Turbulentna 2016. nagoveštava još turbulentniju i neizvesniju 2017. godinu. Stoga se postavlja pitanje da li je ovo samo kraj još jedne godine - ma koliko teška bila – ili i kraj epohe koja je bila dominantna, naročito u poslednje tri decenije sa primatom neoliberalne paradigme.
Reč je o epohi i modelu koga su pogodili ne samo politička i ekonomska kriza već se dovodi u pitanje i racionalizam na kome počivaju. Pobeda Donalda Trampa, jačanje populista širom Evrope – ukazuju na ogromno nezadovoljstvo i gnev mnogih stanjem u kojem žive.
Kako ističe liberalni mislilac Majkl Ignjatijev (Michael Ignatieff) "prosvećeni humanizam i racionalizam više ne mogu da adekvatno objasne svet u kome živimo".
Prosvetiteljska ideja o konstantnom progresu - čija su garancija racionalni pojedinci koji će formirati liberalnu političku zajednicu – sada je dovedena u pitanje.
Moderna demokratija se od samog početka suočava sa imanentnim sukobom dva principa: demokratija - koja podrazumeva jednakost šansi - u koliziji je sa liberalizmom koji garantuje slobode a koje inherentno vode nejednakostima. Na opasnost da slobodni ljudi ponovo prihvate vlast tirana je upozoravao još u 19. veku Aleksis de Tokvil, ističući da ljudi koji su skinuli okove starog režima "žele jednakost u slobodi, a ako ne mogu da je dobiju tako, potražiće je u ropstvu".
Dijagnozu sadašnjeg stanja bi umesto političkih teoretičara verovatno bolje odslikali psihoanalitičari poput Sigmunda Frojda, koji je na početku Prvog svetskog rata upozoravao da "primitivni, divlji i zli impulsi čovečanstva" uvek vrebaju priliku da se ispolje, te da je racionalni intelekt slabašan i sredstvo je naših impulsa i emocija”.
Stoga jačaju resentimani, odnosno ozlojeđenost zbog osećanja poniženja i nemoći.
Kako ističe Pankraj Mishra u knjizi "Doba gneva” (Age of anger), "nikada se tako mnogo slobodnih pojedinaca nije osećalo tako bespomoćno – nikada nisu tako očajnički želeli da povrate kontrolu nad svojim životima od onih koje vide kao krivce za to što su je izgubili”. Reč je o "globalizaciji gneva”, odnosno sve masovnijem nezadovoljstvu građana koji sebe doživljavaju "žrtvama” ekonomske globalizacije.
Postistiniti svet u 2016.
Zbog toga su u godini na izmaku stručnjaci "Oksfordskog rečnika” proglasili pojam "postistina” (post-truth) za reč godine. Njome se naglašava "relativnost” istine u politici, što nije novo u ovoj oblasti. Međutim, novo je to što "postistinita politika” (ili "postčinjenična”) dobija sve više na značaju. Reč je, kako je definiše "Vikipedija”, o "političkoj kulturi u kojoj debata uglavnom počiva na emocijama, bez veza sa detaljima konkretne politike i ponavljanjem stavova čije se činjenično stanje ignoriše”.
Termin "postistina” je 20 puta više upotrebljen u ovoj godini nego u 2015, što ne začuđuje imajući u vidu potrese na svetskoj političkoj sceni – poput Bregzita i pobede Donalda Trampa.
Postdemokratski svet
Sadašnje stanje u kome jačaju populizam i autoritarizam – a sve pod firmom demokratije – označava i pojam "postdemokratija” koji je skovao britanski politikolog Kolin Krauč (Colin Crouch). U istoimenoj knjizi, objavljenoj 2004, Krauč pod ovim pojmom podrazumeva stanje u kome se formalno ne dovode u pitanje klasične institucije parlamentarne demokratije.
Međutim, u stvarnosti građani su sve pasivniji i njihovo učešće u političkom životu se svodi na glasanje, obično svake četiri godine, dok je izborno nadmetanje "spektakl” kojim, u stvari, diriguju profesionalni spin-doktori iz suparničkih tabora koji isceniraju "izborne igre”, odnosno nameću političku agendu. Zato se terminima "medijska demokratija” ili "društvo spektakla”, najčešće označavaju aktuelni trendovi.
Populisti već oblikuju evropsku agendu
Umesto da 2017. bude slavljenička za EU zbog obeležavanja 60. godišnjice Rimskog ugovora kojim su udareni temelji Evropske ekonomske zajednice kao preteče današnje Unije, evropski blok će se suočiti sa još većim izazovima koji mogu dovesti u pitanje i sam njegov opstanak.
Nakon iznenađujuće odluke na britanskom referendumu o izlasku ove zemlje iz EU, sledeće godine počeće nimalo jednostavni pregovori Brisela i Londona o uređenju budućih odnosa. Kakav god aranžman da se napravi, to je svakako udar za samu ideju Evropske unije koja, između ostalog, počiva na širenju njenih vrednosti i prijemu novih članica. Međutim, sada prvi put posle 60 godina, jedna članica, i to veoma uticajna, odlučila je da napusti evropski blok.
EU liči na brod na uzburkanom moru jer se suočava sa mnoštvom problema: ekonomska i migrantska kriza, zatim zategnuti odnosi sa Rusijom. To svakako ide u prilog populistima koji koriste nezadovoljstvo građana, te u izbeglicama vide opasnost, kako za svoj posao tako i po svoj identitet.
Sledeće godine se održavaju izbori u tri ključne članice EU: Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji, a mogući su i vanredni u Italiji. Antiimigrantska, Slobodarska partija Gerta Vildersa ima šansi da osvoji najviše glasova u Holadniji, mada će teško formirati vladu jer skoro nijedna druga stranka neće sa njom u koaliciju.
Nemačka kancelarka Angela Merkel je izložena sve većim kritikama ekstremističke Alternative za Nemačku koja je za veoma kratko vreme od grupe demonstranata prerasla u snagu koju podržava oko 16 odsto građana.
Liderka Nacionalnog fronta Mari Le Pen je najavila da će ako pobedi na predsedničkim izborima u Francuskoj raspisati referendum o izlasku zemlje iz EU.
Na izborima u ove tri države najverovatnije će pobediti centrističke stranke, jer Merkelova može računati, kao i do sada, na veliku koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom, a francuski degolisti da će ih u drugom krugu podržati socijalisti jer, iako su tradicionalni rivali, ujediniće ih zajednička opasnost od ultradesnice.
Međutim, jačanje populističkih partija itekako će uticati na politiku vladajućih partija. Uostalom, Merkelova je nakon velikodušne ponude otvorenih vrata za izbeglice, posle žestokih kritika delimično revidirala tu politiku. Na kraju krajeva, izbor autsajdera Fransoa Fijona za kandidata Republikanske partije na predsedničkim izborima u Francuskoj upravo je posledica uspona populista, jer je on kudikamo radikalniji od umerenog Alana Žipea koji je slovio kao favorit.
No, razne političke kombinatorike, uključujući i velike koalicije sa tradicionalnim rivalima, neće dugoročno zaustaviti uspon populističkih partija. Jedini način da se "liberalna Evropa” odbrani od nadiranja "neliberalne Evrope” jeste suštinska promena politike u cilju rešavanja krize koja izaziva frustraciju mnogih.
Trampova pobeda pripremana 30 godina
Svet se ne suočava prvi put sa neizvesnostima. Tako se sledeće decenije navršava četiri decenije od objavljivanja dela "Doba neizvesnosti” (The Age of Uncertainty) čuvenog ekonomiste i mislioca Džona Keneta Galbrajta (John Kenneth Galbraith) napisane u trenutku kada se svetska ekonomija još oporavljala od prve naftne krize i strepela od novih potresa. Te turbulencije sedamdesetih su i ubrzale transformaciju od "države blagostanja” ka neoliberalnoj ekonomiji sa posledicama koje su posle nekoliko decenija i dovele do uspona populista. U tom smislu, iako je Trampova pobeda za mnoge iznenađujuća – nju su, zapravo, okolnosti pripremale još od tog vremena.
U svakom slučaju, sada su izazovi mnogo veći nego u vreme kada je Galbrajt objavio svoju knjigu. Kako ističe profesor Univerziteta Berkli Bari Ajkegrin (Barry Eichengreen) da sada piše o periodu od pre 40 godina, Galbrajt bi verovatno to delo naslovio "Vreme sigurnosti”.
Možda je prerano proglasiti krah ere neoliberalizma. Međutim, očito je da pod njenim okriljem sve više jača nacionalizam i izolacionizam.
Da li ćemo se sa nostalgijom sećati 2016?
Na početku ove godine skoro niko nije predviđao Bregzit i pobedu Donalda Trampa. Još teže je zamisliti šta nas sve očekuje u 2017-oj, s obzirom da je stanje u svetu sve uzavrelije.
Najpre se postavlja pitanje kako će se na međunarodnu scenu odraziti promena na čelu SAD. Pojedini potezi Donalda Trampa već nagoveštavaju pojačane tenzije u odnosima Vašingtona i Pekinga. Ostvarenje nekih od predizbornih obećanja novog predsednika SAD, kao što su povlačenje iz trgovinskih sporazuma, izazvali bi globalne potrese, ne samo na ekonomskom planu. Doduše, bivši iskusni političari, poput Havijera (Javier) Solane, procenjuju da činjenica da Tramp na ključna mesta u svom kabinetu postavlja oligarhe i nekadašnje visoke oficire, nagoveštava da neće vladati bez vašingtonskog "establišmenta” koji je toliko kritikovao u predizbornoj kampanji, odnosno da neće biti tektonskih promena u američkoj spoljnoj politici.
Ipak, u svetu u kome sve uticajniji nezapadni akteri dovode u pitanje viševekovni primat Zapada, ne postoji saglasnost oko skoro nijednog pitanja kao i oko principa na kojima bi trebalo uspostaviti međunarodne odnose – gotovo na svakoj tački zemaljske kugle lako može da izbije kriza sa opasnošću da se brzo proširi. To potvrđuje uzavreli Bliski istok, pre svega rat u Siriji. Potiskivanje "Islamske države” iz Iraka i Sirije neće značiti i njen kraj, već postoji rizik od prebacivanja njenih operacija drugde u svetu, što potvrđuju povremeni teroristički napadi u Evropi.
Populizam nije fašizam, ali može biti njegov vesnik
Sve se češće čuju upozorenja da porast populizma podseća na "mračne dane" tridesetih godina prošlog veka kada su na scenu stupili fašizam i nacizam.
Ima mnogo sličnosti u tadašnjim i sadašnjim okolnostima. Ukratko – globalna ekonomska kriza i nezadovoljstvo građana reakcijom demokratskih elita, što je pogodno tle za populističke lidere koji nude zavodljiva rešenja za sve probleme. Razlika u odnosu na međuratno vreme je što današnji ekstremisti tvrde da ne žele da "sahrane” demokratiju, već da je poboljšaju. Oni kritikuju funkcionisanje savremene demokratije, ali ne nude jasnu alternativu, osim načelnih obećanja o efikasnijoj i odgovornijoj vladi.
Populizam nije ideologija nego strategija da se dođe na vlast, a onda vlada.
Dakle, današnji ultradesničari su pre populisti nego fašisti, jer su antiliberano, ali ne i antidemokratski nastrojeni. Ultradesničarski populizam je simptom, odnosno posledica krize demokratije.
Stoga je za njen oporavak hitno potrebna nova paradigma, kao i radikalna i inovativna rešenja. Pre svega vraćanje socijalne komponente u bilo koji model demokratije kako bi se smanjile nejednakosti – naravno, prilagođene novim okolnostima da na planeti ograničenih resursa nije ostvarivo staro kapitalističko obećanje o beskonačnom rastu.
Kako ističe Džordž (George) Monbiot u "Gardijanu”, kejnzijanske mere za koje se zalažu Džeremi Korbin (Jeremy Corbin) i Berni (Bernie) Sanders u svetu koji se bliži svojim ekološkim limitima, a radna mesta ubrzano nestaju – irelevantne su za 21. vek isto kao neoliberalni recepti koji su doveli do finansijske krize.
Ako zapadne ili bilo koja druga vlada ne budu inventivne i delovale odlučnije u rešavanju mnoštva problema sa kojima se današnja društva suočavaju – brzo se može skliznuti iz populizma u fašizam.
Facebook Forum