Čitav akademski pokret radi na poricanju genocida

Predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Beogradu Sonja Biserko u Press klubu Radija Slobodna Evropa kaže kako Deklaracija o Srebrenici mora ući u obrazovni sistem Srbije, te kako se i dalje nastavlja politika negiranja genocida u Srebrenici i demonizovanja Albanaca

RSE: Za koji dan, 11. jula, biće obeleženo 15 godina od Srebrenice. Očekuje se da će u Srebrenicu otići i predsednik Srbije. Najavljen je dolazak i potpredsednika SAD-a, kao i turskog premijera i hrvatskog predsednika i premijerke. Da li smo se mi osvestili po pitanju Srebrenice, koja se desila pre 15 godina?

BISERKO: Na žalost, mislim da nismo. Mislim da se tek sada u Evropi polako shvataju razmere tog zločina. Svaka nova presuda, koja se odnosi na Srebrenicu, donosi nove detalje i monstruoznost tog zločina. Evropski parlament je doneo Rezoluciju kojom obavezuje sve zemlje Evrope da obeležavaju 11. jul kao Dan sećanja na masakr u Srebrenici. To je jedan naknadni moralni gest evropskih zemalja koji je vrlo važan i verovatno će godinama postajati sve važniji. Time se Evropa oglasila i zbog neke svoje moralne odgovornosti za nepravovremeno reagovanje. Ipak je to zločin koji se desio pred očima cele Evrope.
Taj zločin se ovde još uvek tretira kao nešto što je obaveza Srbije. Srbija je donela Deklaraciju u našoj Skupštini, koja je izglasana sa malom većinom. Ali, to je ipak neki iskorak. Direktno se ne pominje reč genocid, mada se Deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, u kojoj reč genocid eksplicitno stoji, kao nešto što je taj sud potvrdio.
Ta Deklaracija donosi i to da će ljudi ovde početi razmišljati na jedan drugačiji način o Srebrenici. Ne vidi se više samo kao jedan dokument, jedna floskula, koja se koristi u svakodnevnom govoru i koja je poslužila da Srbija dobije prelaznu ocenu, kada je u pitanju brže pristupanje Evropi. Njen moralni kredibilitet se ipak time podigao. Ta Deklaracija, kakva god da jeste, mora da se prevede u nekakav prepoznatljiv i prihvatljiv jezik za običan svet, pogotovo za mlade ljude, inače će ona ostati samo mrtvo slovo na papiru.
Ta Deklaracija mora da postane i zvanični stav svih institucija i mora da uđe u naš obrazovni sistem, kao nešto o čemu treba da se govori i o čemu mladi ljudi treba da se obaveste. Mlađe generacije su nevine, ali su užasno frustrirane i opterećene onim što se desilo 90-tih, a što se ovde negira ili izjednačava. Upravo one će imati taj teret suočavanja sa tom istinom i zauzimanja nekih kritičkih refleksija o onome šta se dešavalo i o onome kako se o tome ovde govori.
Ne postoji još uvek taj senzibilitet u široj javnosti, sem u užem krugu ljudi, pojedinaca, nekih nevladinih organizacija, koje uporno stoje pred zgradom Predsedništva svakog 11. u mesecu, tražeći od našeg predsednika, ali i od Vlade, da se 11. juli uvede kao zvaničan datum sećanja na Srebrenicu. Na žalost, to nije ušlo u tu Deklaraciju. Ipak postoje ljudi koji imaju taj senzibilitet i koji svake godine idu u Srebrenicu da bi pokazali svoju osećajnost za sve to.
Ove godine odavde ide jedna veća grupa u Srebrenicu, ali i na marš. Drago mi je što će i predsednik Tadić otići tamo. Mislim da je važan gesta da predsednik zemlje, koja je odgovorna za to što se tamo desilo, ode u Srebrenicu i na neki način pokaže svoju empatiju za žrtve i stradanje. Na žalost, postoje te istorijske situacije koje pokazuju da je suočavanje sa tako teškim zločinom vrlo teško i da je za to neophodna mnogo zrelija, odgovornija i kompetentnija elita, koju nemamo. To će očigledno ići veoma sporo, ali je vrlo važno da se na tome stalno insistira.

RSE: Nedavno je u Oslu bio jedan skup na kome se govorilo o Srebrenici?

BISERKO: To su bila dva skupa. Jedan je bio panel o Srebrenici, vrlo zanimljiv, a drugi je bio skup koji su organizovali Bošnjaci u Norveškoj, a kojih ima oko 12.000. Oni su organizovali svoju komemoraciju u jednom pozorištu. Bili su prisutni i Norvežani i drugi. Bio je prikazan jedan film o Srebrenici, koji do sada nisam videla. Nakon toga je govorila jedna majka iz Srebrenice o svojoj deci, koje je nedavno našla u kolektivnoj grobnici. Treba da budu sahranjena 11. jula. Te majke već 15 godina žive za to, njih to drži i one su jedine koje podsećaju na taj zločin.
Posle nje sam trebala ja govoriti. Cela sala je plakala. Po prvi put sam bla suočena sa situacijom koju sam vrlo teško lično podnela jer nisam mogla da govorim posle nje. Prošlo mi je kroz glavu da ne postoji individualna odgovornost. Helsinški odbor od početka zna šta se tamo desilo i mnogo toga je objavio ili uradio u vezi sa tim. To je ipak kolektivna odgovornost, vezana za sve te zločine u Bosni. Po prvi put sam to nekako lično osetila, i kao čovek i kao neko ko dolazi iz ove sredine, koja tako uporno istrajava na negiranju tog zločina, na nekoj relativizaciji monstruoznosti tog zločina.
Ovde se priznaje samo to da je to ratni zločin, a ne genocid, obzirom da ne mogu poreći neke činjenice. Stalno se umanjuje taj broj i stalno se aludira da nije bilo više od 3.000 ljudi, da su to bili borci. Onda su istovremeno podigli spomenik u Bratuncu za srpske žrtve, pa se nekako, u svesti naših ljudi, uvek povezuje Bratunac i Srebrenica. Postoji čitav jedan pokret u akademskoj zajednici koji radi na tom poricanju. Mislim da o tome treba mnogo ozbiljnije govoriti i analizirati taj fenomen jer on uopšte nije beznačajan, pogotovo u onim krugovima koji su učestvovali u pripremi, koji su argumentovali taj rat, dali su svoj naučni autoritet za to i na tome pravili svoje karijere. Oni i dalje učestvuju u tome, pišu knjige i imaju svoje mlađe sledbenike. Čitava jedna nova i srednja generacija na univerzitetu i medijskoj sceni i dalje insistira na toj vrsti relativizacije.

Demonizovanje Albanaca

RSE: Na puno mesta bivše Jugoslavije tokom istorije je bilo krvoprolića, ubistava ideološke prirode. Jasenovac je bio najveće stratište zadnjih decenije. I Jadovno je mesto gde su stradali antifašisti, među kojima je bilo i Srba i Hrvata, koje se tek u poslednje vreme posećuje na najvišem nivou. Pre 10 godina niko nije znao da postoji.

BISERKO: Znalo se za to stratište 80-tih, obzirom da je u našoj propagandi ono često pominjano, pogotovo iz nekih svešteničkih krugova. Ono je bilo posećivano od strane svećenika SPC-a, koji su odlazili na ta stratišta i otvarali te jame. Na neki način su ga iskoristili da bi mobilisali emocije kod Srba u Hrvatskoj i Bosni. U velikoj meri su uspeli. Kada su izbeglice došle iz Hrvatske 1995. godine, i kada smo ih pitali šta se desilo 1991. godine, svi su govorili o 1941. i 1942. godini, čak i mladi ljudi, koji nisu mogli imati nikakvo sećanje o tome, sem kroz propagandu, koja je oživela to emociju. Radi se o jednoj zloupotrebi emocija svih tih ljudi.
Naravno da sva stratišta treba da se znaju i da sve žrtve treba da imaju svoje grobove, ali upravo u tom periodu između 1980. i 1990. godine, kada je počela kampanja, bilo je neophodno da se na neki stručniji način postavimo prema tim zločinima i da se na neki način pokušaju prevazići, obzirom da je ipak Jugoslavija živela u nekom miru 50 godina. Znači da se moglo. Svi smo znali o Jasenovcu i učili o njemu u školama. Postojali su brojni spomenici svuda po bivšoj Jugoslaviji. Oni su se zloupotrebili na najgori mogući način, pa su se ljudi mobilisali, ideološki se podigli. Sve je to bilo u funkciji rata, koji je kasnije usledio.
Mislim da je i danas vrlo važno da se ima mera upravo u odnosu prema bilo kom stratištu, prosto zato da se ne bi banalizovao zločin. Vrlo je važno da sve bude rađeno sa nekim dignitetom, i prema žrtvama, ali i prema ljudima koji imaju empatiju prema tim zločinima. Mislim da je vrlo važno da se odnos prema zločinu podigne na jedan nivo i da ima neki dignitet, a ne da se stalno koristi kao instrument za mobilizaciju i za viktimizaciju vlastitog naroda. Moramo biti odgovorni prema onome što je bilo i šta će biti, kakvi će se odnosi među narodima na teritoriji bivše Jugoslavije razvijati, upravo imajući u vidu sve ovo što se dešavalo.

RSE: Helsinški odbor je izdao značajnu knjigu koju je napisao dopisnik sa Kosova u Beogradu. Napisao je knjigu koja govori o zločinima u Suvoj Reci, gde su Srbi ubili svoje komšije Albance. U knjizi ima i podatak o tome da su u tim kosturnicama, u tim jamama u Batajnici i u drugim mestima po Srbiji, nađeni skeleti i muškaraca i žena i dece. Nije bilo selekcije. Bila je javna rasprava nakon izdanja knjige. Koliko je ta knjiga validan dokument?

BISERKO: On se koristio uglavnom dokumentacijom i sa samog suđenja. On je samo komentarisao dokumente koje je hronološki složio i nekako ih funkcionalno stavio u neki okvir, tako da se dobija prava slika o monstruoznosti tog zločina. On je vrlo malo lično intervenisao. Mislim da je to najveća vrednost tog dokumenta jer svakome omogućava da napravi uvid i da ide dalje u istraživanjima.

RSE: Kako tumačite to da nije proradila savest ljudi, koji su utovarali leševe, koji su kopali jame, koji su istovarivali leševe i bacali ih u te jame, tih kamiondžija ili vozača hladnjača?

BISERKO: Mislim da se radi o kolektivnom zločinu u kojem su učestvovali mnogi ljudi. Za vreme intervencije se govorilo – Hajde da završimo sada sa tim Albancima. To je bila jedna prećutna saglasnost oko onoga što se desilo. Tek kada su počeli da stižu leševi mladih ljudi iz Srbije, počela je pobuna u provinciji. To je jedan rasizam prema Albancima, koji su, ceo vek, pogotovo 70-tih godina, demonizovani. To je jedan kontinuitet koji ne dozvoljava da se Albanci u našoj javnosti pojave kao ljudi koji misle, žive i rade, kao i mi. Stalno se pravi ta distanca i stalno se na njoj insistira.
Poslednjih 10 godina, otkada Kosovo više nije pod kontrolom Srbije, nema ni jedna pozitivna priča o tome kako se živi na Kosovu, pa čak ni o tim Srbima. Uvek se samo govori o nekim incidentima i ugroženosti. Nakon 10 godina, ti Srbi koji su dole ostali, koji nisu otišli sa Kosova, našli su načina da žive sa svojim susedima Albancima. Koliko znam, oni imaju jedan način kohabitacije o kojem se uopšte ne govori. Mislim da su građani Srbije na neki način uskraćeni sa pravim informacijama o tome kako se živi na Kosovu i da su stalno taoci neke slike tog stereotipa ko su i šta su Albanci, da su to ljudi koji ne mogu da stvore državu, da su inferiorni, da nisu zaslužili da imaju državu, pogotovo ne da imaju Amerikance na svojoj strani, koji su u NATO intervenciji stali na njihovu stranu.
Nakon presude Međunarodnog suda pravde, koja se približava, promeniti će se stav međunarodne zajednice, pošto se očekuje novi talas priznanja. Kosovo za neki mesec može da postane i članica UN-a. Ići će se ka punoj konsolidaciji teritorijalnog integriteta i na punu nezavisnost Kosova. To je jedan vrlo važan proces o kome se uopšte ne govori jer naša elita i naš ministar spoljnih poslova stalno govore da predstoji naredna faza i da će verovatno ta presuda Međunarodnog suda pravde biti tumačena na način koji će pre svega pogodovati toj liniji srpske politike. Uopšte se ne uzimaju u obzir promene koje se ipak dešavaju u međunarodnoj zajednici. Tu mislim i na Rusiju, koja je stavila veto u Savatu bezbednosti prilikom pokušaja donošenja nove Rezolucije o Kosovu. Ona sada resetuje odnose sa Amerikom, pokušavaju da nađu najbolji mogući način komunikacije sa Evropskom unijom.
Srbija je u nekom dvorištu, koje će poslužiti u nekoj narednoj prilici eventualno za neko potkusurivanje. To je stvarno jedna vrlo inferiorna pozicija za bilo koju zemlju, pa i za nas. Mislim da mi nismo subjekt međunarodne politike, mada se ponašamo kao neko ko ima veliki ucenivački potencijal. Srbiji je dobijala najveću pomoć u regionu od svih zemalja. Mislim da će se sva ta naklonost, koja je ipak postojala posle 2000. godine iz raznih razloga, istrošiti. To traženje svih mogućih načina da se podvali i ucenjuje, i region i svi okolo, je neko odugovlačenje jer će se, kako neki misle, raspasti i Evropska unija i Amerika, pa ćemo doći na svoje i ostvariti svoje ciljeve koji su zacrtani već čitav vek.
Mislim da je to jedna krajnje inferiorna pozicija i govori o nezrelosti naših političkih elita i njihovoj fiksiranosti na određene ideje i insistiranje na jednoj ideologiji koja je Srbiju dovela do propasti. Srbija je ipak u drugoj polovini XX veka iskoračila u emancipacijskom smislu, kao i čitav region. Nekako je sve to poništila i sada se pomalo vraća na jednu početnu osnovu, koja je jako niska, koja traži jedan ogroman napor čitavog društva. Ne vidim da u ovom momentu da postoji takva energija u ovom društvu. Rekla bih da se radi o jednoj masovnoj apatiji.