Izbeglice iz sveta i bivše Jugoslavije danas, igrom sudbine, zajedno borave u beogradskom prihvatnom centru u Krnjači. Miroslav Lajčak, ministar spoljnih poslova Slovačke, jedan je od poslednjih zvaničnika koji ih je, u društvu ministra Aleksandra Vulina, posetio i uručio pomoć vrednu 50.000 evra. Dok političari, kako za RSE kažu ovi nevoljnici, dolaze i odlaze, izbegličke muke ostaju.
"Stigli smo juče preko Bugarske. Putujemo 20 dana. Kolima, peške, šta da vam pričam, muka živa… Evo, krećemo sada za Belgiju. Pobegli smo iz Avganistana jer se puca. Stalno se ratuje. Za nas tamo nema života", priča Ahmad Fajaz (20), iz Džalalabada, dok se sa saputnicima pakuje put granice.
Ovog puta, u paketima pomoći za migrante bili su ćebad, kabanice i sredstva za higijenu. Ipak, kaže Fajaz, za sve je najvažniji mir jer sada strepe i zbog napete situacije u svetu.
"Čujemo šta se dešava, plašimo se da se i ovde ne zarati. Najveći problem za sve danas je bezbednost. Mi ne idemo u Evropu zbog ekonomskih razloga. U Belgiji nemam nikoga, ali nadam se da me tamo čeka miran i lep život", navodi Fajaz.
Osim migranata, koji u Krnjači kratko predahnu na putu ka zapadnoj Evropi, tu u barakama nekadašnjeg preduzeća PIM od sredine devedesetih obitavaju i izbeglice iz Hrvatske, Bosne i raseljeni sa Kosova. Najčešće se sreću u menzi na izbegličkom kazanu, oko kog ih je okupila zajednička muka, a tu ih ponekad obilaze i političari.
Jeka Vukša (80), iz Biograda, osamnaest je godina u minijaturnom smeštaju u ruiniranoj baraci.
"A, kako moram tako i živim. Sama sam. Muž mi je umro, sin mi je umro… Ništa ne primam, nikakvu penziju. Jedem ono što mi daju ovde u kuhinji. Nemamo mi nikakve koristi od političara. Ko te ovde vidi. Imaju i oni svojih problema. Još nema ništa od stana, stara sam, kasno je više za mene. Nikakve ja nade nemam više", ističe Vukša.
Izbeglički centar u Krnjači i danas je kuća za još 110 izbeglica sa prostora SFRJ. Bolno su siromašni i umorni od svega.
Mirko Benić (62), iz Bosanskog Grahova, u ratu je izgubio ruku, kuću i sve što je imao. Posle šesnaest godina u izbeglištva u Krnjači, najteže mu pada pitanje – kako je.
"Kako sam… Dan za danom ide, životariš, mučenje prijatelju. Pitaš me šta bi ja voleo u životu? Sad ništa. Nema teorije. Ostario sam i gotovo je sad. Ovo je moja zadnja stanica", zaključuje Benić.
