Ako Fijat ode

Planira li Fijat-Krajsler automobili Srbija izlazak iz Srbije nakon što istekne desetogodišnji ugovor na kraju iduće godine?

Ovim pitanjem bavi se javnost već nekoliko godina, tačnije od 2014. godine, ali ono što se događalo poslednjih nedelja – sedamnaestodnevni štrajk nezadovoljnih radnika u Kragujevcu– to je ponovo aktualizovalo.

No, kakav god da bude epilog pregovora radnika i same kompanije, odnosno države Srbije pitanje šta će biti ako ova kompanija ode, ostaje relevantno godinu i po dana pre isteka ugovora kojim je Fijat doveden u Kragujevac 2008. godine, a koji u celini do danas nije poznat javnosti.

Tim pre što je javna tajna da kragujevački Fijat više nije uspešna firma sa jasnom perspektivom.

Da li će štrajk i eventualni kompromis sa radnicima koji zahtevaju veće plate i bolje uslove rada dodatno stimulisati firmu da ode iz Srbije?

Ni potvrdu ni demanti spekulacija o pripremi povlačenja kompanije Fijat Krajsler iz Srbije nismo dobili u centrali tog italijanskog proizvođača. Na upit Radija Slobodna Evropa upućenog mejlom, predstavnik kompanije Damiko Claudio je kratko odgovorio: „U ovom trenutku, nemamo nikakav komentar.“

Srbija bi da sačuva proizvodnju Fijata jer ta fabrika, zajedno sa kooperantima koji rade samo za njih, zapošljava sedam i po hiljada radnika, a sa mrežom dobavljača i kooperanata za Fijat je vezano više od 25 hiljada ljudi. Taj podatak izneo je nedavno ministar privrede Goran Knežević:

“Svima bi bila ogromna šteta, čitavoj državi, radnicima... Pa sećate se pre nekih desetak godina kako je izgledao Kragujevac - 25 hiljada nezaposlenih, ‘dolina gladi’... Šta se sve pričalo. Evo, sada imamo mogućnost da sednemo za sto i da razgovaramo.”

Poverenik sindikata “Nezavisnost” u Fijatu Zoran Stanić za RSE na pitanje o mogućem odlasku italijanskog proizvođšača iz Srbije kaže:

”Svi nam to govore, od Vlade do naših pretpostavljenih u fabrici. Ali ja lično to ne uzimam za ozbiljno (smeh). Malo je neverovatno. Ja sam se čak savetovao sa kolegama, sindikalcima iz Italije i oni tvrde da je to teoretski moguće ali da bi to bilo samoubistvo Fiata. Vrednost fabrike koja još nije otplaćena je 600-700 miliona evra. Obaveze prema dobavljačima, prema kupcima su u vrednosti desetine a možda i stotine evra. Ako nam podignu plate i ispune sve uslove, to je dva miliona evra godišnje troškova. Ako se isplati izgubiti 800-900 miliona zbog dva miliona godišnje…. To nema nikakvu ekonomsku logiku.”

Na drugoj strani su drugačije računice.

Fijatu pada prihod, pada proizvodnja (umesto planiranih 300 hiljada vozila, proizvodi oko 85 hiljada), smanjuje se broj radnika, kaže Biljana Stepanović, direktorka Biznis ekonomik grupe. Pri tome javnost ne zna koliko je državu Srbiju koštao Fijat.

”Mislim da je sada poslednji čas, ako nije do sada početo a ja nemam informacije da jeste, da država napravi strategiju za nekoliko scenarija od 31. decembra 2018. godine, kada ističe ugovor. Da bi se napravila strategija za dalje mora se napraviti presek stanja, koliko je Srbiju cela ta priča sa Fiatom koštala i da li je Srbija od toga imala koristi, ili nije s obzirom na velike subvencije i druge pogodnosti koje je država davala. Uključujući oslobađanje od svih poreza i dažbina.”

Šta bi država u ovom trenutku trebalo da preduzme?

”Ako Fijat i dalje ostaje, treba na vreme sa njima pregovarati i o uslovima pod kojima bi eventualno ostao. Ako se Fijat izjasni da ne želi da ostane, onda je neophodno da se na vreme počne tražiti alternativa, odnosno druga neka fabrika u svetu koja bi eventualno otkupila Fijatov udeo i nastavila da radi od početka 2019. godine. I treća, najgora alternativa je u odgovoru na pitanje: šta se dešava u slučaju da ni jedna od ove dve opcije ne uspe. Čovek u svojoj porodici valjda razmatra od najboljeg do najgoreg scenarija za ključne događaje i priprema se za njih. Ja ne znam da li to Vlada Srbije radi, s obzirom na to da stalno imamo izbore, kampanju, promene vlade… Ne znam da li se na tome nešto radi, ali ne bih volela da se desi da sačekamo kraj 2018. godine i da se tada pitamo šta ćemo”, kaže Biljana Stepanović.

U maju ove godine, tadašnji premijer Aleksandar Vučić je izjavio:

“U oktobru ćemo razgovarati sa direktorom grupacije `Fijat-Krajsler` Alfredom Altavilom o nastavku saradnje. Ne mogu da garantujem, ali se nadam da će Fijat ostati u Srbiji sa novim projektima... Ponavljam, ništa ne garantujem, ali se nadam… Ova fabrika povećava naš BDP tri odsto i učestvuje osam odsto u našem izvozu. Osim toga, zapošljava 2.460 radnika.”

Model 500L koji fabrika pravi, a koji je pompezno najavljivan kao novi program sa kojim će Fijat izaći na tržište, ne prodaje se u Srbiji kako je očekivano, proizvodnja se smanjivala, sa 100 hiljada automobila pretprošle godine, na 85 hiljada u 2016.

Najavljivani izvoz za Rusiju i Kazahstan je izostao. To se pokazalo kao račun bez krčmara, jer “veliki Fića” nije sprski proizvod, već se sklapa pretežno od uvoznih delova, pa pokušaj da se plasira na ta tržišta pod povoljnijim uslovima kao domaći proizvod, pokazao se nerealnim.

Sa druge strane, za Fijat Krajsler je proizvodnja malih automobila postala sve manje isplativa, čak i kad dobija ne male subvencije od države, kakav je slučaj u Srbiji.

Na šta se sve država Srbija obavezala kada je sklapala ugovor 2008. godine, za koji je bio najzaslužniji tadašnji ministar Mlađen Dinkić, javnost ne zna, jer je to tajna. Povremeno se javnosti saopšti ili procuri poneki podatak.

Srbija je dala kompaniji Fijat 3,5 milijarde dinara potvrđeno je nedavno sa najvišeg mesta u državi, uz objašnjenje da je to bilo ispunjavanje ugovornih obaveza koje je potpisala Vlada premijera Mirka Cvetkovićeva, odnosno tadašnjeg predsednika države Borisa Tadića. Srbija je uložila po radniku 10 hiljada evra.

Mnogi ekonomisti su još tada upozoravali da sistem visokih subvencija za strane insvestitore, jeftina radna snaga i druge pogodnosti kojima država privlači strani kapital, nije isplativ na duži rok. Hoće li se to pokazati i u slučaju Fijata?

Fijatova fabrika u Srbiji je 67 odsto u vlasništvu italijanskog koncerna, a Vlada Srbije raspolaže sa preostalih 33 odsto. Prema zvaničnim podacima, kragujevački Fijat bruto nacionalnom dohotku zemlje doprinosi sa tri odsto, a ukupnom izvozu sa osam posto.

Iako je ugovor sa Fijatom sklopila prethodna vlada, stručnjaci upozorovaju da je taj tip privlačenja stranih investicija (“stavljanje velikih stranih investicija iznad sistema”, kolumnista Dimitrije Boarov “Novi magazin”) uveden i primenjivan u svim vladama od 2000. godine do danas, isplativ samo na kraći rok i da ga treba preispitati. Da su efekti pozitivni pre svega u sferi politike. Ne i ekonomije.

Ipak, kad je Fijat u pitanju, kompromis štrajkača i poslodavaca uz učešće Vlade kao suvlasnika, u ovom trenutku mogao bi da spase fabriku na zadovoljstvo sve tri strane ili bi barem odložio konačnu odluku - kupilo bi se vreme da do kraja iduće godine, kada ističe ugovor, da Vlada pripremi Plan B za sedam i po hiljada radnika.

Pretnja da bi Fijat mogao svoju proizvodnju da preseli u Poljsku (a takva nagađanja su se čula ovih dana) nije bez osnova.

Poznavaoci prilika kažu da je je to tehnički moguće vrlo brzo učiniti ali da je to mnogo manje povoljna varijanta za kompaniju, jer su plate tamošnjih radnika mnogo veće nego one u Srbiji, čak i sa traženim povećanjem od sedam hiljada dinara po radniku.

Tako da ta računica govori da bi interes zapravo svih - i sindikata odnosno radnika i italijansko američke kompanije Fijat i Vlade Srbije - mogao biti da se spreči “ključ u bravu”.

Oni koji sa više optimizma gledaju na sudbinu kragujevačkog Fijata, podsećaju da su u aprilu sindikati i menadžment počeli pregovore o kolektivnom ugovoru, što bi se moglo tumačiti kao znak da kompanija planira da ostane u Srbiji.