Priča o uspehu: Radovanov katran za Šveđane

U Srbiji ne radi skoro trećina stanovništva, a država za taj problem nema rešenja. Zanatlija Radovan Rašković sam je sebi pomogao. U zlatiborskom kraju, prebogatom šumom, on se danas bavi, nekad uobičajenim, danas retkim poslom, proizvodnjom katrana. I tako izdržava petočlanu porodicu.

Nekada građevinac, specijalizovan za popravku krovova, katran je počeo da proizvodi pre tri godine, kada je uvideo da od sezonskog posla koji je radio više nema vajde. Mahom sarađuje sa svojim poslovnim partnerima Šveđanima, na koje je kako, priznaje, naleteo pukom srećom:

„Ja sam na te ljude naišao slučajno u etno selu Sirogojno. To su bili ljudi iz ambasade među kojima i otpravnik za trgovinske poslove. Čovek je pričao o katranu, lepo sam prišao i rekao - Ja imam taj katran. Eto rodila se ideja i to samo u jednoj sekundi. Jer znam kako se to radi, ali kad nemaš kome da prodaš – džaba ti sve to, ništa ti ne znači. Mislio sam nema od toga ništa, ali nije prošlo deset dana taj gazda je stigao odozgo i tako je to krenulo", priča Rašković.

U njegovom slučaju Švedska se pokazala kao ozbiljno tržište, pošto u tu zemlju godišnje izveze 10 tona katrana, proizvedenog po rigoroznim ekološkim standardima.

Uprkos tome što mu je tri godine trebalo da stane na noge, Radovan ne krije da mu se posao isplaćuje. Ipak, kako kaže, samo on zna kako mu je bilo pošto na početku nije imao ni osnovno sredstvo za rad – motornu testeru:

„Dinar od katrana je crnji nego što je katran. Vade se panjevi isključivo crnoga bora. Panj takvog drveta mora da truli najmanje 30-40 godina da bi mogao da se vadi iz zemlje. Od toga zavisi sve, nekad ćeš ostati sat vremena na jednom panju, a nekada dva dana. Tereni su 99 odsto nepristupačni. Tu ne može da se priđe, niti da se dođe mašinski. Znači isključivo fizička radna snaga i to teška. Kad se izvadi, gura se ručno do nekog najbližeg puta, a u odnosu na sve to kasniji posao je igra.“

Pod igrom, u poređenju sa vađenjem panjeva, Radovan smatra pečenje i destilaciju u njegovoj katrani iz koje ponekad, u zavisnosti od posla, ne izađe i po tri meseca:

„Danju cepam luč, destilacije se potpaljuju jedna za drugom i proces se neprekidno odvija. Iscepaš, napuniš, podložiš jednu. Drugu prazniš, pripremaš za sledeću. Letos sam recimo u katrani na pogonu neprekidno bio od 2. avgusta do 12. septembra - nisam išao kući. U šumi budemo po dva meseca, znači od jutra do mraka.“

Osim teškog posla, jedan od najvećih problema sa kojima se Radovan suočavao je bezuspešna potraga za pomoćnicima, koju je tek nedavno okončao, pa sada konačno ima saradnika.

Mnogi su ga, kaže, posle dan dva napuštali, a za tu kako ocenjuje razmaženost, dobrim delom je odgovorna država koja je, kako kaže, radnike propalih preduzeća poslednjih godina navikavala na nerad:

„To kad čuješ da treba da se vadi panj, bolje mu, ne znam šta, uradi nego to. Dešavalo mi se da dođe čovek u šumu. Otišli smo 14 kilometara makadamskim putem i onda mi traži da ga vratim kolima jer ne može to da radi, iako ima porodicu i decu. Država je upropastila narod! Firme nisu radile, a ljudi su primali plate. Navikli da im dolazi para, kolika tolika i tačka. Nema tu šta da se priča dalje. Narodu se mora dokazati da mora da zaradi sebi za hleb. I ne može se za dan zaraditi, već za to treba neko vreme. A mi hoćemo sve to da uradimo za dan, ne može to.“

Bez pomoći države

Radovan pomoć od države za svoj posao nije tražio, jer smatra da za to ne ispunjava uslove, a država mu do sada nije ni olakšavala, niti otežavala posao.

Deo zarade uložio je u katranu i za sada je, kako kaže, zatvorio krug investicija. Iako se za njega već čulo u zlatiborskom kraju, planira ulaganja u reklamiranje svog posla:

„Kako da tražim pomoć države kada nemam ništa da založim. Ako tražiš 10.000 evra, treba da založiš 100. Ja nisam imao ni 10.000 ni 1.000. Nakaradno se radilo, što je dovelo da narod živi u iluziji i da pati za tuđim što neko ima. Imao sam nekih manjih problema, ali sam ih rešio sa ljudima sa kojima je moguće postići dogovor. Nemam nikakvih prepreka jer sve što sam napravio, napravio sam po standardima zaštite životne sredine.“

Uprkos tome što osim individualne koristi, posao kojim se Radovan bavi, ima širi društveni značaj i zadovoljava čak i rigorozne ekološke standarde njegovih švedskih partnera – biće potrebno još mnogo vremena da Srbija u tome dostigne nivo razvijenijih zemalja.

Predstavnik nevladine organizacije Zelena inicijativa Vladimir Radojičić smatra da je za napredak u toj oblasti potrebno rasteretiti propise, ali i obnoviti praksu novčane pomoći takvim preduzećima:

„Neophodna i najbitnija su podsticajna sredstva. Mi smo ranije imali Fond za zaštitu životne sredine koji je predstavljao razvojni fond u sferi ekologije. Međutim, septembra prošle godine, taj fond je ukinut i uopšte se ne zna šta se dešava sa sredstvima koja se slivaju u državni budžet, koja su ranije od svih ekoloških taksi išle u Fond i odatle deljeni kao podsticajna sredstva. Dakle, neophodno je obezbediti sredstva da se te dobre ideje koje imaju širi društveni značaj podrže.“

Briga o životnoj sredini nije samo ustručavanje od korišćenja nerazgradivih kesa i izbacivanja otpada gde mu nije mesto. To je i korišćenje prirodnih materjala u izgradnji, poput katrana koji Radovan Rašković proizvodi i izvozi u velikim količinama.

Međutim, dok u Švedskoj o tome jako vode računa, ovde u Srbiji se, zbog nedovoljne ekološke svesti, upotrebljavaju razne hemijske sirovine, koje osim loše zaštite drveta, ugrožavaju i životnu sredinu.