druge ljude, već baš za umetnike i za publiku. To su krajnji korisnici našeg festivala. Mi nemamo crvene tepihe, nemamo glamur, ali imamo da ponudimo ljude koji su znalci i profesionalci, koji su, na kraju, i eksperimentatori koji preispituju granice filma.
RSE: Mene su se posebno dojmile dvije neobičnosti – film koji je snimljen na festivalu i selekcija uradaka snimljenih mobitelom. Ovim se nešto trebalo postići, ali i saopštiti.
Milović: Želeli smo da pokažemo da sa skromnim sredstvima i sa mnogo ideja može mnogo toga da se učini. Ručno smo radili pozivnice na primer. Nema korisnika koji nam nije poslao jedan svoj film. Tako da je gospodin Srđan Vuletić, koji je bio selektor tog programa, bio na slatkim mukama. Tako da mislim da smo ove godine stvarno postali vidljiviji, i u medijskom polju i u zajednici. Imamo jako lep odnos sa svim festivalima u regionu. Tako da smo prilično zadovoljni. Ne treba, naravno, nikad biti previše zadovoljan, ali smo bili dosledni našem konceptu „džab-džaba“, tako da nismo dali prostor onima koji ne trebaju tu da budu, već smo dali prostor ljudima od kojih možemo nešto da naučimo. Podjednako su bili zastupljeni svi, iz čitavog sveta, ali i iz regiona. Tako da smo kao tim koji je to realizovao, sa vrlo oskudnim sredstvima, postigli ono što smo zapravo želeli, a to je da se naš program prikaže na način na koji se i do sada prikazivao, dakle da manifestacija zadrži neki dignitet, a da pri tome zemlja pobednik prethodne godine uđe dublje u fokus, da se sve ne završi na nagradama, već da idemo dalje – da obrazujemo, da stvaramo kulturne potrebe i navike, da ljude povezujemo, da Banjaluka postane, na mapi festivala i festivalskih gradova, jedno mesto gde postoji intenzitet susreta. Dakle, ne formalno mesto gde se dobivaju reference, nagrade i gde se legitimizuju neki autoriteti koji su već sto puta potvrđeni, već da budemo rasadnik nekih novih ljudi, nezavisnih autora.
RSE: Hoćeš da kažeš da će to biti poticajno za razvoj filmske industrije u Banjaluci i u čitavoj BiH.
Milović: Svakako. Mislim da je teško govoriti o filmskoj industriji, ali možemo govoriti o razvoju sineasta.
RSE: Da, studenata koji će ući u filmsku industriju ili koji imaju da to učine.
Milović: Da, koji će biti ne samo praktikanti filma, već umetnici po kojima će BiH biti poznata.
RSE: Da li su nadležne vlasti razumjele šta festival nudi? Očito ste krenuli sa minimalnim željama i potrebama. Ali, opet, i to nešto minimalno je trebalo pokriti. Prvi „Kratkofilm“ nije baš dobro prošao, drugi je već imao neku potporu. Da li se ovaj treći etablirao?
Milović: Ovogodišnji „Kratkofil“ ima duplo manje novca nego prošle godine, zapravo ga još uvek nema. Tako da je trebalo biti mađioničar. Nekako smo uspeli minus da pretvorimo u plus. Ključni autoriteti su nas podržali grad Banjaluka i Ministarstvo kulture. Ali, zbog viših sila, morali smo da uđemo u projekat bez dovoljnih sredstava.
RSE: Takva su vremena. BLIF se neće ni održavati ove godine upravo zbog toga.
Milović: Da, ali mislim da je kontinuitet jako bitan.
RSE: Apsolutno. Bitno je da „Kratkofil“ zadrži svoj kontinuitet, da poslije trećeg bude četvrti, poslije četvrtog peti. A tebe bih, kao nekom ko dolazi iz drugačije sredine, iz sredine sa malo drugačijim iskustvom u ovim poslovima, priupitao kako procjenjuješ perspektive „Kratkofila“? Da li će to biti dugovječni festival?
Milović: Ako se zadrži na ovakvom konceptu, mislim da hoće.
RSE: Nataša, zahvaljujem na ovom razgovoru i mislim da će ova mrvica optimizma koju smo pokazali na kraju biti poticajna i za nadležne organe da već sad počnu razmišljati da u neke svoje agende, da u neke svoje budžetske ladice unaprijed svrstaju i ovako velike manifestacije koje svjedoče o ugledu ovog festivala i o potrebi Banjaluke da zadrži ovakve manifestacije.
Milović: Ništa drugo mi ne preostaje nego da ti se zahvalim na toj želji.
Milović: Ništa se nije krilo, sve je bilo toliko otvoreno i besplatno da nema građanina i ljubitelja dobrog kratkog filma u Banjaluci koji nije mogao da uđe na „Kratkofil“ ove godine. Profit versus art, spas čovečanstva leži u jeftinom filmu, niskom budžetu – to je potpuno u duhu naše koncepcije ove godine, da se malo podsmehnemo krizi i da za tih pet dana učinimo od Banjaluke jedno kosmopolitisko mesto, koje je primilo takmičare iz čitavog sveta i njihove filmove, njihova ostvarenja. Nažalost, učesnike nismo mogli da platimo, pa ih je došlo samo desetoro, uglavnom iz regiona, ali su se mogli videti filmovi iz čitavog sveta – Australije, Irana, Brazila, Indije, Velike Britanije, Nemačke, Turske, svih naših zemalja u regionu… Od 500 filmova koji su pristigli u našu direkciju, dva selektora, Vladan Petković i Aleksandar Ilić, brižljivo su odabrali 55 ostvarenja.
RSE: Koliko me pamćenje služi, 55 filmova je bilo o na 2. „Kratkofilu“. Je li to neka magična brojka ili slučajnost?
Milović: Nije. Jednostavno nisu mogli da svedu tu količinu na 50, pa je, eto, opet ispalo 55.
RSE: Među njima i četiri domaća.
Mislim da je ovaj „Kratkofil“ bio vrlo edukativan, vrlo intelektualan, vrlo polemički nastrojen. Bilo je jako mnogo mogućnosti za razgovor.
Milović: Tako je.
RSE: Čini mi se da je produkcija iz BiH mala.
Milović: Pa, mala je produkcija i iz drugih zemalja u regionu. Iz Srbije imamo samo jedan, iz Slovenije samo jedan ili dva, iz Hrvatske jedan, iz Makedonije jedan. Tako da moramo da primetimo da je, nažalost, u bivšim jugoslovenskim republikama filmska produkcija svedena na minimum, što je vrlo primetno u odnosu na ono kakva je bila u bivšoj Jugoslaviji.
RSE: I ove godine festival je sačuvao običaj da pažnju publike i stručne javnosti fokusira na neku zemlju. Prošla dva puta su to bile Poljska i Rusija, ovaj put je to Island. Zašto Island? Da li upravo zato što će se svi zapitati zašto Island?
Milović: Zato što je Island bio pobednik i dobitnik priznanja na prošlom „Kratkofilu“. Gospodin
RSE: Mene su se posebno dojmile dvije neobičnosti – film koji je snimljen na festivalu i selekcija uradaka snimljenih mobitelom. Ovim se nešto trebalo postići, ali i saopštiti.
Milović: Želeli smo da pokažemo da sa skromnim sredstvima i sa mnogo ideja može mnogo toga da se učini. Ručno smo radili pozivnice na primer. Nema korisnika koji nam nije poslao jedan svoj film. Tako da je gospodin Srđan Vuletić, koji je bio selektor tog programa, bio na slatkim mukama. Tako da mislim da smo ove godine stvarno postali vidljiviji, i u medijskom polju i u zajednici. Imamo jako lep odnos sa svim festivalima u regionu. Tako da smo prilično zadovoljni. Ne treba, naravno, nikad biti previše zadovoljan, ali smo bili dosledni našem konceptu „džab-džaba“, tako da nismo dali prostor onima koji ne trebaju tu da budu, već smo dali prostor ljudima od kojih možemo nešto da naučimo. Podjednako su bili zastupljeni svi, iz čitavog sveta, ali i iz regiona. Tako da smo kao tim koji je to realizovao, sa vrlo oskudnim sredstvima, postigli ono što smo zapravo želeli, a to je da se naš program prikaže na način na koji se i do sada prikazivao, dakle da manifestacija zadrži neki dignitet, a da pri tome zemlja pobednik prethodne godine uđe dublje u fokus, da se sve ne završi na nagradama, već da idemo dalje – da obrazujemo, da stvaramo kulturne potrebe i navike, da ljude povezujemo, da Banjaluka postane, na mapi festivala i festivalskih gradova, jedno mesto gde postoji intenzitet susreta. Dakle, ne formalno mesto gde se dobivaju reference, nagrade i gde se legitimizuju neki autoriteti koji su već sto puta potvrđeni, već da budemo rasadnik nekih novih ljudi, nezavisnih autora.
RSE: Hoćeš da kažeš da će to biti poticajno za razvoj filmske industrije u Banjaluci i u čitavoj BiH.
Milović: Svakako. Mislim da je teško govoriti o filmskoj industriji, ali možemo govoriti o razvoju sineasta.
RSE: Da, studenata koji će ući u filmsku industriju ili koji imaju da to učine.
Milović: Da, koji će biti ne samo praktikanti filma, već umetnici po kojima će BiH biti poznata.
RSE: Da li su nadležne vlasti razumjele šta festival nudi? Očito ste krenuli sa minimalnim željama i potrebama. Ali, opet, i to nešto minimalno je trebalo pokriti. Prvi „Kratkofilm“ nije baš dobro prošao, drugi je već imao neku potporu. Da li se ovaj treći etablirao?
Milović: Ovogodišnji „Kratkofil“ ima duplo manje novca nego prošle godine, zapravo ga još uvek nema. Tako da je trebalo biti mađioničar. Nekako smo uspeli minus da pretvorimo u plus. Ključni autoriteti su nas podržali grad Banjaluka i Ministarstvo kulture. Ali, zbog viših sila, morali smo da uđemo u projekat bez dovoljnih sredstava.
RSE: Takva su vremena. BLIF se neće ni održavati ove godine upravo zbog toga.
Milović: Da, ali mislim da je kontinuitet jako bitan.
RSE: Apsolutno. Bitno je da „Kratkofil“ zadrži svoj kontinuitet, da poslije trećeg bude četvrti, poslije četvrtog peti. A tebe bih, kao nekom ko dolazi iz drugačije sredine, iz sredine sa malo drugačijim iskustvom u ovim poslovima, priupitao kako procjenjuješ perspektive „Kratkofila“? Da li će to biti dugovječni festival?
Milović: Ako se zadrži na ovakvom konceptu, mislim da hoće.
RSE: Nataša, zahvaljujem na ovom razgovoru i mislim da će ova mrvica optimizma koju smo pokazali na kraju biti poticajna i za nadležne organe da već sad počnu razmišljati da u neke svoje agende, da u neke svoje budžetske ladice unaprijed svrstaju i ovako velike manifestacije koje svjedoče o ugledu ovog festivala i o potrebi Banjaluke da zadrži ovakve manifestacije.
Milović: Ništa drugo mi ne preostaje nego da ti se zahvalim na toj želji.
