Siguran sam da će normalizacija odnosa na kraju podrazumevati neku vrstu priznanja Kosova od strane Srbije, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Volfgang Petrič (Wolfgang Petritsch), bivši izaslanik EU za Kosovo i visoki predstavnik za BiH, komentarišući nedavno pismo Džoa Bajdena (Joe Biden) Aleksandru Vučiću povodom Dana državnosti Srbije.
Petrič ističe da je EU opreznija oko kosovskog pitanja te da rešenje “nije iza ćoška”.
“Za mene je u ovom trenutku veoma važno pitanje šta EU može da uradi ne samo kada je reč o Srbiji, da omogući zemljama regije pristup evropskim programima koji su dosada bili rezervisani samo za države članice. To bi bilo pomoćno sredstvo za postepeno vezivanje, korak po korak, Zapadnog Balkana za Evropsku uniju. Čekanje i odlaganje zato što Francuska i Holandija ne žele skoro proširenje – jeste najgora strategija jer ide u prilog Rusiji i Kini,” smatra Petrič.
On kaže da je iznenađen potezom Nemačke da predloži Kristijana Šmita (Christian Schmidt) za novog visokog predstavnika u BiH, jer je, po njegovim rečima, Ured visokog predstavnika sada deo problema, a ne rešenja, “pošto se radi o postratnoj instituciji koju je Rusija često zloupotrebljavala koristeći veto”.
“Naravno, treba da ozbiljno prihvatimo inicijativu Berlina i vidimo šta se može postići”, ističe Petrič dodajući nema načina da se vratimo na pređašnje stanje jer je situacija sada potpuno drugačija, te da će EU morati da promeni svoju strategiju i ne fokusira na promene Ustava BiH, što je uzaludno, već na suštinska pitanja kao što je sveopšta korupcija u zemlji.
“Nažalost, na Balkanu i dalje preovlađuje postratni mentalitet. Uzroci rata nisu otklonjeni i transformisani u neku vrstu kohabitacije i prihvatanja države Bosne i Hercegovine. Ne postoji transformativni trenutak, potencijal na Zapadnom Balkanu, kao što je to bio slučaj u Zapadnoj Evropi u vreme Maršalovog plana. Nemačka je sada uzorna demokratija uprkos delovanju ultradesničarske Alternative za Nemačku. Austrija je potpuno drugačija zemlja nego što je bila pre 50 godina. Nažalost, Balkan još nije dostigao taj nivo. Zbog toga ne vidim svetlo na kraju tunela”, kaže ovaj bivši austrijski diplomata koji je sada na čelu Maršalovog fonda u Beču.
RSE: Međutim, taj transformativni potencijal ne može doći samo iznutra, već mora da se podstakne i spolja.
Petrič: Naravno, ali se mora stimulisati transformativni potencijal u samim balkanskim zemljama. Poslednji lokalni izbori u BiH su bili veoma interesantni. Mladi gradonačelnik Banjaluke (Stanivuković) je srpski nacionalista, ali se ne zalaže otvoreno za secesiju od BiH, što je već pomak.
Bajden poručio Beogradu da treba da uvaži realnost
RSE: Američki predsednik Džo Bajden (Joe Biden) je u pismu upućenom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću povodom Dana državnosti, pozvao na postizanje sveobuhvatnog sporazuma između Beograda i Prištine kako bi obe države mogle da normalizuju svoje odnose na osnovu međusobnog priznavanja.
Iako to nije ništa novo u američkom stavu o Kosovu, pismo je izazvalo negativne reakcije u Beogradu. Srpski zvaničnici ističu da je Bajdenova poruka netaktična. Bajden je vrlo iskusan političar koji je decenijama uključen i u spoljnu politiku.
Dakle, to se ne može smatrati diplomatskim lapsusom, već jasnom porukom Vašingtona da nema više vremena za dosadašnji pristup odugovlačenja sa rešavanjem ovog pitanja već dve decenije. Kako komentarišete Bajdenovo pismo i reakciju Srbije?
Petrič: Najpre, mislim da je to početak zvanične komunikacije između Bajdena, kao predsednika SAD, i Vučića. Veći deo pisma govori pozitivno o odnosima dve zemlje. Međutim, Bajden je želeo da ovim pismom još jednom pošalje poruku da su SAD uz zemlje koje su već priznale Kosovo.
U slučaju Evropske unije to znači većina njenih članica, ali ne sve. Takođe, da treba uvažiti realnost i da završetak dijaloga o normalizaciji odnosa – što je ključna reč – za SAD znači diplomatsko priznavanje Kosova. To je korak dalje u jeziku u odnosu na rečnik koji koristi EU kao posrednik u dijalogu.
RSE: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da termin „uzajamno priznavanje“ nije naveden ni u jednom sporazumu ili rezoluciji. „Nije baš prijatno saznanje da je spoljna politika SAD usmerena na priznavanje nezavisnosti Kosova,“ rekao je Vučić.
„Shvatamo da je ovo nova američka politika, a bilo je pokušaja i u Vašingtonu da nam nametne taj termin kao nešto što je trebalo da prihvatimo kao konačno rešenje. U Beloj kući sam vrlo jasno rekao šta mislim o uzajamnom priznavanju i moj odgovor ovog puta neće biti drugačiji,“ rekao je Vučić.
Petrič: To je jaz o kome treba da se pregovara. Beograd svakako smatra da priznavanje Kosova nije deo procesa normalizacije, dok je stav SAD drugačiji. To je pitanje semantike koju, po mom mišljenju, ne treba precenjivati. Sada je ključno pitanje da li je EU kao posrednik u dijalogu spremna da napravi iskorak. Kada Kosovo nakon izbora formira pregovarački tim treba nastaviti korak po korak. To će biti dug put, pravi maraton i u tom dijalogu treba približiti pozicije Beograda i Prištine. To je jedini pragmatični put napred.
EU opreznija od SAD oko Kosova
RSE: EU za sada nije reagovala na Bajdenovo pismo. Njen portparol Peter Stano je rekao da je cilj dijaloga postizanje sveobuhvatnog sporazuma, ali ne pominjući uzajamno priznavanje. Izgleda je je EU opreznija, jer pet njenih članica nije priznalo nezavisnost Kosova. Da li to znači da će i dalje postojati izvesne razlike između Vašingtona i Brisela, koje su bile evidentne tokom administracije Donalda Trampa (Trump)?
Petrič: Da, važno je naglasiti da je EU u složenijoj situaciji i mora biti opreznija jer neke njene članice nisu priznale nezavisnost Kosova. Stoga je njen stav bliži onome što Beograd želi, a to znači da pitanje priznavanja ostane otvoreno. Ta ograničenja sa kojima se EU suočava, njen posrednik Miroslav Lajčak mora da uzme u obzir, što znači da će se to pitanje rešavati na samom kraju procesa.
Ako imamo u vidu primere takvih složenih pregovora iz prošlosti, to traje prilično dugo. Recimo, pregovori nekadašnje Zapadne i Istočne Nemačke su se odvijali u više faza sve dok nije ostvarena neka vrsta normalizacije. Sve dok sve članice EU ne priznaju Kosovo, nije dobra ideja da se vrši preveliki pritisak kako će izgledati finalno rešenje na kraju čitavog procesa.
Naime, logika je zašto bi Srbija priznala Kosovo dok to ne učine sve države u evropskom bloku. To je, na neki način, “situacija 22” (dilema ili teška okolnost od koje se ne može pobeći zbog sukobljenih interesa ili međusobne uslovljenosti). Međutim, u dijalogu se mogu zaobići te prepreke i ostvariti napredak. Naime, ovde nije reč o situaciji “sve ili ništa”, već postepenom, tipičnom evropskom pristupu i okončati pregovore a da se finalno rešenje i stanje ne mora unapred definisati.
RSE: Međutim, ta logika se može posmatrati i sa druge strane. Tačnije, da ako Srbija prizna Kosovo onda će to učiniti i pet članica EU koje to do sada nisu uradile, kao i ostale zemlje širom sveta.
Petrič: Da, to je tipično za “situaciju 22” jer zemlje koje nisu priznale Kosovo čekaju da vide napredak. Zbog toga su ovi pregovori složeni i EU mora da vuče postepene poteze.
Rešenje ne čeka 'iza prvog ćoška'
RSE: To bi značilo da će pregovori potrajati unedogled, a Beograd i Priština već vode dijalog skoro deceniju. U svakom slučaju, još je teško zamisliti da bi ijedan srpski političar želeo da bude zabeležen u istoriji da je potpisao akt o priznanju Kosova, a slično je i raspoloženje javnosti u Srbiji.
Dakle, malo je verovatno da bi Srbija prihvatila da to učini čak iako bi to bio uslov za njen ulazak u EU. Kako u toj situaciji pronaći izlaz iz tog ćorsokaka. Da li bi u tom slučaju Srbija bila izložena dodatnom pritisku pa i nekoj vrsti sankcija Zapada?
Petrič: Ne, ne mislim da bi sankcije imale smisla u ovoj situaciji. Treba imati u vidu sadašnju veoma složenu geopolitičku situaciju na Balkanu. EU i SAD treba da deluju veoma pažljivo. Stanje sa vakcinama je veoma ilustrativno. Srbija je izvukla koristi iz dobrih odnosa sa Moskvom i Pekingom.
Dakle, EU mora da razmišlja strateški kada je reč o pozitivnom i negativnom uticaju Rusije i Kine u ovoj regiji. To znači da treba da nastupa tako da umanji negativne efekte delovanje ove dve zemlje na Balkanu, a da istovremeno ne pravi prepreke za pozitivne aspekte akcija Moskve i Pekinga. To znači da će sve to trajati, odnosno da rešenje za pitanje Kosova i ulazak u EU ne čeka iza prvog ćoška. Jedan od razloga zašto je ovaj proces usporio, naročito u poslednjih desetak godina, jeste da i sama EU nije sigurna da li želi da se širi.
RSE: Međutim, na taj način EU gubi instrumente kojima bi podstakla, u ovom slučaju Srbiju, da prihvati kompromis.
Petrič: Apsolutno. Ja nisam toliko ubeđen da su Francuska i Holandija neposredno zainteresovane za napredak u pregovorima o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Možda je cinično ovo što kažem, ali politika je ponekad makijavelistička.
Naime, sve dok pregovori Beograda i Prištine tapkaju u mestu, Pariz i Hag imaju izgovor da kažu da sada nema govora o prijemu novih članica u EU, šta god to “sada” vremenski značilo. Ta “situacija 22”, koju sam pomenuo, odnosi se na sva ključna pitanja na Zapadnom Balkanu.
Priznanje Kosova biće uslov za ulazak Srbije u EU
RSE: Da li to znači da će na kraju tog procesa kada god to bude, za godinu, pet ili deset, direktno priznanje Kosovo biti preduslov za ulazak Srbije u EU?
Petrič: Da. Siguran sam da će normalizacija odnosa na kraju podrazumevati neku vrstu priznanja Kosova od strane Srbije. Međutim, za mene je u ovom trenutku veoma važno pitanje šta EU može da uradi ne samo kada je reč o Srbiji, da omogući zemljama regije pristup evropskim programima koji su dosada bili rezervisani samo za države članice. Ima toliko programa u kojima bi učestvovale zemlje koje nisu članice EU u zavisnosti od napretka u određenim oblastima.
To bi bilo pomoćno sredstvo za postepeno vezivanje, korak po korak, Zapadnog Balkana za Evropsku uniju. Čekanje i odlaganje zato što Francuska i Holandija ne žele skoro proširenje – jeste najgora strategija jer ide u prilog Rusiji i Kini. Treba da imamo u vidu da zemlje sa Zapadnog Balkana neće biti uskoro primljene u EU. Dakle, šta treba da činimo u međuvremenu? Čekati i posmatrati nije opcija. Umesto toga, treba formalizovati postepeni ulazak zemalja regije u evropske programe.
RSE: Do skora se govorilo o pronalaženju kreativnog, inovativnog rešenja za Kosovo. To je pominjao i francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) tokom nedavnog susreta u Parizu sa Vučićem. Šta bi to podrazumevalo, ili je to samo kupovina vremena u situaciji kada nema suštinskog pomaka u pregovorima Beograda i Prištine?
Petrič: Priznanje Kosova nije vrednost sama po sebi. Ono će imati smisla samo ako odnosi – ekonomski, između običnih ljudi i svi ostali – budu postavljeni na novoj osnovi. Međutim, to nije realno ostvariti u dogledno vreme.
U međuvremenu, potrebni su potezi poput pomenutog uključivanja balkanskih zemalja u evropske programe. Naime, u biti, u prirodi EU je proces. SAD ističu da su fokusirane na akciju a EU na proces. Na kraju je potreban i jedan i drugi pristup, ali sve dok se ne nazire konačno rešenje neohodan je pristup korak po korak.
Da li Zapad podržava Vučića zarad dogovora o Kosovu?
RSE: Kada je reč o Srbiji. S jedne strane, ljudi gube nadu i veru u EU zbog predugog čekanja. S druge, liberalne snage su razočarane jer smatraju da Brisel zanemaruje kršenja demokratskih normi od strane vlasti Aleksandra Vučića kalkulišući da bi sa njim najlakše mogao da postigne sporazum oko Kosova.
Petrič: Da. Mi smo bili razočarani i liberalnim snagama u Srbiji. Boris Tadić je bio veliko razočarenje za Zapad. Vučić je sada u situaciji na neki način sličnoj u kojoj se našao Ričard Nikson (Richard Nixon) u nastojanju da postigne sporazum sa Kinom. Vučić ima priliku da izbegne optužbe da je izgubio Kosovo, a da pri tom dobije nešto bolje nego što je pokušaj da zadrži Kosovo.
To je tajna diplomatskog i političkog promišljanja kako pronaći rešenje u kome svi dobijaju. Znam da to zvuči uopšteno, ali moramo da razmišljamo u širim, vizionarskim kategorijama. To je funkcionisalo u slučaju Nemačke, između Italije i Austrije oko Južnog Tirola. U nekim drugim situacijama to nije, pak, bilo delotvorno.
EU da insistira na formiranju Zajednice srpskih opština
RSE: Međutim, Beograd insistira da EU nije ispunila svoje deo obaveze u ubeđivanju Prištine da sprovede odredbu iz Briselskog sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština.
Petrič: Beograd je tu u pravu. Pitam se zašto nije pojačan pritisak na Prištinu da ispuni ono što je već zapisano u planu Martija Ahtisarija. Zajednica srpskih opština bi bila veoma važan iskorak napred. To bi Srbima pružilo veće samopouzdanje kada je reč o saradnji, jer bi ta zajednica osim koordinacije između opština u kojima su u Srbi u većini značila i koordinaciju sa institucijama u Prištini.
Shvatam da je vlastima na Kosovu veoma teško da povuku taj potez u osnivanju Zajednice srpskih opština, ali bi omogućio dodatni napredak koji je delimično ostvaren poslednjih godina. Međutim, potrebno je da se ide brže napred, a pitanje Zajednice srpskih opština je ključno za to.
Bajden neće insistirati na otvaranju ambasada Kosova i Srbije u Jerusalimu
RSE: Očigledan je nedostatak poverenja između Beograda i Prištine. Kakva je sudbina sporazuma koji su potpisali Srbija i Kosovo prošle godine pod pokroviteljstvom Trampove administracije? Da li će uopšte biti primenjen?
Petrič: Situacija je na neki način čudna. Sada su uspostavljeni diplomatski odnosi između Kosova i Izraela. Istovremeno, tu su i ekonomska pitanja. Ona su u redu, ali se moraju integrisati u širi koncept dijaloga. U tome vidim ulogu SAD u podršci konstruktivnom pristupu EU kako bi proces napredovao, jer je sada veoma spor što je frustrirajuće.
Međutim, ovakvi konflikti se dugo rešavaju. Vidite šta se dešava na Kipru gde se iznenada počelo pominjati i rešenje sa dve države, što Ujedinjene nacije nikada nisu razmatrale. Dakle, Srbija i Kosovo su i dalje veoma udaljeni, ali na kraju će morati da se saglase šta podrazumevaju pod normalizacijom međusobnih odnosa, a uspostavljanje Zajednice srpskih opština je važan korak na tom putu.
RSE: Kosovski lideri su pozdravili Bajdenovo pismo Vučiću. Međutim, njihova odluka da otvore ambasadu u Jerusalimu nakon što je Izrael priznao nezavisnost Kosova, izazvala je negativne reakcije u islamskim zemljama. Kako će se to odraziti na njegova nastojanja da se u potpunosti integriše u međunarodnu zajednicu imajući u vidu da su ga priznale mnoge islamske zemlje?
Petrič: Ja sam bio kritičan prema ovoj manipulativnoj spoljnoj politici Trampove administracije. Osim na Kosovo, to se odnosi i na Srbiju koja se saglasila da preseli svoju ambasadu u Jerusalim. Sumnjam da će ovi potezi pomoći rešavanju sporova u ovom regionu. Pomenuto pitanje se ne tiče Zapadnog Balkana i neće pomoći u pronalaženju rešenja za kosovski problem. To je omogućilo Prištini priznanje još jedne zemlje, ali dugoročno može izazvati više problema.
RSE: Da li će Bajdenova administracija insistirati da Kosovo i Srbija otvore ambasade u Jerusalimu ili će to ostaviti po strani s obzirom da je takav sporazum potpisan za vreme prethodne administracije?
Petrič: Mislim da će neko vreme to biti ostavljeno po strani i da Bajdenova administracija neće insistirati da Kosovo i Srbija otvore ambasade u Jerusalimu.
Sprečiti da Kosovo postane zamrznuti sukob
RSE: Čini se da će proći godine dok se ne postigne rešenje za Kosovo. Zbog izostanka napretka u poslednje vreme to već pomalo liči na zamrznuti sukob i tako može ostati pošto je teško zamisliti u ovom trenutku da će Srbija priznati nezavisnost Kosova. Stiče se utisak da bi Srbija mogla ne u potpunosti da odustane od evropskih integracija, ali da se još više okrene Moskvi i Pekingu.
Petrič: Biće još neko vreme bez napretka, ali treba voditi računa da ne preraste u potpuno zamrznuti sukob. Međutim, Beograd je izrazio spremnost da poboljša odnose sa Vašingtonom. Veoma bliski Vučićev saradnik koji je bio glavni pregovarač sa Prištinom, Marko Đurić, sada je ambasador u SAD.
Mislim da je nastojanje Beograda da normalizuje inače veoma složene odnose sa Vašingtonom, veoma važno za normalizaciju odnosa sa Kosovom. Međutim, ne treba da polažemo prevelike nade u Bajdenovu administraciju generalno kada je reč o Zapadnom Balkanu, jer su SAD u najtežoj krizi u njihovoj modernoj istoriji. One moraju da osnaže sopstvenu državu i promovišu demokratiju kod kuće.
Naravno, veoma su važni i odnosi SAD i EU, ali oni će biti usredsređeni na rešavanje globalnih pitanja, kao što su klimatske promene, sučeljavanje sa Kinom. Kada je reč o Zapadnom Balkanu, Evropljani će predvoditi proces uz podršku Amerikanaca. Međutim, liderstvo u ovoj regiji znači da je potreban koncept, strategija i ideja o tome šta se želi postići. Nažalost, izostanak dinamike u procesu proširenja EU je velika prepreka.
SAD će podržati vođstvo EU na Balkanu
RSE: Međutim, tokom nedavnog telefonskog razgovora Bajdena i nemačke kancelarke Angele Merkel, Zapadni Balkan je pomenut kao jedan od šest prioriteta u njihovom budućem delovanju. Da li će nastupati u koordinaciji ili će nesporazumi tradicionalnih transatlantskih saveznika tokom Trampove administracije ostaviti traga i u budućnosti?
Petrič: Američki eksperti, poput Ričarda Hasa (Richard Haass), upozoravaju Evropljane da ne očekuju previše od Bajdenove administracije s obzirom na razmere domaćih problema. Najviše što EU može dobiti jeste podrška Vašingtona za njene poteze i da je ne ometa, kao što je to bilo slučaj za vreme Trampa. Međutim, Evropa će morati sama da se pozabavi malim, regionalnim problemima, kao što su na Balkanu, kako bi potom imala odrešene ruke da se pozabavi globalnim pitanjima.
RSE: Dakle, EU će predvoditi proces uz podršku SAD i neće se ponoviti situacija iz 1990-ih kada je Vašington imao vodeću poziciju u rešavanju problema na Balkanu?
Petrič: Da, ali EU mora da ispuni očekivanja da je u stanju da rešava probleme u svom susedstvu.
Nepoznanice oko nemačkog predloga za novog visokog predstavnika u BiH
RSE: Nemačka je nominovala Kristijana Šmita za novog međunarodnog visokog predstavnika u Bosni predočavajući to kao nastojanje da osnaži ovu instituciju. Međutim, taj predlog je objavljen 20. januara na dan kada je inaugurisan predsednik SAD Bajden, pa se postavlja pitanje čemu ta žurba?
Da li da se preduprede neki potezi nove američke administracije, imajući u vidu da i dalje postoje razlike između SAD i EU, pre svega Nemačke, nakon što je evropski blok potpisao investicioni sporazum sa Kinom, a Berlin želi da se dovrši gradnja ruskog gasovoda Severni tok 2, uprkos protivljenju Vašingtona?
Petrič: Pomenuli ste nekoliko izazova koji globalnog karaktera i ne tiču se Zapadnog Balkana. Oba ova pitanja – investicioni sporazum EU sa Kinom i Severni tok 2 – od ključnog su značaja za odnose Vašingtona i Brisela zbog razlika u njihovim stavovima.
Kada je reč o nemačkoj inicijativi za Bosnu, bio sam iznenađen jer Valentin Incko (Inzko) nije ostvario veliki pomak zbog veta Rusije u Savetu bezbednosti. Stoga sada stižu protivrečni signali. S jedne strane, Angela Merkel nije tek tako predložila Šmita na ovu poziciju.
S druge, šta to znači za poziciju Rusije. Da li je odustala od ideje o zatvaranju Ureda visokog predstavnika (OHR)? Da li će se uzdržati od korišćenja veta u Savetu bezbednosti? Ne znam odgovore na to, ali sam nedavno prisustvovao razgovoru manje grupe ljudi sa Šmitom i postavio sam ova pitanja, ali njegovi odgovori su bili neodređeni. Istovremeno, čuo sam da je ruski ambasador u Beogradu rekao da nema saglasnosti o Šmitovom izboru. Ako Nemačka bude insistirala na svom predlogu bez saglasnosti Rusije, time će se dramatično umanjiti legitimitet Međunarodnog predstavnika.
RSE: Da li može biti imenovan bez saglasnosti Rusije?
Petrič: Ne vidim kako je to moguće jer je potrebna saglasnost Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Nadam se da je Berlin to razjasnio sa Moskvom. U suprotnom, to će voditi daljem rascepu Milorada Dodika sa ostatkom Bosne.
RSE: Na koji način?
Petrič: Dodik već ne priznaje aktivnosti sadašnjeg visokog predstavnika. On nema formalnih razloga za to, ali u praksi čini. Ukoliko bi Šmit bio imenovan uprkos vetu Rusije, onda bi legitimitet OHR-a bio u potpunosti dezavuisan. Nadam se da se to neće desiti i da Berlin ima iskustva u nalaženju rešenja u ovakvim situacijama, ali je situacija čudna.
RSE: Kako komentarišete činjenicu da je Šmit predložen 20. januara, istoga dana kada je Bajden inaugurisan?
Petrič: Ne znam, ali sam prilično uveren da je Berlin o tome postigao prethodni dogovor sa Bajdenovim timom.
Stari instrumenti u BiH nisu više delotvorni
RSE: Međutim, sveukupno situacija u Bosni i na Kosovu je manje više zamrznuta više od 20 godina nakon završetka ratova. Ostvaren je mali napredak, dok jačaju etničke podele. U Bosni je bilo pomaka neposredno nakon rata u vreme i kada ste vi bili visoki predstavnik. Međutim, nakon neuspeha da se usvoji “Aprilski paket” 2006., stanje se pogoršava u poslednjih 15-ak godina.
Pominjale su se razne ideje o potrebi promene Dejtonskog sporazuma, organizovanja nove Dejtonske konferencije 2, na kojoj bi se iznova rešavalo pitanje BiH i Kosova. Da li EU i SAD raspolažu sa novim instrumentima kako bi istovremeno izvršili dodatni pritisak i pružili nove podsticaje sukobljenim akterima? Jasno je da je geostrateška situacija sada drugačija nego 1990-ih imajući u vidu mnogo ofanzivniji nastup Rusije i Kine na globalnoj sceni.
Petrič: Nema načina da se vratimo na pređašnje stanje jer je, kao što ste rekli, situacija sada potpuno drugačija. To znači da stari instrumenti, poput Ureda visokog predstavnika, više nisu delotvorni. Nije reč o grešci samog Valentina Incka zato što nema napretka u BiH. Naprotiv, radi se o nazadovanju. Rezultati sadašnjeg Ureda visokog predstavnika su slabiji nego bilo kojeg prethodnog.
Stoga su potrebni novi instrumenti sa novim pristupom, a to ne može biti Ured visokog predstavnika jer je to postratna institucija. Reč je o mehanizmu uspostavljenom u vreme kada su odnosi sa Turskom i Rusijom bili veoma dobri. To znam iz ličnog iskustva kada mi je Turska pomogla o pitanjima vezanim za Bošnjake, a Rusija u slučaju Srba.
Međutim, to vreme je zauvek prošlo. Dakle, kao što sam rekao, potrebni su novi instrumenti i pristup, a njihovo središte mora biti misija Evropske unije u Sarajevu i Brisel sa snažnom političkom i finansijskom podrškom evropskog bloka. Nažalost, katastrofalna poseta Borelja (Žozef – evropski komesar za spoljnu politiku, Josep Borrell) Moskvi, takođe ima negativan uticaj na situaciju u BiH i generalno na Zapadnom Balkanu.
Dakle, postojeći mehanizmi više ne mogu da daju rezultat bez obzira na najbolje Šmitove namere. On zna dosta o ovoj regiji jer se dugo njome bavio, ali se situacija suštinski promenila pa stari instrumenti više ne funkcionišu.
OHR sada deo problema a ne rešenja
RSE: To znači da se zalažete za zatvaranje Ureda visokog predstavnika?
Petrič: Da. Predložili smo 2002. da se ova institucija zatvori 2006. godine je jednoglasno prihvaćen što je najbolji način da se transferišu ovlašćenja i odgovornost na EU, naravno uz podršku SAD. Možda da se uspostavi novi institucionalni okvir koji bi zamenio Ured visokog predstavnika, u čijoj bi osnovi bile EU i SAD, a mogao bi da se pridruži svako ko želi, ali sa iskrenim namerama. Na taj način bi ostala otvorena vrata za Rusiju, ali znam da se ona ne bi priključila.
Rusija zloupotrebljava Ured visokog predstavnika. Prisetite se mnogih sednica Saveta za implementaciju mira i pojavljivanja Milorada Dodika na sednici Saveta bezbednosti. To je bilo moguće zato što je Rusija članica ovih tela. Mi smo joj pružili priliku da uništava napore EU u uspostavljanju mira u BiH. Dakle, zašto nastaviti sa ovom platformom i pružati Rusiji priliku? To je za mene neshvatljivo. Ured visokog predstavnika je sada deo problema, a ne rešenja.
Hoće li biti korišćena ‘bonska ovlašćenja’?
RSE: Zašto onda Nemačka predlaže novog Visokog predstavnika?
Petrič: Naravno, treba da ozbiljno prihvatimo inicijativu Berlina i vidimo šta se može postići. U tom smislu bi valjalo napraviti ocenu dosadašnjeg rada Ureda visokog predstavnika od njegovog osnivanja, kao i listu šta nije učinjeno u poslednjih 15 godina, a što bi trebalo sada da obavi ova institucija.
Takođe, gospodin Šmit bi trebalo da predoči plan jasne podele rada između njegovog Ureda i misije Evropske unije u Sarajevu jer su ljudi često zbunjeni ko je za šta zadužen očekujući čuda od visokog predstavnika i, istovremeno, nisu impresionirani delovanjem EU koja investira stotine miliona evra u BiH. Naravno, nužno je predočiti i izlaznu strategiju.
RSE: Da, Dodik je u više navrata kritikovao i ulogu međunarodnih sudija optužujući ih da su pristrasni te da podržavaju uglavnom Bošnjake.
Petrič: Šmit bi trebalo zapravo da osnaži ulogu međunarodnih sudija koristeći prvobitnu ideju u delovanju Ureda visokog predstavnika u izgradnji države, a vladavina prava je u njenoj srži. Kada sam razgovarao sa Šmitom nije rekao da neće koristiti bonska ovlašćenja, koja su se upotrebljavala u prošlosti protiv političara koji nisu poštovali Dejtonski sporazum.
Kada je reč o bonskim ovlašćenjima, postavlja se pitanje ko će da ih primeni i da li je međunarodna zajednica spremna da u tom slučaju koristi vojnu silu, kao što je to činila u prošlosti, jer bi to moglo da utiče na bezbednosnu situaciju.
Rusija želi da formira humanitarni centar u RS
RSE: I kako bi Rusija reagovala u tom slučaju.
Petrič: Da, Rusija želi da uspostavi u Republici Srpskoj humanitarni centar kao u Nišu. Stoga se postavlja pitanje da li bi Moskva zaoštrila situaciju. Ili, ako je Merkel postigla sporazum sa Putinom, da li to uključuje i položaj Dodika u smislu da ga puste na miru, a on bi zauzvrat ublažio svoju retoriku.
Međutim, ako nema tog dogovora, onda je velika dilema kako će Moskva reagovati na Šmitovu nominaciju, a potom ako bi se u slučaju upotrebe bonskih ovlašćenja našao na udaru neki srpski političar u BiH.
Umesto promene Ustava, fokus na borbu protiv korupcije u BiH
RSE: Da li se može očekivati odlučnija inicijativa EU i SAD na Balkanu da bi se pronašao izlaz iz ćorsokaka. Pomenuo sam malopre da se razmatralo i sazivanje Dejtonske konferencije 2. Ili će se manje više nastaviti po starom?
Petrič: Ne, mislim da će EU morati da promeni svoju strategiju i da se ne fokusira na promene Ustava BiH, što je uzaludno, već na suštinska pitanja kao što je sveopšta korupcija u zemlji. Sistem je veoma netransparentan. Rukovodstva svih partija su involvirano u sistemsku korupciju.
To znači da treba ponovo uvesti međunarodne pravnike u Bosnu koji su, nažalost, otišli za vreme mandata Valentina Incka. Nije trebalo da im dopusti da odu na pritisak Milorada Dodika i Dragana Čovića. Prisetite se da su ti međunarodni tužioci priveli Čovića pravdi, odnosno osuđen je na pet godina zatvora (2006.) ali se od toga kasnije odustalo.
Bili su na tragu dokaza za korupciju protiv Dodika, ali su sve istrage potom obustavljene. Dakle, treba se fokusirati na sudsko-pravna pitanja. Pre godinu dana je objavljen “Pribeov izveštaj” o vladavini prava u BiH i treba ga primeniti. U tom slučaju, koruptivni lideri bi bili u defanzivi ili uklonjeni sa političke scene.
Nerealno ujedinjenje Albanije i Kosova, i Srbije i RS
RSE: Pomenuli smo Makrona koji je protiv proširenja EU u doglednoj budućnosti. Da li postoji rizik da ona zbog toga gubi privlačnost na Zapadnom Balkanu jer, na primer, nije odobrila viznu liberalizaciju za Kosovo. Stoga bivši premijer Ramuš Haradinaj (Ramush) upozorava da ako ne bude pomaka o tom pitanju, kao i u pregovorima sa Srbijom, Kosovo bi moglo da se ujedini sa Albanijom.
Petrič: To su sve primeri kako se može pretiti Evropskoj uniji, te da je njena pozicija oslabljena. Međutim, mislim da Lajčak radi dobar posao iza scene, ali mora da sačeka završetak izbora na Kosovu, formira pregovarački tim Prištine i nastavi dijalog sa Beogradom. EU mora da nauči i kako se upotrebljava politička moć.
RSE: Koliko je inače ta pretnja o ujedinjenju Kosova i Albanije realna, ili je to samo retorika?
Petrič: Sva ta priča o secesiji ili ujedinjenju, bilo da je reč o Republici Srpskoj ili Kosovu, jeste nerealna i samo je pretnja. Međutim, EU mora da aktivnije deluje i ostvari napredak. U suprotnom, pojavljuju se i druge ideje, poput secesionističkih.
No, i Albanija i Srbija veoma dobro znaju da ako bi primili pod svoje okrilje Kosovo odnosno Republiku Srpsku – zauvek bi se raspršile njihove aspiracije o ulasku u EU. Međutim, spor između Bugarske i Severne Makedonije pokazuje slabost procesa proširenja jer najsiromašnija članica EU može da spreči ostale da ostvare zacrtani cilj otvaranja pregovora sa vlastima u Skoplju.
Francuska protiv proširenja EU u strahu od ‘mađarskog modela’
RSE: Kao što sam pomenuo, postoji opasnost da odsustvo spremnosti EU za proširenje u dogledno vreme u kombinaciji sa jačanjem autoritarizma na Zapadnom Balkanu, naročito u Srbiji koja, ako priznanje Kosova bude uslov za njen prijem, može i da odustane od evropskih integracija i dodatno okrene Rusiji, Kini. Stoga je veoma upitno kako će izgledati Balkan za 5,10 i više godina.
Petrič: To je tačno. S jedne strane, Balkan nema ozbiljnu alternativu članstvu u EU. Međutim, u pravu ste, ako se nastave dosadašnji trendovi, alternative koje ne nude održiva rešenja, ipak mogu da postanu sve privlačnije.
Mislim pre svega na Kinu, dok Rusija nema tu snagu. Ona više nastoji da ometa evropske integracije nego što može ponuditi opipljivu alternativu. Međutim, Kina može postati snažan partner, a što bi značilo okretanje balkanskih zemalja autoritarnoj vladavini.
U EU postoji dilema da li bi proširenje osnažilo zapadni liberalni model društva ili mađarski. U Parizu se pribojavaju da ako bi primili zemlje Zapadnog Balkana na sadašnjem ili sličnom nivou demokratije, to bi, nažalost, osnažilo mađarski model. U tom smislu je razumljiv skepticizam Francuske.
RSE: S druge strane, ukoliko Zapadni Balkan ostane predugo izvan EU, onda će se razviti još gori model nego što je mađarski.
Petrič: Da, to je veliki izazov jer je liberalna demokratija uzdrmana u zemljama u kojima je nastala, što ugrožava njihov kredibilitet. Bajden se suočava sa ogromnim zadatkom promocije demokratije u SAD. Slike upada mase u američki Kongres su ostavile snažan utisak širom sveta.
Zašto bi, na primer, ljudi u Srbiji nužno smatrali da “svetlo dolazi sa Zapada”. Mogu da uzvrate i Briselu na kritike “idite najpre u Budimpeštu, Varšavu”. Stoga, kao i Vašington tako i Brisel ima nimalo jednostavan zadatak u promociji demokratije unutar EU - u Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj. Raste broj zemalja u evropskom bloku sa nestabilnom demokratijom i treba se najpre pozabaviti sa tim problemom.
Nečuveni tretman predstavnika EU u Moskvi
RSE: Kazali ste da je poseta Borelja Moskvi bila katastrofalna. Da li je to izolovani diplomatski promašaj, ili samo slika dubljeg stanja kako u odnosima EU i Rusije, tako i unutar samog evropskog bloka. To uviđaju i političari na Balkanu pa mogu da odugovlače i blokiraju neophodne reforme za izlazak iz ovog ćorsokaka.
Petrič: Apsolutno. Ruska reakcija se nije ticala Zapadnog Balkana. Putin je u defanzivi zbog slučaja Alekseja Navaljnog koji je katalizator promena situacije u Rusiji u negativnom smislu po aktuelnu vlast. Kremlj se sada dodatno ušančuje i uništava i preostale dobre odnose sa EU.
To je jedan od najtežih gafova koje sam ikada video u svom životu da se tako tretira predstavnik najvećeg ekonomskog bloka na svetu, uključujući i proterivanje nekoliko evropskih diplomata istoga dana. To je zaista nečuveno. To će se svakako odraziti na odnose EU i Rusije na širem planu, ali i u BiH, tačnije kada je reč o sudbini Ureda visokog predstavnika.
RSE: Drugi deo mog pitanja je da osim nediplomatskog nastupa šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova kao domaćina, političari na Balkanu mogu da protumače Boreljovu posetu i odsustvo reakcije kao izraz slabosti EU, te da mogu da nastave bez ikakvih posledica svoju politiku blokade reformi.
Petrič: Mislim da će EU morati da reaguje i jedno od glavnih pitanja biće gasovod Severni tok 2. Smatram da on neće biti završen i pušten u pogon.
RSE: Međutim, Nemačka insistira da je ovaj gasovod u njenom interesu. Tako je naslednik Angele Merkel na čelu demohrišćana Armin Lašet (Laschet) kazao da ne treba povezivati ekonomska i politička pitanja.
Petrič: Znam. To pitanje izaziva velike polemike u Nemačkoj jer ako gasovod ne profunkcioniše biće zarobljene milijarde evra investicija. Međutim,
politički govoreći Severni tok 2 biće odlučujući test u odnosima Rusije i Nemačke, kao i cele EU.
Ovaj projekat ima i simbolično značenje, ali je očigledno da je sa ekonomskog stanovišta doneta pogrešna odluka mnogo godina ranije. Sve to će se odraziti i na Zapadni Balkan. Stoga je važno da se politika prema ovoj regiji postavi na novim osnovama.
Facebook Forum