Piše: Veronika Bode/ Priredila: Julija Petrovskaja
Prvi zajednički film ruskih i albanskih stvaralaca nakon više od pola veka, je završen, mada nije jasno kada će biti i predstavljen publici.
Reč je o filmu „Đirokastra“, rediteljskom prvencu scenariste Jurija Arabova (Yuri). Scenario je kreirao u saradnji sa slavnim albanskim piscem Ismailom Kadareom.
Radnja se odvija u Albaniji 1960-ih, u gradu Đirokastra. Katja, po završetku filološkog fakulteta na Moskovskom državnom univerzitetu, udaje se za Albanca, mladog istoričara, koga je upoznala u Moskvi. Ubrzo nakon što je Katja na umetničkoj izložbi stupila u dijalog s diktatorom Enverom Hodžom (Hoxha), njen suprug je uhapšen na osnovu izmišljenih optužbi, osuđen za špijunažu i streljan. Katja ide u zatvor, a ispada da je njena najbolja drugarica zatvorska čuvarka.
„Snimao sam film o tome da je svaki zločin kažnjiv: ljudi koji muče druge ljude, čak i bez neprijateljske namere prema njima, dobiju na kraju ono što zaslužuju, na ovaj ili onaj način. Scenarij je posvećen teroru države protiv pojedinca: ova tema je, nažalost, i dalje relevantna“, kaže Arabov u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Kako je Enver Hodža izolovao Albaniju
Arabov: Sovjetski ljudi, koji su bili prve žrtve tokom vala hapšenja u Albaniji, nisu se ponašali kao “imperijalisti”, već kao nosioci evropske kulture u marksističkoj tradiciji. Ovo je neobična priča za Zapad, gde nas i dalje smatraju osvajačima drugih nacija. Ali, u Albaniji, izgleda, nismo uopšte umešani u socijalistički prevrat. SSSR se nije borio tamo, a počeo je pružati pomoć tek nakon što je Enver Hodža došao na tron krajem Drugog svetskog rata.
Antifašistički partizan, školovan u Francuskoj, frankofil i intelektualac, proglasio je Albaniju komunističkom zemljom, a u Staljinu je vidio ostvarenje sna o apsolutnoj moći. Kad je Staljin nestao s političke scene, Hodža je postao oprezniji prema sovjetskom iskustvu. Hruščovljevu (Nikita Hruščov, vođa Sovjetskog Saveza nakon smrti Josifa Staljina) destaljinizaciju shvatio je kao ličnu uvredu i okrenuo se prema Kini, ali kasnije ga je čak i Mao (Cedung, osnivač komunističke države) razočarao.
Bilo je objavljeno da je Albanija jedina komunistička zemlja na svetu. I to je ličilo na istinu: religija je bila u potpunosti zabranjena, kao i privatna svojina i putovanja u zemlje socijalističke zajednice. Generalno, to je bio stvarni socijalizam, bez ikakvog “Hruščovljevog revizionizma”, koji je nekako pokušavao da zaštiti pojedinca od samovolje države. I, naravno, hapšenja – kako bez njih?
Prve su pale “sovjetske špijunke” koje su se udale za Albance u doba albansko-sovjetskog prijateljstva: žene sa diplomama Moskovskog državnog univerziteta, koje su predavale ruski jezik u školama, poslate su u kamenolome. Bilo ih je, kako su mi rekli istoričari, oko hiljadu (mali je broj u poređenju sa Kinom i SSSR-om). Nakon filologa, na red su došli svi ostali.
Poziv Ministarstva kulture Albanije
RSE: Zašto ste se uopšte okrenuli albanskoj temi?
Arabov: Pozvalo me je Ministarstvo kulture Albanije, prvo kao scenaristu, kanskog laureata, da napišem scenarij u saradnji sa “živim klasikom” Ismailom Kadareom. Predao mi je materijal i poruku koja mi se, nažalost, učinila relevantnom, jer je samovolja države jedan od glavnih zapleta u našem životu. Uz podršku Ismaila, napisao sam scenarij. Priključio se Aleksandar Sokurov kao umetnički direktor. Puno je pomogao u prikupljanju novca iz Albanije i branio me je kad sam ulazio u žestoke rasprave sa producentima.
Ni rusko Ministarstvo kulture nije ostalo po strani, takođe je dodelilo sredstva, i kao rezultat, za manje od mesec dana snimio sam ovu sagu, što je moj rediteljski debi. Naučio sam da vičem “action” i “cut” i postao sam pravi režiser koji psuje na engleskom, pošto je projekat međunarodni. Ali ozbiljno, trudio sam se da učinim sve kako bi radio na drugačiji način.
RSE: Da li su kupci zadovoljni?
Arabov: To niko ne zna. Svaki kupac je takoreći Buda koji sedi u položaju lotosa sa čudnim osmehom na licu. Nisu me tukli, nisu bacali jaja, i ovo je plus. Prekoračenja budžeta nije bilo, radili smo za vreme jakog zemljotresa i snimili smo sve što smo hteli, čak i više.
Pa, evo, čuo sam takav razgovor: “Ovaj režiser je genije, mada je čudan. Možda zato što se uopšte ne razume u kinematografiju? Pa šta on radi? Zašto je portret Karla Marksa okrenut u kadru naopako?” Ili, recimo, ovo: “Posle takvog filma nijedna Ruskinja se neće udati za Albanca!”. Ali, da budem pošten, cela albanska grupa odlično je radila, jer sam otvoreno rekao: “Smirite se, zaista nisam režiser. Samo snimam, zajedno sa vama, dobar film. A to je danas retkost”. Oni su mi verovali i sve je prošlo bolje nego što se očekivalo.
Da li je istinita priča?
RSE: Da li je film zasnovan na dokumentarnom materijalu?
Arabov: Proučavao sam arhive, sreo sam se sa ruskom učiteljicom koja je preživila u logoru. Sergej Kulješov, direktor Društva rusko-albanskog prijateljstva, dogovarao je sastanke sa liderima prethodnog režima, albanski politički zatvorenici pričali su mi o mučenju. Obogatio sam se dodatnim iskustvom patnje, mada dovoljno mi je mojih poteškoća.
RSE: Poslednja scena iz filma: bivša zatvorska čuvarka puzi u blatu, u nekoj bari i viče: “Zašto?! Ja sam jednostavno izvršavala naređenja!” Stvarno smatrate da zlo uvek bude kažnjeno?
Arabov: Prvo, to nije bara, već jezero puno fekalija koje su za jednu noć iskopali filmski scenografi Valerij Arhipov i Ljuan Škodra. A drugo, bio bih veoma naivan kada bih propovedao kažnjivost zla uz aplauz publike. Nisam sveštenik. Svi dobijaju ono što im sledi, ali se to često događa u privatnoj atmosferi, daleko od suvišnih očiju.
A ono što je prikazano – to se stvarno dogodilo u Albaniji tokom devedesetih godina. Kaznili su neke drugorazredne aktere terora, dok glavne… Hodža je mirno preminuo u svom krevetu od dijabetesa i insulta, a njegova supruga, kojoj pripisuju neverovatnu okrutnost, normalno je živela do 94. godine. Ja sam kažnjavanje dželata prikazao direktno, što bi rekli, “u čelo”.
Neki od malobrojnih gledalaca koji su već videli film prigovaraju: “Zašto do kraja iznosiš svoje misli? To je suprotno pravilima! Sada je trend da se misao ne izgovara do kraja”. Ali ja izlažem svoje misli do kraja jednostavno zato što ih imam, barem povodom nedavne i sadašnje istorije. To jasno iskazivanje su u našoj filmskoj ekipi delili svi, a Albanci u prvom redu. I pre svih albanska glumica Loridana Džeći koja je u decembru mesecu pošla u prljavo jezero.
Tamo isto je do pojasa u fekalijama stajao sa filmskom kamerom snimatelj Arunas Baraznauakas. Hteo sam da ga stavim na obalu, ali je on krenuo direktno u pakao. Tako da su mi svi moji ljudi bili zahvalni za divne radne uslove, a za fekalije – naročito.
Priča o represiji
RSE: Najnovija istorija Rusije nije baš potkrepila tezu o kažnjivosti zla. Spomenik Dzeržinskom na Lubjanki je oboren, ali je ubrzo krenuo trend reahabilitacije i slavljenja Staljina. Kako to objašnjavate?
Arabov: Lakše je vladati pomoću čekića, nego pomoću skalpela. Skalpel uklanja iz organizma delić onoga što smeta, dok čekić odmah rešava problem time što uklanja ogromni segment. Na primer, klasa dobrostojećeg seljaštva je bila odstranjena (uništena) upravo čekićem. Primitizovati upravljanje u ogromnoj zemlji je uvek lakše nego rešavati složeni problem konkurentnih izbora i smene administracije.
Uzgred, istorija Albanije je takođe pokazala pouzdanost „čekića“. Pored terora, zemlja je dobila sveopštu pismenost, tešku i laku industriju, besplatnu zdravstvenu zaštitu i stanovanje. U sadašnjoj Albaniji još uvek nije sprovedena istraga svih Hodžinih zloupotreba, pa čak niko tačno ne zna dimenzije represije. Nezvanični istoričari tvrde da je pod represijom bila četvrtina stanovništva zemlje (to je već genocid), dok zvanični navode cifru od “svega” 13 hiljada ljudi.
Međutim, čini se da niko ne osporava vrstu torture zvanu “pseća farma” koja je prikazana u našem filmu: čoveka su vezivali lancima za stub, stavljali mu na vrat ogrlicu, a na udaljenosti je bila posuda sa vodom. Ovde je vruća klima, u zatvoru nije davana voda, dok za ishranu je davana usoljena haringa da bi se kod zatvorenika izazvala žeđ. Tortura se sastojala u tome da je čovek pokušavao da se domogne posude sa vodom, ali nije mogao – lanac mu to nije dopuštao.
I, mada se početkom 90-ih u Albaniji dogodila revolucija koja se ne može nazvati „baršunastom“, mnogi njeni građani sve do sada stidljivo prikrivaju svoju prošlost od samih sebe. Tokom snimanja scene sa Hodžom neka prolaznica je počela da viče na ulici: “Ništa neću o njemu da znam! Ja ništa neću da znam”. Bilo je pomalo zastrašujuće to posmatrati. Kod nas u Rusiji nikad nisam čuo da neko viče „Ja ništa neću da znam o Staljinu!”. Kod nas svi hoće da saznaju kako je to bilo, ali tako da to postane neka vrsta zabave: na kauču, uz votkicu ili pivce... Da se zabavljamo svojom nesrećom – to je naša nacionalna crta.
Kada smo započeli snimanje “Đirokastre” bila je još živa supruga diktatora. Jako sam molio da snimimo intervju sa njom (tj. da napravimo dokumentarac), i to besplatno i brzo. Trebala mi je samo kamera.
I sama Nedžmije (Hodža, supruga Envera Hodže) je kao da je bila spremna da se snima. Ali, administracija je to odbila, i sve u skladu sa istim principom: “Mi je ne volimo i ništa nećemo da znamo o njoj”. Uskoro je umrla i odnela u grob poluvekovnu istoriju zemlje. U Rusiji je slična situacija danas nezamisliva. Naravno, čovek se plaši da se okrene unazad, ali bez toga teško da će nešto razumeti u sadašnjici.
Kult ličnosti kao okidač
RSE: Kakva je autorska interpretacija radnje?
Arabov: Film je o “slepoj” osobi koja se zove Katja i koja je zaljubljena u „simpatičnog“ diktatora balkanske zemlje koji u tišini svog kabineta odlučuje kako da učvrsti svoju vlast. U “druga Envera” su bile zaljubljene mnoge ruske žene zato što se on radikalno razlikovao i od Staljina i od Hruščova.
Bio je zgodan, šarmantan, duhovit i načitan. I eto, Katja na izložbi skreće na sebe vođinu pažnju, govoreći mu da tu izložbu „treba zatvoriti“: kako to da možete dopustiti kult svoje ličnosti? I to služi kao okidač, kao nešto što oslobađa okrutnost diktatora (“kult ličnosti” je Hruščovljev izraz).
Sve u svemu, Katjina priča se uklapa u frazu: “Zaljubljena sam u čoveka i to priznajem pred njim, ali to kod njega izaziva krajnje podozrenje i on me uništava”. Prilično čudna priča, u suštini kafkijanska. Ali, isto je bilo i kod nas – što su se više zaklinjali u ljubav prema Staljinu to je on postajao okrutniji.
RSE: Sudski procesi koji su prikazani u filmu praktično su istovetni sa procesima u SSSR-u iz Staljinovog vremena. Šta mislite, zašto se socijalistička, komunistička ideja, koja sama po sebi kao i da nije tako loša, u mnogim zemljama izvrnula u tiraniju, represije i patnje naroda?
Arabov: Komunistička ideja – to je “Država i revolucija” Lenjina, njegova zadnja fundamentalna knjiga iz 1917. godine. Ona je više nego “čudna”: Lenjin je pokrenuo revoluciju kako bi uništio državu. Ne monarhističku državu, ne kapitalističku, već bilo koju, državu uopšte.
„Diktatura proletarijata” – to je samo jedna privremena etapa za slom političkih institucija, umesto njih – društveno samoupravljanje. Tako se pojavila teza da “kuvarica može da upravlja državom”. Odnosno, “kuvarice” upravljaju preko Saveta (Sovjeta), strukture sa zakonodavnim i izvršnim fukcijama. Međutim, ubrzo je i sam Lenjin shvatio da je to neostvarivo u Rusiji prošlog veka. Jer nije bilo socijalne kulture, odgovornosti, znanja i vidokruga kod same „kuvarice“.
I stigao je na red upravo onaj „čekić“ vojnog komunizma: primitivizacija upravljanja i klizanje ka diktaturi sile.
Paralele sa sadašnjom Rusijom
Pod čekićem su, kao orasi, počele da pucaju glave. To je onaj primitivizam koji rešava današnja pitanja, ali u potpunosti briše budućnost… Ova metoda upravljanja koju su danas romantično nazvali „mobilizacijskom“, stigla je do Hruščova i nametnula mu težak izbor – da li da iznova i iznova ponavlja udarce „čekićem“ ili da smisli nešto novo. I naravno da njegov neuspeh u potrazi za tim „novim“ (kao i kasnije neuspeh Gorbačova) svedoči da je jako teško pretvoriti čekić u skalpel.
Ja i dan-danas smatram da je tokom pedesetih-šezdesetih godina postojala prilika da se odlučno promeni ceo sistem. Moja generacija je videla mađarski i jugoslovenski način izgradnje socijalizma.
Gledali su savremene zapadne filmove, slušali su zapadnu muziku, kod njih je bila dozvoljena privatna svojina, izdavanje knjiga o svom trošku bez stroge cenzure (Rumunija), i to je bilo ono o čemu su uzalud maštali sovjetski intelektualci. Uz nestanak socijalizma (staljinističkog i revizionističkog) nestala je i politička alternativa onome što imamo danas.
Ali, katastrofa se pretvara u vic. Mislite li da su “Sovjeti” nestali? Grdno se varate! Oni i danas nadiru iz svih pukotina. I to bez “slobode, jednakosti i bratstva”, bez socijalnih liftova. Mislim na ideologiju. Pod ideologijom podrazumevam pogled koji se nameće odozgo putem sile i bez alternative.
A što se tiče suđenja prikazanog u našem filmu… Polina Liske koja je tumačila ulogu Katje, nakon što je u ovoj sceni odigrala napad neobuzdane histerije, bila je nagrađena aplauzom od strane cele albanske grupe. Polina je ostala bez snage nakon tog jedinog dubla, a ljudi pored kamera i svetlosnih uređaja su stajali sa suzama u očima. To možda zvuči sentimentalno, ali je to istina. I na taj isti način ljudi su pljeskali Loridani Džeći, kada se ona valjala u jezerskom blatu.
Nada da će ruski gledaoci videti film
RSE: Hoće li ruski gledaoci videti ovaj film?
Arabov: Nadam se. Ali, pametno bi bilo prvo predstaviti film na poznatim festivalima. To je uglavnom producentski posao. I tu je problem. Domaći producenti znaju da obični gledalac ne voli prizor patnje i zatvora. A ko to voli? Mrzim to i ja. Snimali smo u „živom“ zatvoru koji je punom parom radio u ХХ veku. Tako da skoro kao da sam “odležao”.
RSE: I opet politički momenat: i u Rusiji sada ne vole baš da kopaju po prošlosti…
Arabov: Da, mogu da kažu: pravite aluzije na nešto…
RSE: Na neke ruske realnosti?
Arabov: Ja sam kao scenarista radio na filmu „Testament Lenjina“ za Nikolaja Dostalja. Zasnovan je na biografiji prozaičara i pesnika Varlama Šalamova, tako da meni lično nije potrebno da pravim nikakve aluzije. Mogu direktno da kažem. Da ispričam, recimo, jednu „zabavnu“ priču. U maju 1944. godine etnički Grci su bili deportovani sa Krima zajedno sa krimskim Tatarima. Razlog nije poznat: možda je što oni nisu otišli u partizane. Ali ni sa fašistima nisu sarađivali, to je sigurno, u suprotnom bi ih streljali.
Nametnute slobode
Tri sata su im dali da se spreme i oni su transportovani na Istok u vagonima za stoku. Vukli su ih duže od mesec dana i nisu ih hranili. Oko polovine njih su umrli od tifusa i gladi. Sahranjivali su ih odmah tu, pored železničke pruge. One koji su preživeli smestili su u logor pored Ufe gde su bili sve do 1956. godine.
A onda se dogodilo “najinteresantnije”. Jednom su se ljudi probudili i videli su kako su kapije logora otvorene, straže nema, a sa ograde skidaju bodljikavu žicu! Ali, niko nigde nije otišao, jer nisu imali gde da idu, navikli su se na logorske barake, logor im je postao druga kuća. I tada su silom počeli da ih teraju na slobodu, uz pomoć vojske...
Ja ovo ne izmišljam. To je kratka istorija moje porodice. Nasilna, nametnuta sloboda (kao i nesloboda) metafora je našeg društvenog života. Tokom 1987.–88. godine probudili smo se, a žice nema i rukovodstvo nas tera u slobodno tržište. Neko je krenuo, kao ja, a neko još uvek sedi i govori: “Slušajte, pa ja sam rođen u baraci, to mi je kuća!”. Kod nas se sve radi pod pritiskom: i sloboda nam se daje pod pritiskom, i nesloboda...
RSE: Koji glumci su angažovani u filmu? Koliko razumem, u fazi pripreme podrazumevalo se da u filmu učestvuje barem jedna evropska „zvezda“.
Glumci nepoznati
Arabov: Nema tu nikakve zvezde, svi glumci su nepoznati, i mnogi učesnici uopšte nisu glumci. Polina Liske koja glumi ulogu Katje imala je samo jedan film. Za ulogu Valbone, njene drugarice, predlagali su mi lokalnu popularnu glumicu, ali ona nije stvorila par sa Polinom. Trebao mi je kontrast. Grubo rečeno, Polina je trebalo da bude “vazduh”, i mi smo za nju tražili “zemlju”.
I ta “zemlja” se našla. Na probu za ulogu drugog reda je došla manje poznata Loridana Džeći, talentovana osoba sa glumačkim obrazovanjem, ali bez filmskog iskustva. Čini se da je tada radila u baru. Ja sam sa njom popričao “o ničemu” (to mi je omiljeni način razgovora sa glumcima) i razmenio pogled sa snimateljem i drugim rediteljem… Obojica su mi klimnula, razumeli smo se bez reči. Valbona je bila nađena! Ona je upravo ta “zemlja”, koja će sahraniti našu Katju. Producenti su prvo aktivno izražavali neslaganje. Ali ja sam prikazao probe Sokurovu, i on mi je napisao iz Petersburga: “Nemoj da sumnjaš”. Mišljenju “maestra” niko ništa nije mogao da suprotstavi.
Bilo je problema sa likom Envera Hodže. Jer svaki Albanac poznaje vođu, i to je loše. Prvo smo razmišljali o plastičnoj šminki, pa su italijanski vizažisti napravili masku za celo lice i lobanju. Stavlja se na glavu poput gasne maske, ali je malo elegantnija. Dugo sam gledao i shvatio da zbog ove maske moram promeniti čitav koncept filma. Odustali smo na kraju od šminke. Glumac Neritan Ličaj, koji tumači ovu ulogu, stavljao je pod obraze pamučne tampone da lice izgleda okruglije. I albanska strana je prihvatila takvog Hodžu. Verovatno je fizički ličio na njega, kao i u smislu unutrašnjeg sadržaja.
Svaki dan snimanja poput zemljotresa
RSE: Kako se odvijalo snimanje?
Arabov: Snimanje je, na neki način, slično ratu. To je rat protiv nereda i okolnosti. A u ratu morate biti bez živaca. Uspeo sam da “isključim” živce i to je već bilo čudo. Zbog zemljotresa, ni glumci ni njihovi kostimi nisu stigli na vreme u Đirokastru. Recimo, uniforme zatvorskih čuvara dobili smo iz Tirane nekoliko minuta pred snimanje. Srećom, kostimograf Berina Kokona ih je sašila svojim rukama, i to savršeno. Devojke su u ovim uniformama izgledale kao da su rođene u njima. Dakle, svaki dan snimanja je za nas bio, figurativno rečeno, poput zemljotresa.
RSE: U početku film je imao naziv “Ruske supruge”. Zašto je ipak “Đirokastra”?
Arabov: Đirokastra je grad u kojem je rođen Enver Hodža i tu se odvija naša priča. To je grčka reč: Albanija se nalazi na raskrsnici evropskih puteva, na granici sa Grčkom. Neverovatna je zemlja koja ima sve, od minerala do odmarališta međunarodnog nivoa. Kvalitet hrane je izvanredan. Nešto između Italije i Izraela. A ljudi... ako su me tolerisali, onda su stvarno anđeli.
RSE: “Đirokastra” zvuči kao naziv grčke tragedije!
Arabov: Pa, pokušao sam da snimim grčku tragediju, sa kulminacijom i katarzom: kulminacija je scena u vozilu za zatvorenike, katarza je pogubljenje Valbone.
“Građanske slobode ostaju glavne društvene vrednosti”
RSE: Imate li druge ideje za režiju?
Arabov: U mojim godinama neskromno je imati bilo kakve ideje... Ali, ipak imam. Posle “Đirokastre” želim da snimim nešto jednostavno... Na primjer, “Božanstvenu komediju” Dantea. Ovo će biti moj dobar nadgrobni spomenik.
RSE: Poslednje pitanje: šta najviše želite reći svetu?
Arabov: Da Bog nije glup i da niko ne može ukinuti “apstrakcije” na kojima naš svet stoji, – dobro i zlo. Građanske slobode ostaju glavne društvene vrednosti, ali one su destruktivne kada ne uključuju ličnu odgovornost. Lična odgovornost se uvek meri “apstraktnim pojmovima” dobra i zla. Moje reči zvuče banalno na nivou razgovora. Ali, umetnost ima složen jezik “krivocrtnosti” i može poći “od suprotnog” kako bi još jednom naglasila najvažnije. Želio bih tome da posvetim poslednje godine mog života.
Facebook Forum