Godišnjica Milanskog edikta: Hrišćanstvo podeljeno i u proslavi

Sveta arhijerejska liturgija koju je vodio Vaseljenski Partijarh Vartolomej ispred hrama Svetog cara Konstantina i carice Jelene u Nišu kao centralno obeležavanje 17 vekova Milanskog edikta završena je podelom ordena Svetog Cara Konstantina istaknutim učesnicima iz verskog i političkog života.

Orden Svetog cara Konstantina dobili su svi prisutni patrijarsi i poglavari crkava predvođeni Vaseljenskim vladikom Vartolomejom i predstavnicima svetovnog i političkog života, predsednik i premijer Srbije, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić, predsednik Crne Gore Filip Vujanović, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

Svetom arhijerejskom liturgijom pred više hiljada građana ispred hrama Svetog cara Konstantina i carice Jelene u Nišu je obeležena 1.700. godišnjica od donošenja Milanskog edikta.

Liturgiji su prisustvovali i predsednik i premijer Srbije, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i princ Aleksandar Karađorđević.

Patrijarh srpski Irinej rekao je da je Milanski edikt predstavljao prekretnicu u istoriji čovečanstva, hrišćanstva, čoveka i života.

“Ovaj događaj slavimo kao dan kada su hrišćanstvu širom otvorena vrata da se blagovesti istina svetog Jevanđelja, istina o Bogu i istina o nama”, rekao je patrijarh Irinej

Vaseljenski patrijarh je rekao da je dužnost i obaveza pravoslavnih da ponovo ispitaju sebe u duhutolerancije koju je promovisao Milanski edikt.

“Samo objedinjavanje evropskih naroda u naše dane, ljudska prava, socijalno odgovorna država, jednakost među ljudima, verska tolerancija, sve to kao sadržaj Milanskog edikta nadahnuto je načelima Svetog Jevanđelja”, rekao je Vartolomej.

On je rekao da se u praksi primene načela Milanskog edikta, mora voditi konstruktivan dijalog sa čovekom savremenosti u današnjem međusobno podeljenom svetu, koji uprkos svojoj podeljenosti, pokušava da nađe izlaze putem mirnih dijaloga i pomirenja.

“Prvenstvo ima mirno sapostojanje ljudi. Nije dozvoljeno da se neguje verski fanatizam, koji je naneo veliko zlo u prošlosti, ali ih nanosi i danas, pa je potrebno na delu proklamovati da ratni sukobi nisu verska dužnost, da ravnodušnost koja ih prati takođe nije dozvoljena. Postoje mirni načini rešavanja međuljudskih razlika i da oni koji tvrde suprotno, ne izražavaju pravu volju Božju”, poručio je vaseljenski patrijarh Vartolomej.

Liturgiji je prema procenama SPC prisutovalo preko 15.000 ljudi iz Srbije i zemalja regiona.

Građani Niša su u subotu uveče u blizini novosagrađenog hrama svetog cara Konstantina i carice Jelene upaljenim svećama formirali svetleći krst čime su na simboličan način poslali poruku „I ja sam deo krsta“. Prema procenama organizatora, u tom činu je učestvovalo oko pet hiljada ljudi.

Inače, u Nišu je pre dve nedelje, u subotu 21. septembra, održana i svečana misa povodom godišnjice Milanskog edikta koju je služio izaslanik pape Franje, kardinal Anđelo Skola, milanski nadbiskup.

Loše udvorištvo države crkvi

Zašto odvojene hrišćanske crkve, pravoslavna i katolička, ni posle 1.700 godina slobodnog ispovedanja vere nisu uložile bar najskromniji ekumenski napor da jedinstveno obeleže jubilej Milanskog edikta, pitali smo sociologa Srećka Mihajlovića.

“Rečeno jezikom ulice, mogli bismo danas da kažemo da je Konstantin uzalud krečio. Ono što je tada zapisano bio je jedan provizorij koji je imao neke pragmatske razloge, nije bio utemeljen ni u veri ni u teologiji ni u filozofiji, ali je to moglo da se iskoristi, kako za proteklih sedamnaest vekova, tako i u ovom veku za približavanje ove dve grane hrišćanstva. To nije učinjeno i zaista je propuštena prilika da papa s razlogom dođe u Niš i Srbiju. Ma koliko sad pravoslavci i katolici govorili u slavu Konstantina, oni gotovo da na to nemaju pravo jer njihova reč nije u skladu sa njihovim delom. Oni pričaju jedno, a rade drugo, fiktivne ili eventualno i stvarne razlike ostaju i dalje i tu približavanja nema – dakle, Konstantin je izneveren”.

Sličnog je mišljenja i antroploškinja Zagorka Golubović koja smatra da su odvojene proslave Milanskog edikta neprimerene.

“To je namerno. Sve ide u pravcu razdvajanja, a ne spajanja, u pravcu potenciranja specifičnosti nacionalnog. To sad svi vide logično, tu se ne može pretpostaviti da će doći do spajanja. U svetu je hrišćanstvo davno prestalo da bude jedinstven pojam. Najveći neprijatelji danas su pravoslavci i katolici", kazala je Golubović.

Odgovarajući na pitanje zašto je državni vrh Srbije gotovo oteo Crkvi proslavu godišnjice Milanskog edikta Zagorka Golubović kaže da to okretanje
države ka crkvi nije nimalo slučajno.

"Pisala sam više puta da je crkva postala glavni inicijator politike i to onaj koji je određuje, da je to totalno skretanje od onoga što smo imali čak delimično i devedesetih godina, a da ne govorim o sedamdesetim i osamdesetim godinama. Mislim da se to namerno čini, da se od problema skreće na nešto što su imaginarni problemi i što je lako zavesti narod. Kad se kaže duhovnost, religija, onda je lakše da zaborave da nemaju šta da jedu, da ne primaju platu 10 i više meseci, da se radnici otpuštaju svaki dan.

Mislim da je to namerno učinjeno, ne verujem da su oni, pa čak i Đinđić dok je bio živ, da su spajali svoju politiku sa crkvom jer su verovali da crkva treba da učestvuje u politici nego zato što su smatrali da imaju izvesnu odstupnicu kad ne mogu neke stvari da reše politički, onda će da se pozovu na religiju. To nemamo ni u jednoj modernoj zemlji. Vi to nemate u Francuskoj, čak ni u Nemačkoj. Postoji neka veza između crkve i vladajuće CDU ali to nije taj tip, da ti od crkve tražiš rešenja, da se na nju pozivaš kad nešto škripi, da crkva bude sponzor itd. mislim da smo mi jedinstven slučaj da je crkva postala glavni inicijator rešavanja državnih, političkih, partijskih i svih drugih pitanja."

Udvaranje države Srbije crkvi ne donosi dobro ni jednom ni drugom, što se može videti na primerima u poslednjih 20 godina, podseća Mihajlović:

"Sa odlaskom socijalizma mnogo šta u ovoj zemlji vaskrsava i to često u jednom tragikomičnom obličju. Ovoliko udvaranje države Srbije crkvi, počev od devedesetih godina, ne vodi ničemu, niti donosi dobro državi, a bogami, ni crkvi. Državi, odnosno, njenim čelnicima, već nekoliko puta se osvetilo to približavanje crkvi. Treba se podsetiti jednog dobronamernog odnosa Đinđića prema pravoslavnoj crkvi i onog što su crkveni velikodostojnici uzvratili Đinđiću prilikom njegove sahrane. Sve u svemu, ova država se udvara crkvi, političke stranke se udvaraju pravoslavlju, sve sa nadom da će time pridobiti birače i da će na izborima pasti neki glas više. Sva istraživanja, međutim, pokazuju da religijsko opredeljenje, odnosno, da verski sentiment nema nikakve veze sa izbornom odlukom naših građana, tako da se čovek pita – a čemu sve to? I kad se pogleda status Crkve, kao dela civilnog društva i uporedi sa statusom drugih organizacija civilnog društva – od sindikata do nevladinih organizacija – onda se vidi da je Crkva apsolutno povlašćena i da gotovo nema nijedne društvene grupe koja je toliko povlašćena kao što je Srpska pravoslavna crkva."