Kao i pre 14 godina, kada su pregovori u Rambouilletu propali, kada dve strane nisu htele da direktno međusobno pregovaraju, tako je bilo i poslednjih godina: srpski i kosovsko-albanski predstavnici dugo su odbijali da se sretnu, ali se napokon shvatilo da takav pristup nikome neće doneti ništa dobro. Evropska unija je godinama tražila pravi pristup za rešavanje kosovskog problema i sada je njena meka moć uspela u tome. Dijalog Srbije i Kosova sa ovom vladom čak je i dobio na odvažnosti i ubrazanju, a sada imamo i istorijski susret predsednika Srbije i Kosova, ocenjuje u intervjuu za Radio Slobodna Evropa Wolfgang Petritsch, poznati austrijski diplomata i izuzetni poznavalac Zapadnog Balkana, nekadašnji glavni predstavnik Evropske unije u razgovorima u Rambouilletu, visoki međunarodni predstavnik u Bosni i Hercegovini, ambasador Austrije u Beogradu i posebni izaslanik EU za Kosovo. Trenutno je naš sagovornik ambasador Austrije u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).
Petritsch: Da, vi ste me zapravo podsetili da smo pre četrnaest godina pokušali da iskoristimo poslednju šansu da Kosovo zadržimo u okviru države Jugoslavije, a kasnije Srbije. Mislim da je ta poslednja prilika, nažalost, propuštena. Propuštena je od strane Miloševićevog režima, zato što Miloševićevim ličnim interesima nije odgovaralo da vrati autonomiju i demokratiju tom delu Srbije koji bi se, smatrao je, u svim narednim izborima okretao protiv njega. Pošto je, dakle, bio protiv davanja autnomije Kosovu, nije hteo ni da potpiše sporazum u Ramouilletu.
Petritsch: Definitivno. Bio sam zaista iznenađen da to ostvaruju premijer i predsednik Vlade čiji koreni sežu u strašnu prošlost Srbije, da, dakle, ta dva političara sada postižu dobre rezultate idući u pravom smeru, pragmatično nastupajući i prihvatajući realnost. Obojicu znam lično, naročito premijera, koga sam prvi put sreo u vreme kada je bio funkcioner Miloševićeve partije, kojim nisam bio baš posebno impresioniran. Kakav god epilog dobili aktelni navodi o njegovim konktaktima sa ljudima iz mafije, moram, međutim, reći da je on političar koji je shvatio da nema vraćanja u prošlost i da se mora pronaći najbolji mogući način da se kosovski problem reši u interesu Srba, pre svega Srba koji žive na Kosovu.
Petritsch: Na neki način sve to me podseća na Rambouillet. Dve strane nisu bile spremne da se sretnu u četiri oka, ali 14 godina kasnije realnost je konačno preovladala. Iako susret dva predsednika ima pre svega simbolički značaj, on je veoma važan. Na tehničkom nivou razgovori se već odvijaju, oni će i doneti konkretna rešenja, taj tehnički nivo dijaloga olakšaće život ljudima na Kosovu, kako Srbima, tako i Albancima, ali je izuzetno značajna ta olitička i simbolička dimenzija koju su u čitav proces uneli susreti premijera, a sada, evo, i susret predsednika Srbije i Kosova. Ovo, takođe, pokazuje na delu i tu meku moć Evropske unije, ali i to da je, uprkos krizi u kojoj se nalazi, Evropska unija još uvek veoma privlačan model za građane onih država koje još uvek nisu postale njene članice.
Petritsch: Pa, zamaha i energičnosti nikada nije dovoljno, s vremena na vreme se i uplašim da će doći do kolapsa razgovora, ali, stvari se, ipak, kreću i napreduju. To, naravno, pokazuje da se, kada je perspektiva međunarodne zajednice, odnosno, Evropske unije jasna, i uradi ono što se mora uraditi. Kada je u pitanju konkretni slučaj, u regionu se mora naći modus vivendi i za Srbe i za Albance - jer kako ćete aplicirati za članstvo u Evropskoj uniji kad ne govorite sa svojim susedom? Dakle, vreme je da se bude realističan, da se prihvate činjenice na terenu. Ja sam, moram podsetiti, godinama govorio da će Srbi biti ponovo ujedinjeni jedino u ujedinjenoj Evropi i otuda je u najvećem interesu upravo Srba, bez obzira na to da li žive u samoj Srbiji, u Bosni ili na Kosovu, da što pre uđu u Evropsku uniju.
Petritsch: Sada su pre svega neophodni koraci koji se upravo čine – tehnički, ali i oni od političkog i simboličkog značaja. To će stvoriti okvir za nalaženje rešenja utemeljenog na Ahtisaarijevom planu, a kada se postigne konstruktivni angažman obeju strana, doći će i do suštinskog iskoraka. Nove granice ne bi imale nikakvog smisla – jer, gde bi se one završile? Na jugu Srbije? Na severu Kosova? U nekom drugom delu regiona? Moramo se izmestiti iz tog političkog diskursa zasnovanog na etnosu i teritoriji na politiku čija su dominanta i determinanta građani. To je ono što kosovski Srbi treba da razumeju, kao što to, primerice, razumeju Srbi u Hrvatskoj, koji su, kao što znate, imali veoma važnu ulogu u prethodnim vladama te zemlje. Tako je, uostalom, i u savremenoj Evropi. Etničke manjine ne mogu osvojiti većinu, ali one su po definiciji snažnije kad podržavaju demokratske opcije. Dakle, u koalicionoj vladi kao manjinska partija mogu imati veoma važan uticaj. To je najvažnija stvar koju bi Srbi na Kosovu trebalo da shvate i prihvate.
Petritsch: Pitanje priznanja će stići. Ne verujem da će EU primiti Srbiju u svoje članstvo ukoliko ona ne prizna svoje susede jer ne želimo još jedan Kipar. To je bila greška jednom počinjena i – ona neće biti ponovljena na Balkanu. Dakle, verujem da će pre ulaska u EU Srbija morati da prizna Kosovo. Ali, to tog koraka ostalo je mnogo vremena. Put do EU trajaće, dakle, još mnogo godina, ali na samom kraju tog procesa biće veoma jasno predočeno da će formalno priznanje biti uslov da Srbija postane punopravna članica Evropske unije.
RSE: Gospodine Petriču, sa ove retrospektivne tačke, četrnaest godina nakon pregovora u Rambouilletu, šta biste rekli: da li je neuspeh tih razgovora bio neizbežan?
Petritsch: Da, vi ste me zapravo podsetili da smo pre četrnaest godina pokušali da iskoristimo poslednju šansu da Kosovo zadržimo u okviru države Jugoslavije, a kasnije Srbije. Mislim da je ta poslednja prilika, nažalost, propuštena. Propuštena je od strane Miloševićevog režima, zato što Miloševićevim ličnim interesima nije odgovaralo da vrati autonomiju i demokratiju tom delu Srbije koji bi se, smatrao je, u svim narednim izborima okretao protiv njega. Pošto je, dakle, bio protiv davanja autnomije Kosovu, nije hteo ni da potpiše sporazum u Ramouilletu.
RSE: Da, Milošević tada nije hteo da prihvati suštinsku autonomiju za Kosovo i NATO trupe koje bi je garantovale , ali nekoliko godina kasnije Srbija je ”dobila” nezavisno Kosovo i NATO trupe. Svedoci smo toga da Evropska unija već godinama pokušava na nađe rešenje za kosovski problem, ali da uspeh u njenom upravljanju kosovskim dijalogom tek sada stiže.
Petritsch: Definitivno. Bio sam zaista iznenađen da to ostvaruju premijer i predsednik Vlade čiji koreni sežu u strašnu prošlost Srbije, da, dakle, ta dva političara sada postižu dobre rezultate idući u pravom smeru, pragmatično nastupajući i prihvatajući realnost. Obojicu znam lično, naročito premijera, koga sam prvi put sreo u vreme kada je bio funkcioner Miloševićeve partije, kojim nisam bio baš posebno impresioniran. Kakav god epilog dobili aktelni navodi o njegovim konktaktima sa ljudima iz mafije, moram, međutim, reći da je on političar koji je shvatio da nema vraćanja u prošlost i da se mora pronaći najbolji mogući način da se kosovski problem reši u interesu Srba, pre svega Srba koji žive na Kosovu.
RSE: Doživeli smo, evo, i prvi susret između predsednika Kosova i Srbije, Atifete Jahjage i Tomislava Nikolića. Možda taj susret i nema veći od simboličkog značaja, ali to je, svakako, istorijski sastanak i prvi civilizovani susret između predsednika Srbije i Kosova u poslednjih 25 godina. Kako vi gledate na značaj tog susreta?
Petritsch: Na neki način sve to me podseća na Rambouillet. Dve strane nisu bile spremne da se sretnu u četiri oka, ali 14 godina kasnije realnost je konačno preovladala. Iako susret dva predsednika ima pre svega simbolički značaj, on je veoma važan. Na tehničkom nivou razgovori se već odvijaju, oni će i doneti konkretna rešenja, taj tehnički nivo dijaloga olakšaće život ljudima na Kosovu, kako Srbima, tako i Albancima, ali je izuzetno značajna ta olitička i simbolička dimenzija koju su u čitav proces uneli susreti premijera, a sada, evo, i susret predsednika Srbije i Kosova. Ovo, takođe, pokazuje na delu i tu meku moć Evropske unije, ali i to da je, uprkos krizi u kojoj se nalazi, Evropska unija još uvek veoma privlačan model za građane onih država koje još uvek nisu postale njene članice.
RSE: Kako po vašem sudu protiču razgovori između Kosova i Srbije? Jesu li dovoljno energični, ima li u njima dovoljno zamaha?
Petritsch: Pa, zamaha i energičnosti nikada nije dovoljno, s vremena na vreme se i uplašim da će doći do kolapsa razgovora, ali, stvari se, ipak, kreću i napreduju. To, naravno, pokazuje da se, kada je perspektiva međunarodne zajednice, odnosno, Evropske unije jasna, i uradi ono što se mora uraditi. Kada je u pitanju konkretni slučaj, u regionu se mora naći modus vivendi i za Srbe i za Albance - jer kako ćete aplicirati za članstvo u Evropskoj uniji kad ne govorite sa svojim susedom? Dakle, vreme je da se bude realističan, da se prihvate činjenice na terenu. Ja sam, moram podsetiti, godinama govorio da će Srbi biti ponovo ujedinjeni jedino u ujedinjenoj Evropi i otuda je u najvećem interesu upravo Srba, bez obzira na to da li žive u samoj Srbiji, u Bosni ili na Kosovu, da što pre uđu u Evropsku uniju.
RSE: Kakvo rešenje za sever Kosova bi po vašem mišljenju bilo najadekvatnije?
Petritsch: Sada su pre svega neophodni koraci koji se upravo čine – tehnički, ali i oni od političkog i simboličkog značaja. To će stvoriti okvir za nalaženje rešenja utemeljenog na Ahtisaarijevom planu, a kada se postigne konstruktivni angažman obeju strana, doći će i do suštinskog iskoraka. Nove granice ne bi imale nikakvog smisla – jer, gde bi se one završile? Na jugu Srbije? Na severu Kosova? U nekom drugom delu regiona? Moramo se izmestiti iz tog političkog diskursa zasnovanog na etnosu i teritoriji na politiku čija su dominanta i determinanta građani. To je ono što kosovski Srbi treba da razumeju, kao što to, primerice, razumeju Srbi u Hrvatskoj, koji su, kao što znate, imali veoma važnu ulogu u prethodnim vladama te zemlje. Tako je, uostalom, i u savremenoj Evropi. Etničke manjine ne mogu osvojiti većinu, ali one su po definiciji snažnije kad podržavaju demokratske opcije. Dakle, u koalicionoj vladi kao manjinska partija mogu imati veoma važan uticaj. To je najvažnija stvar koju bi Srbi na Kosovu trebalo da shvate i prihvate.
RSE: Evropska unija u dijalogu između Beograda i Prištine do sada posreduje na statusno neutralan način. Da li će se, međutim, u nekom trenutku nametnuti pitanje priznavanja kosovske nezavisnosti od strane Srbije? Ako hoće, kada se to može očekivati?
Petritsch: Pitanje priznanja će stići. Ne verujem da će EU primiti Srbiju u svoje članstvo ukoliko ona ne prizna svoje susede jer ne želimo još jedan Kipar. To je bila greška jednom počinjena i – ona neće biti ponovljena na Balkanu. Dakle, verujem da će pre ulaska u EU Srbija morati da prizna Kosovo. Ali, to tog koraka ostalo je mnogo vremena. Put do EU trajaće, dakle, još mnogo godina, ali na samom kraju tog procesa biće veoma jasno predočeno da će formalno priznanje biti uslov da Srbija postane punopravna članica Evropske unije.
