Žalbeno veće Mehanizma za međunarodne krivične sudove, koji je nasledio postupke Haškog tribunala, osudilo je u sredu predsednika Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja na kaznu od deset godina zatvora za podsticanje progona, deportacije i prisilno raseljavanje, prisilno premeštanje Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci, 1992. godine.
Šešelj je nakon izricanje presude izjavio je za Radio Slobodna Evropa da je "ponosan na sve zločine" koji su mu, kako se izrazio, "pripisani", te dodao da bi ih i ponovio:
"Ja ću sada preduzeti određene pravne mere da opovrgavam tu presudu, ali ono što je najvažnije na kraju je da sam ja ponosan na sve svoje pripisane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i u budućnosti sam spreman da ih ponovim", rekao je Šešelj, koji ostaje na slobodi u Srbiji, jer je Veće zaključilo da je Šešelj odslužio kaznu tokom boravka u pritvoru od 2003. do 2014. godine.
Podsetimo, Šešelj je u prvostepenom postupku pred Haškim tribunalom 2016. godine oslobođen po svim tačkama optužnice, ali je tužilaštvo uložilo žalbu na tu presudu.
Žalbeno veće je zaključilo da je Pretresno veće pogrešilo kada je zaključilo da Šešeljev govor u vojvođanskom mestu Hrtkovci 6. maja 1992. godine nije predstavljao pozivanje na etničko čišćenje, već da je Šešelj time više “učestvovao u ratnom naporu”.
“Huškačke formulacije iz govora i izjava gospodina Šešelja zaista su mogle da navedu druga lica da počine zločine protiv nesrpskih civila. Međutim, Žalbeno veće ima u vidu vreme koje je proteklo između nekih od izjava gospodina Šešelja i počinjenja krivičnih dela”, rekao je predsednik Veća Teodor Meron.
Žalbeno veće smatra da je Šešelj značajno doprineo progonu, deportaciji i drugim nehumanim delima svojim govorom u Hrtkovcima. Osim toga, njegov govor je podstakao nasilje koje je dovelo do njihovog kršenja prava na bezbednost. Shodno tome, Žalbeno veće nalazi da je Šešelj svojim govorom u Hrtkovcima krivično odgovoran za podsticanje deportacije, progona putem prisilnog raseljavanja.
Žalbeno veće primećuje da se, sudeći po transkriptu promocije SRS koja je održana u Hrtkovcima, Šešelj obratio prisutnima rečima “braćo Srbi i sestre Srpkinje” i da je između ostalog kazao da “u Hrtkovcima nema mesta Hrvatima”, kao i sledeće: “Izvešćemo ih na granicu srpske zemlje. Odatle peška neka produže, ako sami ne odu.” On je Hrvatima direktno poručio da “nemaju gde da se vrate”, a govor je završio rečima da je “ubeđen da ćete i vi Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini”.
Žalbeno veće podseća da je po završetku njegovog govora veliki broj prisutnih je skandirao: “Hrvati idite u Hrvatsku”.
Izjave o BiH huškačke, ali nema dokaza da su navodile na zločine
Kada je reč o govorima koje je Šešelj održao u novembru 1991. na putu za Vukovar, kao i u samom gradu, Žalbeno veće primećuje da se Pretresno veće nije uverilo da na osnovu dokaza može van razumne sumnje da utvrdi šta je tačno u tim prilikama Šešelj rekao. Apelaciono veće smatra da optužba u svojoj žalbi nije pokazala da je odluka Raspravnog veća u tom pogledu neosnovana.
Kad je reč o Šešeljevom pretnjama da će ukoliko Bosna proglasi nezavisnost poteći reke krvi, Žalbeno veće je utvrdilo da takve izjave mogu bez sumnje da izazovu strah i da obodre počinice zločina protiv nesrpskog stanovništva.
Šešeljev poziv da se Republika Srpska “odbrani od ustaških i panislamskih hordi”, kao i njegov poziv pristalicama SRS da “očiste levu obalu Drine” očigledno su huškačke prirode, naveo je predsednik Žalbenog veća Teodor Meron.
Kada je reč o Šešeljevom govoru u Malom Zvorniku u martu 1992. godine, Žalbeno veće smatra da je Pretresno veće pogrešilo kada je zaključilo da taj govor nije predstavljao pozivanje na etničko čišćenje.
“Huškačke formulacije iz govora i izjava gospodina Šešelja zaista su mogle da navedu druga lica da počine zločine protiv nesrpskih civila. Međutim, Žalbeno veće ima u vidu značajno vreme koje je proteklo između nekih od izjava gospodina Šešelja i počinjenja krivičnih dela, kao i izrazito posrednu prirodu dokaza koji se odnose na konkretni efekat, ako ga je uopšte i bilo, koji su izjave gospodina Šešelja imale na postupanje počinilaca”, navelo je Žalbeno veće.
Optužba u žalbi nije dokazala da je Pretresno veće pogrešilo kada je zaključilo da nije postojao udruženi zločinački poduhvat koji je uključio i Vojislava Šešelja, navodi Žalbeno veće.
Žalbeno veće je konstatovalo, komentarišući prvostepenu presudu Raspravnog veća, da nijedan razuman presuditelj o činjenicama nije mogao zaključiti da nije bilo sistematskog napadanja na nesrpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Žalbeno veće je dalje konstatovalo da je Raspravno veće pogrešilo u zaključku kada je konstatovalo da nije dokazan preduslov nadležnosti za zločine protiv čovečnosti, odnosno da Vojvodina nije bilo područje zahvaćeno oružanim sukobom, te da ne postoji veza između tamošnjih događaja i sukoba u BiH i Hrvatskoj.
"Već sama konstatacija Raspravnog veća da je u Hrvatskoj i BiH trajao oružani sukob utvrđuje da su zločini u Hrtkovcima bili povezani sa sukobom. Nadalje, u optužnici se tereti jedan napad na civilno stanovništvo u Hrvatskoj, BiH i u Vojvodini. Shodno tome, postojanje rasprostranjenog ili sistematskog napada u Vojvodini je nebitno", navelo je Žalbeno veće.
Žalbeno veće je odbilo žalbu tužilaštva po pitanju zaključaka o kršenja zakona i običaja ratovanja.
“Raspravno veće je konstatovalo da su neki navodi o opravdani a neki ne. Veće je navelo dokaze na koje se oslonilo, ali nije navelo razloge i obrazloženje. Optužba ne traži reviziju konačnih zaključaka Pretresnog veća o postojanju tih krivičnih dela, pa time ne pokazuje da je time uticano na presudu”, navodi se u obrazloženju Žalbenog veća.
Pretresno veće Haškog tribunala je 2016. godine Šešelja oslobodio po svih devet tačaka optužnice u kojima ga je tužilaštvo teretilo, između ostalog, za progon, ubistvo, mučenje, okrutno postupanje, deportaciju, razaranja te pljačku.
Prema stavu sudija, u Veću tužilaca nije dokazao postojanje udruženog zločinačkog pothvata te su naveli i da treba odbaciti optužbe za Šešelja o fizičkom zlostavljanju te deportaciju. Ni širenje nacionalističke retorike, kako u Hrvatskoj, tako i na teritoriji BiH, nije uzeto kao zločin, niti slanje dobrovoljaca, obrazložio je u prvostepenoj presudi sudija Žan Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti).
"Prema mišljenju većine članova Veća, projekt 'Velika Srbija' kakav zagovara Vojislav Šešelj, a priori je politički a ne kriminalni cilj. Prema rečima Vojislava Šešelja, samo SRS je imao za cilj stvaranje 'Velike Srbije', koja je trebala obuhvatiti sve Srbe, bez obzira na to da li su pravoslavne, katoličke ili muslimanske veroispovesti", navodi se u prvostepenoj presudi.
Čini se da Tužiteljstvo ne osporava izjave Vojislava Šešelja u vezi s njegovom idejom 'Velike Srbije', ističe se u presudi.
"Uostalom, one u velikoj meri potiču iz dokumenata od pre početka postupka u ovome predmetu. Čak kada se uzmu u obzir stavovi Srba koji se smatraju diskriminatornim, naročito kada je reč o uspostavljanju njihovih lokalnih institucija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dokazi uzeti u celini ne omogućavaju, prema mišljenju većine, zaključak da je proglašenje autonomije srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini rezultat kriminalne nakane", pojasnio je u prvostepenoj presudi sudija Antoneti.
Prema njihovom stavu, etničko čišćenje u Zvorniku i Hercegovini nije se dogodilo te da su civili pobegli iz zona borbenih dejstava da bi se sklonili. Autobusi koji su za to osigurani bili su humanitarna pomoć, a ne deo operacije prisilnog premeštanja, smatrale su sudije.
Prvostepena presuda Šešelju donesena je na osnovu glasova sudija Antonettija i Mandiajea Nianga (Mandiaye) koji su preglasali italijansku sutkinju Flaviju Latanci (Lattanzi).
S druge strane, Tužilaštvo je u žalbi tražilo da se presuda preinači u osuđujuću, prema kojoj bi Šešelja proglasili krivim za zločine počinjene nad nesrpskim stanovništvom u Hrvatskoj, BiH i Vojvodini u Srbiji, od 1991. do 1993. godine.
Tužilac Matijas Markusen (Mathias Marcussen) naveo je kako sudije nisu razmatrale ogroman broj dokaza koji je priložen u prvostepenom postupku za zločine koji su počinjeni u BiH i Hrvatskoj. Od 357 paragrafa presude, samo deset govori o počinjenim zločinima, kazao je Markusen.
"Kako bi presuda mogla da bude napisana, a da nisu uzeti u obzir dokazi o zločinima, kako utvrditi da li je postojao udruženi zločinački poduhvat ukoliko nisu razmotreni zločini, kako mogu da se donesu zaključci, ako nisu uzete u obzir razmere zločini, kako žrtve mogu biti sigurne da je pravda sprovedena ukoliko se o zločinima ne raspravlja u presudi", istakao je tužilac Markusen.
Oslobađajuća presuda vođi srpskih radikala, trenutno poslaniku u Skupštini Srbije, kod žrtava u BiH i u Hrvatskoj dočekana je sa nevericom i razočarenjem. Smatrali su da se radi o pristrasnoj odluci, te da će Mehanizam, kao naslednik Tribunala, u svojoj prvoj presudi bitno izmeniti zaključke iz prvostepenog postupka.
Vojislav Šešelj je uhapšen 2003. godine, a postupak protiv njega trajao je duže od deceniju. Pušten je iz pritvora u Ševeningenu (Scheveningen) u novembru 2014. godine zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, ali se u Tribunalu nije pojavio na izricanju prvostepene presude.
Kao što je ranije najavio, Šešelj nije prisustvovao ni izricanju drugostepene presude.
Facebook Forum