*Ne bi trebalo pitati Srbe koji su ostali zašto su ostali, već one koji su otišli na brda: zašto su otišli?

*U zabludi su svi oni koji misle da će NATO intervenisati u Bosni i da će se rat završiti do jeseni. Trebamo se bolje naoružati, drugačije ustrojiti vojsku i iz odbrane preći u napad.

*Nasilno se ulazi u stanove; napušteni stanovi se ne pečate; gradjani se odvode na nezakonito isledivanje, a nekima se nakon toga gubi trag; pljačka se, otima, švercuje.

Mi branimo naše Sarajevo!

Juni 1992.
Dnevniku »pribadam« tekst koji je novinarka Medina Delalić objavila u listu Mladina.

"Ako se jednog dana bude pravio film o Sarajevu, a sigurno hoće, jedan od glavnih likova biće pukovnik Jovan DIVJAK, zamjenik načelnika Glavnog štaba Oružanih snaga BiH, tačnije hijerahijski treći čovjek odbrane BiH. Vjerno će ga moći dočarati samo čovjek koji ima puno energije, koji hoda vojnički, strogo, odlučno, a onda u grupi ljudi, pored koje se zaustavi da izmijeni po koju riječ, ostavlja «oblak» smijeha. Ima sve pozitivne osobine jednog Srbina. Neposrednost, duhovitost, brzinu razmišljanja, koje se ispoljavaju na pravoj strani, zbog čega ga Sarajlije već zovu «Srbin s ljudskim likom». Zovu ga još «vojnik mekog srca» i «pukovnik sa cvijećem». On jeste sve to, ali je siguran da ga ponašanje neuobičajeno za jednog vojnika i ljubav prema cvijeću nisu učinili tako omiljenim medju vojnicima i gradjanima Sarajeva. Učinio je to profesionalizam kombinovan sa mangupskim ponašanjem, koje jedino može proći kod bosanskih boraca, ljudi kojima rat nije profesija i koji, samim tim, nisu navikli na armijsku disciplinu i poštivanje autoriteta.

Pedesetpetogodišnji Divjak rijetko koju noć provede u štabu Oružanih snaga koji je smješten u zgradi Predsjedništva. Vrijeme uglavnom provodi obilazeći položaje, pužući sa 20-godišnjim mladicima po blatu ili jurcajući kroz mračne sarajevske ulice autom po gradu. Naravno, brza vožnja nije stvar hira pukovnikovog vozača, ujedno tjelohranitelja, sekretara i jedinog pratioca Emira, već nužda proizašla iz činjenice da se treba trkati sa mecima, a umjesto krivina izbjegavati granate. Sticaj okolnosti je htio da sam se više puta srela sa pukovnikom, ali su mi cehovske kolege preporučile da ga nikada ne pitam o tome kako se njegova nacionalnost i srpsko porijeklo (rođen u Beogradu) uklapaju sa opredjeljenjem za borbu na bh. strani. Jednom prilikom, indirektno, objasnio je to sam rekavši da je njegovo «opredeljenje za ovu domovinu» slijed onoga kako je živio proteklih 26 godina u Sarajevu. U svakom slučaju podtekst ove rečenice, koja dobija na težini činjenicom da je nije izrekao Musliman ili Hrvat već Srbin, kazuje da ne bi trebalo pitati Srbe koji su ostali zašto su ostali, već one koji su otišli na brda: zašto su otišli?“

1.jun 1992.
Komandant TO Otesa Abid Izmirlić, kapetan I klase bivše JNA, geodeta i topograf, na moj predlog postavljen na tu dužnost, više puta me pozvao da dodem u Otes, i pomognem u uspostavljanju saradnje i sadejstva »vojske« i civilne vlasti.

Prvi dan juna je topao. Temperatura je 26ºC. Uputili smo se u Otes. Vozač Emir nas provlaci brzom vožnjom kroz Velešiće i Pofaliće, vešto izbegavajuci vatru PAM-ova i PAT-ova sa četničkih uporišta na nižim trebevićkim padinama, sa Zlatišta i Vraca. Na Stupu smo prošli kroz razrušene pogone auto-baze »Centrotransa«, pa, potom, punim gasom izbegli dve minobacačke mine. Ðavo će sami znati odakle su doletele?

Kroz naselje idemo peške. Preda mnom čujem žagor: «Evo ga! Ide komandant!« Meštani sa vrtnih vratnica i plotova, ispred kuća, sa balkona i trotoara, na ulici, prepoznavši me, aplaudiraju, mašu rukama. Iznenađen sam ovakvim prizorom, polaskan dobrodošlicom, sretan spoznajom da su ovim hrabrim ljudima dostupne informacije iz centra grada. Stiskaju mi ruke, tapšu po ramenima, čestitaju na uspehu trećeg maja. Jedan se predstavlja: »Ja sam Brajlović. Evo sam ost'o sa svojim ljudima i pomažem u ishrani teritorijalaca i mještana.« Odgovaram: »Tako i treba. Bravo! Samo tako nastavite«, a tiho pitam Emira: »Ko je taj?« On se čudi: »Ma, jedan od najimućnijih Sarajlija. Poznati trgovac i mesar. Mnogo je novaca dao za nabavku oružja za odbranu Sarajeva!«, ekspresno me obaveštava Emir.

U komandi odreda Otes referiše Izmirlić. Navodi teško rešive probleme, zbog kojih treba moju pomoć. »Naselje je sa tri strane okruženo teritorijem koje je zaposjeo neprijatelj. Dokle će ovako ići niko ne zna! Odsječeni smo od Sarajeva, a plašimo se da će HVO, bez borbe, prepustiti četnicima jedini izlaz iz naselja kod mosta u Doglodima i da će nas tako dovesti u potpuno okruženje. Eto, nemamo ni svoje vozilo, kako bi ranjenike prevezli do grada u bolnicu. Ipak, najveći problem je što nemamo potpunu saradnju sa komandom HVO-a na Stupu. Sa njihovim komandantom Marićem ne možemo dogovoriti sadejstvo i podršku. Mislim da se radi o političkom, a ne vojničkom pitanju. Muslimani i Hrvati se moraju dogovoriti što je moguće brže o zajedničkoj borbi. Hrvati iz Otesa slobodno trguju sa Srbima iz Ilidže i Bojnika. Ja to ne mogu da shvatim!? Trguju i sarađuju sa četnicima, sa našim zajedničkim neprijateljem!? Imam problema i u samom Otesu. Samozvani komandant Alić stalno se miješa u rukovodenje i komandovanje. Mnogi se mještani žale na njegovo ponašanje, a učestale su i njegove otimačine privatne svojine građana.«

U grad smo se vratili kasno. Vožnje nisam bio ni svestan, jer sam u glavi sumirao sve one brojne i uznemirujuće činjenice iz Otesa i sistematizirao zahteve i mere koje treba hitno referisati Štabu. Iako ne delim Izmirlićevo uverenje o mogućoj izdaji od strane HVO, ipak ću upoznati Regionalni štab TO o svekolikim opasnostima koje vrebaju sa zapadne strane grada.

2.jun 1992.
Komandant Halilović je organizovao sastanak sa pomoćnicima. Izvršili smo analizu i ocenu borbenog morala. Naravno, prvo smo ocenili stanje morala kod neprijatelja, kod vojske pobunjenih bosanskih Srba. S obzirom na činjenicu da nisu uspeli da uđu u Sarajevo za nedelju dana, kao što su planirali, i da okupiraju Bosnu i Hercegvinu za tri – četiri sedmice, da su oko Sarajeva izgubili jake taktičko–topografske objekte, da imaju velike gubitke u ljudstvu i da im ono sada nedostaje, moral njihovih vojnika je u opadanju. Izrazita tehnička nadmoć i dominantni taktički položaji koje kontrolišu su osnova na kojoj grade moral! Da bi popravili stanje morala, sigurno će pokušati ponovne napade na grad. Potvrda toga su pojačana granatiranja centralnog dela grada.

U analizi stanja morala naših boraca duže vremena smo se bavili faktorima koji na njega negativno utiču. Nepopunjenost jedinica i borci starijih godišta su najveći problemi. Sekretarijat za narodnu odbranu u Sarajevu je znatan broj vojno sposobnih građana rasporedio na »neborbene dužnosti.« Ima ih mnogo u Civilnoj zaštiti i to u rasponu od 25 do 45 godina. Za odbranu korisnije je da imaju pušku u ruci i brane svoj grad. Za primer ovog stanja sa ljudstvom naglasio sam da sam na Čolinoj kapi, u Faletićima, na Brekinom potoku, na borbenoj liniji, susretao ljude od 60 do 70 godina. Podatak da je veliki broj ljudi na radnoj obavezi, a samo neznatan broj preduzeća stvarno radi, primer je slabog rada Sekretarijata narodne odbrane i ignorisanja zahteva GŠ da se svi borbeno sposobni gradjani rasporede u jedinice ARBiH. U brojnim logističkim centrima po opštinama u pravilu rade »tatini sinovi«. Neki su pribežište našli u rukovodstvima političkih stranaka. Brojna je lista i poverenika u mesnim zajednicama i Crvenom krstu/križu. Na stanje ratnog morala kod boraca utiče negativno i priličan broj »šanera«, koji se šepure na javnim mestima u gradu i samo s vremena na vreme »odrade« neku akciju.

U analizi zaključujemo da nema potrebne sinhronizacije aktivnosti izmedu GŠ i Ministarstva unutrašnjih poslova. Izostaje međusobno ispomaganje. Osim Specijalnog odreda policije, kojim komanduje Dragan Vikić, mali je broj jedinica policije na borbenim linijama odbrane. Gradska vlada se pokazala nesposobnom da braniocima i njihovim porodicama obezbedi najminimalnije uslove za život. Kako se onda u takvim okolnostima može uopšte govoriti o patriotizmu i borbenom moralu?

Pojedine grupe vojnika i civilne policije ulaze neovlašteno u privatne stanove, protivzakonito i samovoljno pretresaju. Blamiraju vlast u gradu i bacaju ljagu na oružane sastave. Sve je uočljiviji strah u narodu, naročito među nemuslimanskim življem.

Nedostatak stručnog komandnog kadra je veoma ozbiljan problem, koji se negativno reflektuje na stanje borbenog morala u jedinicama. Komandanti nekih jedinica, posebno u opštini Stari grad, ne poseduju ni minimum vojnih znanja, da bi mogli planirati borbena dejstva i uspešno komandovati jedinicama. Situacija je tim ozbiljnija što nemaju ni svesti o svojim vojničkim nedostacima, pa postaju ozbiljna smetnja u sistemu zajedničkog komandovanja.
...
I onda, na kraju, načelnik Uprave za moral pukovnik Karić predlaže da se stanje morala u našim jedinicama oceni kao - vrlo dobro!

»Kome to treba?« – zapitao sam se začuđen. Nas nekoliko starešina, među kojima je bio i Sefer, insistirali smo da Uprava za moral mora bolje spoznati stvarno stanje u jedinicama i realnije procenjivati stanje morala. Komandantu Haliloviću predloženo je da Predsedništvu prezentira »neumiveno« stanje morala u TO RbiH.

Jučer me posetio predsednik Skupštine Opštine Novi grad Ismet Čengić. Zanimljiva je njegova priča, velika zabrinutost za opšte stanje u njegovoj opštini. Fabrika »Zrak«, važan industrijski objekt od strategijskog značaja za odbranu Sarajeva, višestruko je ugrožen, a mere zaštite su slabe i neadekvatne. Ljuti se što je došlo do promena komandanta štaba TO Novi Grad, a bez znanja, saglasnosti ili bar konsultacije sa organima opštinske vlasti. Lično je mišljenja da novopostavljeni komandant Ramiz Salčin ne može uspešno voditi oružanu borbu. »On jeste heroj na lokalnom nivou i može uspešno komandovati manjom jedinicom, ali ne i Štabom. Uz to, samovoljan je, nikoga ne sluša«, odlučan je u svojoj oceni Čengić. U Opštinskom štabu, došlo je do podele na one koji »ganjaju« ličnu korist i one koji se bore za opštu stvar. Veruje da tome umnogome kumuje Ramiz.

Nasilno se ulazi u stanove; napušteni stanovi se ne pečate; građani se odvode na nezakonito isleđivanje, a nekima se nakon toga gubi trag; pljačka se, otima, švercuje. Komadiri se, neretko, ponašaju kao šerifi! U okolnostima nasilničkog ponašanja pojedinaca, mnogi pošteni građani neće da se uključe u odbranu grada.

Na njegova brojna pitanja nemam ni sam odgovora, ali obećavam da ću u najskorije vreme doći u Opštinski štab i poduzeti mere da se bar neke slabosti otklone.

6. juna 1992.
Mučan osećaj izazvali su u meni i događaji u vezi s bolnicom »Jezero«. Kada je izgrađena kasnih sedamdesetih godina, slovila je za jednu od najvećih i najmodernijih ginekoloških klinika i porodilišta na Balkanu. Nju je medu prvima žestoko i nemilosrdno gađao i rušio neprijatelj sa položaja u Pionirskoj dolini, sa Kromolja i Mrkovića. Četničko obrazloženje za taj više nego varvarski čin bilo je da je klinika pretvorena u vojni objekat, iz kojeg su Zelene beretke ubijale nezaštićeno srpsko stanovništvo u ovom gradskom području.

25/26 maja 1992. godine bolnica je pogođena zapaljivim granatama. U tom momentu se u njoj nalazilo 60 beba, 15 majki i oko 50 lekara, medicinskih sestara i babica. Zbog prekida u napajanju strujom odmah su umrle dve bebe u inkubatorima, a četiri malo kasnije, tokom izmeštanja u Očnu kliniku u gradu.

Kad sam bio prvi put u obilasku TO Opštine Centar komandant Jašarević mi je referisao o veoma složenoj situaciji u zoni odgovornosti njegovog štaba. Tada mi je rekao da je najteže u rejonu bolnice »Jezero«, gde imaju svakodnevne probleme na odbrani položaja. Nema dovoljno ljudi, imaju slabo naoružanje, nema municije, nasuprot jakih snaga neprijatelja…

9. juna 1992.
Amfiteatar na »Građevini« (Građevinski fakultet) je ispunjen do poslednjeg mesta. Prisutno je preko tri stotine vojnika. Jedva stišavam žagor mladosti. Razgovaramo o odbrani Sarajeva, Bosne i Hercegovine, o četnicima koji nemilosrdno nastavljaju bombardovanje grada, o dužini rata i najviše o problemima koji tište vojnike. Govornici se smenjuju jedan za drugim.

Diskusija je bila na momente polemična, žustra. Bilo je povremenih komešanja u sali, dobacivanja, nestrpljenja, ali ipak u granicama tolerancije i pristojnosti. Nisam mnogo govorio. Nije bilo potrebe. Kazao sam: »U zabludi su svi oni koji misle da će NATO intervenisati u Bosni i da će se rat završiti do jeseni. Pošto su ratnu mašineriju pokrenuli iz Beograda, upotrebljavajući celokupnu tehniku JNA da ostvare davnašnju želju o »velikoj Srbiji«, a uz prećutnu saglasnost Evrope i SAD, rat se neće zaustaviti sam od sebe. To mi moramo učiniti. Za sada samo patriotizmom, hrabrošću i puškom. Trebamo se bolje naoružati, drugačije ustrojiti vojsku i iz odbrane preći u napad. Za to nam je potrebno dve do tri godine. Za većinu velikih sila, za Francusku, Englesku, Rusiju, pa i SAD, ovde, u Bosni i Hercegovini, vodi se građanski, a ne osvajački rat. Naše diplomate moraju raditi organizovanije i odlučnije da se u Savetu bezbednosti i UN ovaj rat kvalifikuje kao agresija na članicu UN-a, čime bi se obavezali na pomoć u odbrani Bosne i Hercegovine.«

Govorio sam glasno, oprezno vagajući svaku rečenicu pre nego što je izgovorim, nastojeći da ono što izgovorim bude jasno i precizno. Dok govorim, u amfiteatru se povećava komešanje. Povremeno prekidam izlaganje. Vojnici su različitog stepena obrazovanja i vojno–stručnog znanja, pa cenim da sumnjaju u neke moje tvrdnje, naročito u onu o »dve do tri godine« koje su nam potrebne za totalnu konsolidaciju i prelazak u napad i oslobođenje Bosne i Hercegovine. Nju potkrepljujem podacima o naoružanju sa kojim srpska vojska drži Sarajevo u okruženju.

»Neprijatelj ima između 70 i 80 tenkova u krugu od 60 km okolo Sarajeva, oko 500 komada artiljerijskog oružja kalibra 120 – 155 mm i oko 17.000 do zuba naoružanih vojnika. U Sarajevu imamo tri tenka i jedan oklopni transporter, oko 70 artiljerijskih cevi i oko 5.000 pušaka. Ipak, brojke su jedno, a stvarnost drugo. Mi branimo naše Sarajevo! To je simbol otpora agresoru, svima kojima je Bosna u srcu, Muslimanima, Srbima, Hrvatima, Jevrejima i Romima, svim gradjanima Sarajeva. I mi ćemo pobediti!«

Snažan aplauz je prekinuo moje izlaganje, ali mi duši nije dao spokoja. »Ne mogu vam obećati ni puške, ni čizme, ni bolju hranu, ni cigarete, jer drugi odlučuju o logistici, a ja tu nemam mnogo uticaja. ('Nikakvog!' – ostade mi u grlu neizrečeno). Ali vam obećavam da ću vas svakoga dana obilaziti na položajima. To će biti moja pomoć vama da lakše provedete vreme na linijama.«

Skup se završio u dobrom raspoloženju, u duhu one apsurdno realne sentence: »kriza je velika, dakle, pobeda je izvesna!« Mnogi mi prilaze i pozdravljaju, žele saznati još neke pojedinosti i tako sebi olakšati muke.

11. juna 1992.
Imao sam naporan dan. Obišao sam položaje na Grdonju, Sedreniku, Kozijoj ćupriji i Popovom gaju. Ponoć je već odavno prošla, a ne mogu da zaspim, malo od umora, a više od bolnog osećanja. Mnogo krvi i mrtvih smo se nagledali ova dva meseca po sarajevskim ulicama. Posebno upečatljiv je bio stravičan prizor masakra, emitovan na TV 27. maja, kada su dve minobacačke granate ispaljene sa četničkih položaja sa Borija, eksplodirale među ljudima koji su stajali u redu za hleb u Miskinovoj ulici. Ubijeno je 17 građana, a ranjeno preko 50. Užas!

Ipak, na mene je do sada najbolniji utisak ostavio događaj kojeg mi je Emir ispričao vozeći me od Grdonja prema Sedreniku. Pitao je da li znam za jučerašnju tragediju neke porodice u ovom delu grada. Nisam znao, pa mi je ispričao. Desetog juna je jedna granata usmrtila troje dece, koja su bila sa vojnicima u dvorištu, i jednog vojnika. Kao uzgred je dodao: »Pa, nešto mislim, bilo bi dobro izraziti roditeljima saučešće!« Kada je predlog »pao«, a ja ga u magnovanju prihvatio, bili smo već prošli mesto nesreće. »Vozi nazad!«, rekao sam Emiru.

Dok smo u rikverc vraćali na tužnu adresu, misli su mi neverovatnom brzinom strujale jedna za drugom. Šta reći jednoj majci i jednom ocu koji su u mahu izgubili troje dece!? Kako se ponašati? Hoće li me i ko će me primiti? Ko sam ja za njih? Nepoznat čovek i uz to Srbin! A granata je verovatno doletela iz komšiluka, sa srpskih položaja iz rejona Barice. I neprijatnost, i strah, i osećaj dužnosti spram tih unesrećenih roditelja mešali su se u mojoj duši dok sam ulazio u mračni podrum gde su boravili.

Teško sam se privikao na tamu: kao sena, iz tužnog zbora okupljenih ljudi čije likove sam nazirao, izdvojila se žena četrdesetih godina, lica natečenog od plača. Pošla mi je u susret, govoreći: »Evo našeg komandanta, da sa nama podijeli bol.« Prišla mi je i zagrlila me. Ne mogoh, zašto ne priznati, zaustaviti suze koje su navrle pred tolikom nesrećom. Izrazih potom saučešće nešeg Štaba i svoje lično majci, ocu, baki, rodbini dece po redu kojim sam im prilazio. Glasovi su nam bili drhtavi, reči izgovaramo polušapatom. Halida Bojadži, majka ubijene dece, otpoče svoju tužnu priču, a svaka njena reč je produbljivala u meni bol. I ona i muž joj Dule (kasnije saznadoh da mu je to nadimak, Abdulah mu je ime), i njihovi sinovi Fehim (1975) i Mirza (1979) od 4. aprila se nalaze u Patriotskoj ligi, a sada su u odredu TO Sedrenik.

Zavisno od rasporeda dežurstva u jedinici, majka i otac su, naizmenično, vodili tamo i svoje sinove. Nedorasli za pušku, angažovali su se na poslovima primerenim njihovom uzrastu: obavljali su kurirske poslove između jedinice i komande, raznosili hranu i vodu borcima. Postali su ljubimci celog odreda i naselja. Celom su Sedreniku bila »puna usta« Halidinih i Duletovih sinova. Ali, bilo je i onih koji su im, s pravom, prebacivali zbog toga što ih golobrade, gotovo decu, vode na liniju fronta. Govorili su im: »Ne daj Bože da im se nešto desi, kakva li će vas onda kletva stići!?« »Sve je u Božijim rukama!«, odgovarala im je nepokolebljivo Halida.

Jučer, pre podne, tridesetak teritorijalaca Sedrenika se zadržalo u dvorištu familije Bojadži na doručku, posle noćne smene. Umorni, ali veseli, i, moguće, zadovoljni što im je još jedno dežurstvo na liniji dobro prošlo, opustili su se malo za vreme doručka, i zaboravili, fatalno, da su na nišanu ljudi-neljudi poremećenog uma. Među mladićima koji su bezbrižno čavrljali, motala su se, zapravo im bili pri ruci kao i u svakoj drugoj prilici, Fehim i Mirza, ali i njihova rodica Amina, koja im je došla tog jutra u posetu. Razdraganost mladosti, na kratkom ratničkom odmoru do naredne smene, prekinula je najpre prva, pa druga zaglušujuća eksplozija. Dim na mestu eksplozije, vrisak, krici, komešanje i glasne komande komandira Borovčanina da se ljudi hitno sklone u podrum. Kad se dim malo razišao, ukazala se stravična slika: u uskom prolazu između dve susedne kuće, na mestu gde je eksplodirala druga granata, posvuda su bili razbacani ostaci četiri raskomadana ljudska tela.

Abdulah je bio očevidac eksplozije. U tom momentu se nalazio u obližnjem voćnjaku. Videvši šta se desilo, pojurio je izbezumljen i u hipu je pretrčao tih stotinjak metara koji su ga delili od njegovih sinova. Uzalud je bila očeva trka života: uludo je, i u neverici, išao od jednog do drugog sina, u varljivoj nadi da mu je bar jedan preživeo. Halida je izletela iz kuće, panično pozivajući decu da se sklone u kuću. Halida je teturala od Fehima do Mirze, tela njenog vlastitog tela, sudarajući se, sluđena, sa svojim izbezumljenim mužem, Duletom, koji je očajan skupljao krvave delove svoje dece i dvadesetjednogodišnjeg vojnika Sakiba Praševića, njihovog komšije i prijatelja.

»Uzela sam u naručje svoju ljepoticu Aminu, htjela da je unesem u podrum, da je sklonim. Na mojim je grudima bila njena klonula glavica. Poduhvatila sam je prstima, ovako (pokazuje raširene prste), a između prstiju osjetila sam žitkost. Curio joj je mozak!«, govorila je kroz plač Halida, a ja sam jedva razaznavao njene reči.

»To su uradili dušmani. Nisu ljudi. To su sotone. Stiće njih božija kazna!... Ali, zašto su to uradili nevinoj djecici, mome Fehimu, Mirzi i Amini?... Dragi Allah će ih kazniti, hoće, znam ja!«, nastavljala je svoj nepovezani monolog.

Sedim nepomičan, bez reči. Ovde nema utehe. Ovo je tragedija koja svojim realizmom nadmašuje sve one slavne literarne, klasične, grčke tragedije. Snagu njezine životnosti ne mogu doseći ni talenti jednog Dostojevskog, Andrića, Selimovića… Pred njom blede čak i maestralni opisi strahota u »Pričama iz Kolime« u sibirskom logoru.

»Sinoć mi palo napamet da osvetim sinove«, priča dalje Halida. Ima desetak kuća složenih u nizu, jedna uz drugu, uz samu cestu koja vodi do kasarne »Zmajevac«. U njima žive Srbi.

Trgla se i po kući počela tražiti benzin. Uzela ga iz Duletovog auta, htela da se sveti, da pali »srpske kućetine«. Jedva je smirili, Dule i prijatelji. I sada, trezvenije, mirno priča o tome. »Ne, ne mogu ih sumnjičiti. Među prvima su došli da mi pomognu. Ovih ratnih dana smo se međusobno pomagali. Moja se djeca do jučer igrala sa njihovom. Savo, Nemanja, Marko.. Kuće u kojima žive su pune rupa i oštećenja od granata sa oznakama JNA. Njima je glava u torbi kao i nama ostalima… Ali, zašto baš moju djecu!? Što mene dragi Allah ne uze!«, zavapi novi bol iz Halidinih materinskih grudi.

Slušam Halidine reči, a krvi mi se ledi u venama, usta se suše. Prosto da čovek poželi da umre, da nestane sa lica zemlje, mrzeći nejasno i samog sebe za krivicu kojoj nije uzrok.

I sam u bunilu, napuštam ovaj tužni dom. Jedva se dočepah spasonosnog zraka. Sada mogu da udahnem, ali osećam kako me snažno prožima osećaj suodgovornosti za ljudsku tragediju koja sve više poprima univerzalni karakter, i to na kraju dvadesetog stoleća, mili Bože! Ali, u meni se jednako tako snažno budi i rešenost da se sa svim mogućim potencijalima, ljudskim i materijalnim, ostrvim na zločince koji su došli sa svih strana da nam unište život, da nam sruše vekovne tekovine zajedništva i tolerancije, da u naše potomstvo poseju zlo seme šovinizma.

Sedam u auto i u vožnji razmišljam o osveti. Šta je ona u osnovi? Intelektualan, prirodan ili instiktivan, animalan čin? Mislim o Halidinoj probuđenoj, pa brzo ugašenoj želji ili potrebi za osvetom. Mislim i na Želimirovo, sinovljevo, teško ranjavanje, osmog maja. Brine me realna mogućnost naknadnih medicinskih komplikacija. Brine me i neizvesnost vlastitog ponašanja ako mu se dogodi. nešto još gore, ne smem ni izgovoriti šta, da »nesreća ne čuje«. Pitam se da li bi me očaj tada nagnao da prigrlim tvrdi princip običajnog prava nekih naroda – »Oko za oko, zub za zub!« koji mi je inače stran, anahron i necivilizacijski? Nismo li društvo koje treba zakonski, pravno sankcionisati zločin nad čovekom i sprečiti proizvoljnost lične pravde, osvetu? Ali, šta kad nastupi bezakonje u društvu, kada se brutalnost ne može obuzdati, a zločinac kazniti pravnim sredstvima? Nije li tada osveta poželjna, legitimni čin pravde? Ako nije, čime onda zaplašiti potencijalnog ubicu i nagnati ga da odustane od svojih krvavih nauma?

I tako, ukrug! Pro et contra! Nesavladivo pitanje, nerešena dilema.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.