Veće usvaja činjenicu da su u ratu u Sarajevu učestvovale dve strane (bosanskih Srba i bosanskih Muslimana), međutim neprekidnost snajperskog napada usmerenog na civilno stanovištvo, ne može se objasniti činjenicomda je rat u Sarajevu vođen na obe strane.
Pretresno vijeće je zaključilo da je optuženi trebao znati da je nesrpsko stanovištvo izloženo riziku nasilnih zločina, koje mogu počiniti pripadnici srpskih snaga sprovodeći zajednički plan. Optuženog je za mogućnost ostavljala ravnodušnim, jer je slijedio zajednički plan.
Mogao je znati za ubojstvo, istrebljenja i progon.
Od samog početka sukobau BiH, a naročito visoki presdstavnici - Nikola Koljević, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Ratko Mladić - isticali su poseban značaj Sarajeva u ratu. To je bio poduhvat kojem su bili posvećeni od samog početka sukoba i on se mogao ostvariti samo neprekidnom vatrom. Veće konstatuje da je postojaio zajednički plan visdokih funkcionera bosanskih Srba od 92. godine, a njegov cilje je da se širi teror među civilnim stanovništvom Sarajeva snajperskim napadima i granatiranjem. Optuženi je značajno doprineo tom planu, zaključuje Veće.
Kao vrhovni komandant VRS-a optuženi je izdavao direktive čime se kampanja snajperskog delovanja i granatiranja Sarajeva produžavala u nedogled. Optuženi je takođe izdavao brojana naređenja u vezi sa Sarajevom.